Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Miljuš i Tatjane Matković Stefanović, članova veća, u parnici po tužbi tužioca Beogradska banka AD Beograd u stečaju, čiji su punomoćnici Milan Petrović i Branko Jovičić, advokati u ..., protiv tuženog Progres AD Beograd, čiji je punomoćnik Željko Rakić, advokat u ..., radi duga po tužbi i otpusta duga po protivtužbi, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda 12Pž 331/23 od 14.02.2023. godine, u sednici veća održanoj 30.05.2024. godine, doneo je

R E Š E NJ E

USVAJA SE revizija tužioca, UKIDA SE presuda Privrednog apelacionog suda 12Pž 331/23 od 14.02.2023. godine, i predmet se vraća istom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Privredni sud u Beogradu je doneo presudu 25P 1259/2018 dana 03.11.2022. godine, kojom je u I stavu izreke, odbio prigovor tuženog da o istoj stvari već teče parnica; u II stavu izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tuženi da tužiocu plati iznos od 29.298.109,83 američka dolara, koji preračunat u dinarskoj protivvrednosti po kursu NBS na dan 07.12.2016. godine iznosi 3.368.421.266,02 dinara, uvećano za pripadajuću zakonsku zateznu kamatu od 08.12.2016. godine do isplate; u III stavu izreke odbio kao neosnovan protivtužbeni zahtev tuženog da se obaveže tužilac da izvrši otpis iskazanih potraživanja prema tuženom u iznosu od 29.298.109,83 američka dolara na ime glavnice kao i pripadajuće zakonske zatezne kamate počev od 08.12.2016. godine do dana donopšenja presude, tako da ukoliko tuženi-protivtužilac (napisano očiglednom greškom umesto: „tužilac- protivtuženi“) ne izvrši otpis ovih potraživanja da bi bio dužan trpeti da ova presuda zamenjuje otpis iskazanih potraživanja prema tuženom-protivtužiocu u iznosu od 29.298.109,83 dolara na ime glavnice kao i otpis pripadajuće zakonske zatezne kamate počev od 08.12.2016. godine do dana donošenja presude, i u IV stavu izreke rešio da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka.

Privredni apelacioni sud je doneo presudu 12Pž 331/23 dana 14.02.2023. godine, kojom je u I stavu izreke, odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio presudu Privrednog suda u Beogradu P 1259/18 od 03.11.2022. godine, u stavu drugom i četvrtom izreke i u II stavu izreke odbio kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv navedene drugostepene presude, blagovremenu i dozvoljenu reviziju je izjavio tužilac, kojom presudu pobija zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju tužioca.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbama člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/2011 ... 10/2023) i zaključio da je revizija osnovana.

Revident osporava pravilnost drugostepene presude, između ostalog, isticanjem bitne povrede odredaba parničnog postupka sa razloga što drugostepeni sud nije obrazložio odbijanje žalbenih navoda tužioca o potrebi za novim veštačenjem ekonomsko.finansijske struke, koji dokazni predlog je prvostepeni sud usvojio, odredio veštačenje, a zatim stavio van snage doneto rešenje o veštačenju. Ovo smatra posebno bitnim zbog činjenice da je tuženi potpisao zapisnik o usaglašenom stanju obaveza dužnika prema poveriocu, po kojima je priznao da duguje utužene iznose tužiocu kao poverocu i da će ih regulisati po dogovorenim uslovima, što je jasna indicija da je tužbeni zahtev osnovan. Stoga je izvođenje dokaza predloženim ekonomsko-finansijskim veštačenjam bilo neophodno za potpuno i pravilno utvrđenje činjeničnog stanja, što je drugostepeni sud propustio da uoči i oceni i o tome iznese jasne razloge u pobijanoj presudi.

Prema činjeničnom stanju na osnovu kog je doneta pobijana pravnosnažna drugostepena presuda, utvrđenom od strane prvostepenog suda, rešenjem Narodne banke Jugoslavije od 25.05.1994. godine, upisana je u registar finansijskih organizacija u inostranstvu koji se vodio u Narodnoj banci Jugoslavije Agencija Beogradske banke DD u SAD sa sedištem u Njujorku, pod nazivom Beogradska banka New York Agency, a rešenjem Narodne banke Jugoslavije od 25.05.1994. godine upisana je u isti registar Agencija Beogradske banke DD na Kipru sa sedištem u Nikoziji pod nazivom Beogradska banka Ciprus Offshore Banking unit Nikozija. Dopisom od 04.01.2002. godine, zamenik nadzornika banaka obavestio je Beogradsku banku AD da je nadzornik banaka Države Njujork uzeo u posed poslovanje i imovinu u Državi Njujork Beogradske banke DDM na osnovu člana 606. Zakona o bankarstvu Države Njujork, pošto je ustanovio da je banka u postupku stečaja u svom domicilu ili na drugim mestima ili da postoji razlog za sumnju u spremnost banke da plati u celosti potraživanje njenih poverilaca, te da će sprovoditi likvidaciju. Tužilac u ovom postupku potražuje ukupan novčani iznos po osnovu akreditiva otvorenog po nalogu Interprogress Nuw York od strane Agencije u Njujorku, povodom kog je doneta presuda Okružnog suda u Njujorku u korist Robb Evans Trustee iz Njujorka od 28.01.2002. godine, po osnovu koje je Robb Evans prijavio potraživanje prema tuženom, zatim po osnovu prekoračenja na računu firme tuženog Interprogres New York kod iste Agencije, zatim po osnovu kreditne linije broj 107 odobrene od Agencije Beogradske banke DD na Kipru u korist Interprogress Pariz i depozita broj 228 odobrenog od Agencije Beogradske banke DD na Kipru u korist Interprogress Pariz. Ovde tužilac i tuženi su potpisali Zapisnik o usaglašenom stanju obaveza dužnika prema poveriocu po poslovima realizovanim preko Agencije Beogradska banka DD Njujork od 14.12.2016. godine, kojim je konstatovano da usaglašeno stanje dospelih, a neizmirenih obaveza dužnika prema poveriocu na dan 31.12.2014. godine iznosi 21.144.466,08 dolara po osnovu deviznog potraživanja po osnovu kreditne linije broj 107 odobrene Progresovoj inofirmi Interprogress New York od strane VV DD New York, deviznog potraživanja po osnovu minusnog salda na računu Interprogress New York od strane VV DD New York kao i deviznog potraživanja po osnovu akreditiva otvorenog od strane VV DD New York po nalogu Interprogress New York (presuda američkog suda u korist Robb Evans) kao i Zapisnik o usaglašenom stanju obaveza dužnika prema poveriocu po poslovima realizovanim preko BB IBU Nicosia od 14.12.2016. godine, kojim je konstatovano da usaglašeno stanje dospelih, a neizmirenih obaveza dužnika prema poveriocu na dan 31.12.2014. godine iznosi 19.948.631,33 dolara po osnovu deviznog potraživanja po osnovu kreditne linije broj 107, odobrene Progresovoj inofirmi Interprogress Pariz od strane BB IBU Nicosia, kao i deviznog potraživanja po osnovu depozita broj 228 odobrenog Progresovoj firmi Interprogress Pariz od strane BB IBU Nicosia. Tužilac navedene zapisnike smatra priznanjem duga tuženog prema tužiocu. Tuženi osporava postojanje predmetne obaveze prema tužiocu prigovorom nedostatka pasivne legitimacije. Ističe da zapisnici o usaglašenom stanju obaveza dužnika prema poveriocu ne proizvode pravno dejstvo jer za to nije ispunjen uslov predviđen zapisnikom u tački 4. - da se sprovede privatizacija tuženog.

Prema razlozima drugostepene presude, prvostepeni sud je odluku o tužbenom zahtevu doneo primenom pravila o teretu dokazivanja iz člana 231. Zakona o parničnom postupku, nalazeći da tužilac nije dokazao aktivnu legitimaciju da od tuženog potražuje ispunjenje obaveza koje su navodno Interprogress New York i Interprogress Pariz imali prema Agenciji u Njujorku i Poslovnoj jedinici na Kipru, da tužilac nije dokazao ni pasivnu legitimaciju tuženog za navodne obaveze navedenih pravnih lica, a da tužilac nije dokazao ni da postoje osnovi za naplatu spornih potraživanja. Prvostepeni sud zaključuje da upis u registar finansijskih organizacija u inostranstvu kod Narodne banke Jugoslavije, Agencije Beogradske banke DD u SAD sa sedištem u Njujorku i Agencije Beogradske banke na Kipru sa sedištem u Nikoziji, nije dokaz postojanja aktivne legitimacije, a nisu pruženi dokazi da su navedene agencije zasnovale u ime i za račun tužioca poslovni odnos sa Interprogress New York i Interprogress Pariz. Iz činjenice da je nad Agencijom u Njujorku sproveden postupak likvidacije za prvostepeni sud proizlazi zaključak da se radi o samostalnom pravnom licu u smislu člana 17. stav 1. Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja. Tužilac nije pružio dokaze da su nakon okončanja postupka likvidacije u Njujorku novčana sredstva preneta na račun tužioca, niti da je uopšte učestvovao u postupku likvidacije nad Agencijom u Njujorku. Presuda u korist Robb Evans od 28.01.2002. godine, nije priznata, pa u smislu člana 86. Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja ne proizvodi pravno dejstvo u Republici Srbiji. Nije dokazana veza između tuženog i lica koje su stranke po toj presudi, a tužilac nije dostavio ni originalnu dokumentaciju povodom koje je vođen postupak pred američkim sudom i na osnovu koje je doneta odluka tog suda, te stoga nije dokazao da po ovom osnovu postoji tužiočevo potraživanja prema tuženom. Nadalje, ocenjuje u pogledu potraživanja tužioca po osnovu prekoračenja na računu firme Interprogress New York kod Agencije u Njujorku da nema dokaza da li je i u kom periodu Interprogress New York imao otvoren račun kod Agencije Njujork, čime nije dokazano ni da po ovom osnovu postoji tužiočevo potraživanje prema tuženom. Potraživanja tužioca po osnovu kreditne linije broj 107 i depozita broj 228 prvostepeni sud ocenjuje nedokazanim, zato što isprave koje je tužilac priložio ne mogu predstavljati dokaz o postojanju duga budući da se radi o jednostranim ispravama, za koje je nejasno ko ih je sačinio. Prvostepeni sud ocenjuje da zapisnici o usaglašenom stanju obaveza dužnika prema poveriocu ne proizvode pravno dejstvo zato što su potpisani pod uslovom da se privatizacija sprovede uspešno, a privatizacija tuženog nije sprovedena, pa se ne mogu smatrati priznanjem duga.

Drugostepeni sud žalbene navode tužioca kojima osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja od strane prvostepenog suda, ocenjuje neosnovanim. Smatra pravilnom ocenu prvostepenog suda, primenom pravila o teretu dokazivanja, da tužilac nije dokazao da po osnovu iz kog je doneta presuda Okružnog suda u Njujorku od 28.01.2002. godine, postoji potraživanje tužioca prema tuženom. Nadalje, ocenjuje pravilnim zaključak prvostepenog suda da tužilac nije dostavio dokaze na okolnost da li je i u kom periodu Interprogress New York imao otvoren račun kod Agencije u Njujorku, dok su priloženi dokazi jednostrani akti, odnosno izvodi iz poslovne evidencije tužioca, a ne isprave o dugu, te da tužilac nije dokazao da po ovom osnovu postoji njegovo potraživanje prema tuženom. Smatra da se neosnovano žalbenim navodima tužioca ističe da prvostepeni sud nije cenio dokaze vezano za aktivnu i pasivnu legitimaciju parničnih stranaka. Iz rešenja Narodne banke Jugoslavije od 25.05.1994. godine proizlazi i da je u registar finansijskih organizacija u inostranstvu, koji je vođen u Narodnoj banci Jugoslavije, upisana Agencija Beogradske banke u SAD, sa sedištem u Njujorku, kao i da se Agencija u mnogim aspektima u poslovanju u SAD tretira kao samostalni pravni subjekt i da obavlja poslove od interesa za Beogradsku banku DD, kao i činjenica da je nad Agencijom u skladu sa propisima zemlje u kojoj je imala sedište sproveden postupak likvidacije, ukazuje da se upravo radi o samostalnom pravnom licu. Drugostepeni sud ocenjuje da tužilac nije dostavio dokaze na okolnost postojanja osnova odgovornosti tuženog za Agenciju u Njujorku, niti dokaze iz kojih proizlazi da je Agencija u Njujorku zasnovala u ime i za račun tužioca poslovni odnos sa Interprogress New York. Pozivom na odredbu zapisnika iz tačke 4, prema kojoj su pravovaljani zapisnici pod uslovom da se privatizacija sprovede uspešno, u suprotnom ne proizvode pravno dejstvo, za drugostepeni sud konstatacija o iznosu ukupno usaglašenih obaveza predstavlja prepisku evidencionog karaktera koja čini sastavni deo uslovno formulisanih zapisnika koji nikada nisu proizveli pravno dejstvo budući da privatizacija dužnika nije sprovedena pa se ne može smatrati da je potpisivanjem navedenih zapisnika tuženi priznao konkretan dug, niti se iz njihove sadržine može izvući zaključak o postojanju pasivne i aktivne legitimacije u konkretnom slučaju. To su razlozi zbog kojih je drugostepeni sud potvrdio prvostepenu presudu.

Vrhovni sud ocenjuje da je osnovan revizijski razlog o bitnoj povredi odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 396. stav 1. Zakona o parničnom postupku kojom je zahvaćena drugostepena presuda. Ovo sa razloga što drugostepeni sud nije ocenio bitne žalbene navode tužioca koji se tiču ocene dokaznih predloga tužioca od strane prvostepenog suda, ocene izvedenih dokaza i sledstveno tome pravilnosti činjeničnog stanja utvrđenog od strane prvostepenog suda.

Drugostepeni sud je prihvatio ocenu prvostepenog suda primenom pravila o teretu dokazivanja, da tužilac nije dokazao postojanje potraživanja, aktivnu i pasivnu legitimaciju u odnosu na konrektno potraživanje. U žalbi je tužilac osporavao pravilnost prvostepene presude između ostalog i sa razloga što prvostepeni sud nije cenio sve dokaze koje je tužilac dostavio u toku postupka, naročito dokaze dostavljene u postupku veštačenja, da je u postupku sačinjen nalaz veštaka, ali je veštak preminuo, nakon čega je prvostepeni sud odredio novo veštačenje a zatim stavio van snage isto rešenje. I u reviziji tužilac ponavlja da je bilo moguće izvršiti predloženo ekonomsko-finansijsko veštačenje, kao što je već sačinjen nalaz veštaka, kao što je u žalbi osporavao i zaključak prvostepenog suda da tužilac ne poseduje originalnu dokumentaciju.

Naime, prema razlozima prvostepene presude, sud nije u dokaznom postupku pročitao nalaz i mišljenje sudskog veštaka AA imajući u vidu da je veštak u toku trajanja ove parnice preminuo, pa je nalaz neprimenljiv. U razlozima prvostepene presude je navedeno da je prvostepeni sud odredio izvođenje dokaza novim ekonomsko- finansijskim veštačenjem, ali je ocenio da je izvođenje tog dokaza suvišno, a dodatno imajući u vidu činjenicu da tužilac ne poseduje originalnu dokumentaciju bez koje samo veštačenje nije moguće obaviti u skladu sa pravilima struke.

Drugostepeni sud nije dao odgovor na ove žalbene navode tužioca i tužilac osnovano u reviziji ponavlja iste primedbe, jer je odgovor na ove žalbene navode od značaja za pravilnost odluke u smislu člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Revizijski sud ukazuje da je odredbom člana 231. Zakona o parničnom postupku određeno da ako sud na osnovu izvedenih dokaza u smislu člana 8. istog zakona ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice primeniće pravilo o teretu dokazivanja, pri čemu stranka koja tvrdi da ima neko pravo snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drugačije propisano, a stranka koja osporava postojanje nekog prava, snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji, ako zakonom nije drugačije propisano. S obzirom na ovakvu citiranu odredbu Zakona o parničnom postupku o zaključivanju o postojanju činjenica primenom pravila o teretu dokazivanja, bilo je neophodno da drugostepeni sud da razloge povodom žalbenog navoda kojim tužilac ukazuje da je prvostepeni sud odbio dokazni predlog tužioca, da ga je štaviše ocenio suvišnim, a da je sa druge strane po primeni pravila o teretu dokazivanja zaključio da tužilac nije dokazao činjenice od značaja za postojanje potraživanja, aktivnu i pasivnu legitimaciju stranaka u odnosu na isto potraživanje. Ovo sve tim pre što u postupku jeste izvedeno ekonomsko-finansijsko veštačenje, ali je veštak preminuo.

Vrhovni sud ukazuje i da drugostepeni sud nije dao odgovor na žalbene navode koji se tiču ocene pismenih dokaza – zapisnika sa aspekta činjenice da je tuženi pristupio njihovom zaključivanju i potpisao ih, već samo sa aspekta njihove sadržine u smislu da je njihovo pravno dejstvo odloženo uslovom koji nije ostvaren. Revident osnovano ukazuje da nije ocenjeno od kakvog je značaja za dokazivanje pasivne legitimacije ovde tuženog i aktivne legitimacije tužioca činjenica da je tuženi pristupio potpisivanju zapisnika sa tužiocem o usaglašavanju potraživanja i obaveza. Razlozi drugostepene presude o ovome su i oprečni, zato što drugostepeni sud obrazlaže da je cilj potpisivanja navedenih zapisnika uređenjem međusobnih odnosa između poverioca i dužnika, ovde stranaka, povodom privatizacije dužnika, ovde tuženog, koja bi u krajnjoj liniji dovela do otpuštanja duga stečajnog dužnika, ovde tužioca, što upravo ukazuje na postojanje međusobnih odnosa između stranaka.

Revident osnovano ukazuje i da drugostepeni sud nije dao razloge o primeni materijalnog prava kada je cenio aktivnu legitimaciju, u odnosu na status Agencije u Njujorku. Razlozi koje je drugostepeni dao, da se Agencija u mnogim aspektima u poslovanju u SAD tretira kao samostalni pravni subjekt i da obavlja poslove od interesa za tužioca, te da je nad Agencijom u Njujorku sproveden postupak likvidacije u skladu sa propisima te zemlje, nisu dovoljni da se oceni da se radi o samostalnom pravnom licu, jer drugostepeni sud za to nije dao razloge u primeni materijalnog prava. Ovo tim pre, što je prema utvrđenom činjeničnom stanju nadzornik banaka Države Njujork ustanovio da je banka u postupku stečaja u svom domicilu, te da je to jedan od razloga za sumnju u spremnost banke da plati u celosti potraživanje njenih poverilaca. Dakle, izostali su razlozi drugostepene presude o primeni materijalnog prava po pitanju statusa Agencije u Njujorku u odnosu na tužioca, što može da bude od značaja za pravilnost odluke o tužbenom zahtevu u smislu člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Prema iznetim razlozima o bitnim povredama odredaba parničnog postupka učinjenim pred drugostepenim sudom, ukinuta je drugostepena presuda primenom člana 415. stav 1. Zakona o parničnom postupku i predmet je vraćen drugostepenom sudu na ponovno suđenje, kako bi u ponovljenom postupku bez bitnih povreda odredaba parničnog postupka na koje je napred ukazano, odlučio o žalbi tužioca protiv prvostepene presude u granicama razloga navedenih u žalbi, pazeći na pravilnu primenu materijalnog prava, u skladu sa odredbama člana 386. Zakona o parničnom postupku, te doneo novu odluku u kojoj će oceniti bitne žalbene navode i navesti razloge koje je uzeo u obzir po službenoj dužnosti prema odredbi člana 396. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković