U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Matković Stefanović, Tatjane Miljuš, Jasmine Stamenković i dr Ilije Zindovića, članova veća, u parnici po tužbi tužioca BAROK DOO Aranđelovac, čiji je punomoćnik Branislav Popović, advokat u ..., protiv tužene KOMERCIJALNE BANKE AD Beograd, čiji je punomoćnik Ivan Simić, advokat u ..., radi utvrđenja ništavosti, vrednost predmeta spora 4.000,00 dinara, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda 11Pž 7461/21 od 08.04.2022. godine, u sednici održanoj dana 14. septembra 2022. godine, doneo je

P R E S U D U

DOZVOLJAVA SE odlučivanje o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda 11Pž 7461/21 od 08.04.2022. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

PREINAČUJU SE presuda Privrednog apelacionog suda 11Pž 7461/21 od 08.04.2022. godine i presuda Privrednog suda u Kragujevcu P 178/2021 od 17.06.2021. godine, tako što se ODBIJA kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, kojim je traženo da se utvrdi da je odredba člana 5. stav 5.1 Ugovora o dugoročnom kreditu, kreditna partija broj .. od 18.03.2013. godine koja glasi: „Korisnik kredita se obavezuje da, pre puštanja prve tranše kredita u tečaj, jednokratno plati banci naknadu za obradu zahteva u visini od 0,5% od odobrenog iznosa kredita u dinarskoj protivvrednosti po važećem srednjem kursu NBS na dan odobrenja kredita,“ apsolutno ništava i da ne proizvodi pravno dejstvo, što bi tuženi bio dužan da prizna i trpi, kao i zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka.

OBAVEZUJE SE tužilac da tuženoj naknadi troškove celokupnog parničnog postupka u iznosu od 73.800,00 dinara, u roku od 8 dana od dana od dana prijema otpravka ove presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Kragujevcu P 178/2021 od 17.06.2021. godine, u stavu prvom izreke usvojen je tužbeni zahtev tužioca, pa je utvrđeno da je odredba člana 5. stav 5.1 Ugovora o dugoročnom kreditu, kreditna partija broj .. od 18.03.2013. godine, koja glasi: „Korisnik kredita se obavezuje da, pre puštanja prve tranše kredita u tečaj, jednokratno plati banci naknadu za obradu zahteva u visini od 0,5% od odobrenog iznosa kredita u dinarskoj protivvrednosti po važećem srednjem kursu NBS na dan odobrenja kredita,“ apsolutno ništava i da ne proizvodi pravno dejstvo, što bi tužena bila dužna da prizna i trpi. U stavu drugom izreke obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove postupka u iznosu od 43.800,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude pa do konačne isplate.

Presudom Privrednog apelacionog suda 11Pž 7461/21 od 08.04.2022. godine, stavom prvim izreke odbijena je žalba tužene, pa je potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužene za nadoknadu troškova nastalih u postupku po žalbi.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je izjavila blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivom na odredbu člana 404. ZPP, radi ujednačavanja sudske prakse.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene radi ujednačavanja sudske prakse, pa je na osnovu člana 404. stav 2. tog zakona odlučio kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o reviziji na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužene osnovana. U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je sa tuženom bankom zaključio Ugovor o dugoročnom kreditu, kreditna partija broj ... od 18.03.2013. godine, kojim mu je odobren kredit u iznosu od 1.100.000,00 dinara, sa rokom vraćanja od 18 meseci. Odredbom člana 5. stav 5.1. ugovora predviđena je obaveza korisniika da, pre puštanja kredita u tečaj, jednokratno plati banci naknadu za obradu zahteva u visini od 0,5% od odobrenog kredita. Iz sadržine predmetnog ugovora, čijim odredbama su definisani međusobni odnosi, te prava i obaveze ugovornih strana, vidi se da su parnične stranke konstatovale da je ugovor zaključen u skladu sa Uredbom Vlade Republike Srbije o uslovima za subvencionisanje kamata za kredite za održavanje likvidnosti i finansiranje obrtnih sredstava u 2013. godini („Sl. glasnik RS“ broj 8/2013 od 25.01.2013. godine) i sa Ugovorom o regulisanju međusobnih odnosa u vezi sa subvencionisanjem kamate za kredite za održavanje likvidnosti i finansiranje obrtnih sredstava u 2013. godini, zaključenim između Fonda za razvoj Republike Srbije i tužene banke.

Na temelju ovakvog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je našao da tužena banka, kao dominantna ugovorna strana, koja je unapred pripremala sadržinu ugovora, nije opredelila, niti pružila dokaz o tome koje troškove je imala u vezi sa obradom kredita, čime je postupila suprotno odredbi člana 12, 13, 14, 16. i 21. Zakona o obligacionim odnosima. U vezi sa navedenim, prvostepeni sud zaključuje da je na tuženoj bio teret dokazivanja da je u vezi sa kreditom, koji je odobrila i pustila u tečaj tužiocu, imala dodatne stvarne troškove, koji prevazilaze finansijsku delatnost banke, o čemu nije dostavila dokaz. S obzirom na navedeno, prvostepeni sud je stanovišta da je tužiocu ostao nepoznat mehanizam, po kojem je tužena utvrdila visinu troškova, što tužioca dovodi u neravnopravan položaj u odnosu na tuženu banku, te što je u suprotnosti sa osnovnim načelima obligacionog prava, kao i odredbama člana 46. i 50. Zakona o obligacionim odnosima. Iz navedenih razloga, kao i iz razloga što tužilac nije obavešten o visini efektivne kamatne stope, prvostepeni sud zaključuje da je navedena ugovorna odredba ništava u smislu člana 47. Zakona o obligacionim odnosima. Sledstveno je, primenom odredbe člana 103. i 105. Zakona o obligacionim odnosima, utvrdio ništavom odredbu člana 5. stav 5.1 Ugovora o dugoročnom kreditu od 18.03.2013. godine.

Drugostepeni sud je stanovišta da tužena nije dokazala da je tužioca, kao korisnika kredita, u predugovornoj fazi, u ponudi, upoznala sa obavezom plaćanja predmetnih troškova za obradu zahteva, odnosno sa visinom efektine kamatne stope koja sadrži predmetne troškove, kao i sa visinom nominalne kamatne stope. Iz ovih razloga je drugostepeni sud potvrdio prvostepenu presudu.

Vrhovni kasacioni sud ne prihvata izneto pravno shvatanje nižestepenih sudova, iz razloga što nalazi da je arbitrerno presuđenje u odnosu na primenu materijalnopravne odredbe o apsolutnoj ništavosti sporne ugovorne odredbe, kada sudovi nalaze da je neosnovano sticanje tuženog na temelju naplate troškova kredita po tom osnovu.

Arbitrernost takvog stava se iskazuje u činjenici da je obaveza plaćanja troškova obrade kredita propisana spornom ugovornom odredbom ustanovljena u skladu sa odredbom člana 6. stav 3. Uredbe Vlade Republike Srbije o uslovima za subvencionisanje kamata za kredite za održavanje likvidnosti i finansiranje obrtnih sredstava u 2013. godini. Tom odredbom je propisano da jednokratna naknada za obradu kredita koju banka zaračunava za kredite ne može biti viša od 0,5% od iznosa kredita. Osim toga, navedenom Uredbom se propisuju i drugi uslovi koji se odnose na mogućnost dobijanja kredita za održavanje likvidnosti i finansiranje obrtnih sredstava, kojima se određuju iznosi namenjeni za kreditiranje preduzetnika, malih i srednjih privrednih društava, način plasiranja i vraćanja tih sredstava, kao i uslova za subvencionisanje kamatne stope. Na taj način je tužilac upoznat sa uslovima za zaključenje ugovora o predmetnim kreditnim sredstvima, što je konstatovano i samim ugovorom, budući da je u istom navedeno da je predmetni ugovor o kreditu zaključen u skladu sa Uredbom Vlade Republike Srbije o uslovima za subvencionisanje kamata za kredite za održavanje likvidnosti i finansiranje obrtnih sredstava u 2013. godini („Sl. glasnik RS“ broj 8/2013 od 25.01.2013. godine). Uslovi propisani tom Uredbom od 2013. godine, nisu u koliziji sa pravnim standardom, koji se tiče savesnosti i poštenja u zaključenju ugovora o kreditu. U skladu sa tako propisanim uslovima zaključen je i predmetni Ugovor o dugoročnom kreditu, kreditna partija .. od 18.03.2013. godine između parničnih stranaka u kojem je odredbom člana 5. stav 5.1 propisana obaveza plaćanja troškova obrade kredita u visini od 0.5% u odnosu na odobreni iznos kredita.

Iz tih razloga, pravno je neutemeljena tvrdnja drugostepenog suda da je tužena (nezavisno od postojanja citirane Uredbe i ugovorom opredeljenih uslova, koji su i njome propisani), bila u obavezi da u predugovornoj fazi tužiocu predoči visinu nominalne kamatne stope, kao i efektivne kamatne stope, odnosno predoči ponudu u kojoj bi na transparentan i jasan način prikazala sve elemente njegovih kreditnih obaveza. U konkretnom slučaju nije neophodno da tuženi po datumu unapred u odnosu na zaključeni ugovor dostavi tužiocu pisanu ponudu, već da je ugovor saglasan uslovima propisanim Uredbom od 2013. godine, a što je u konkretnom slučaju ispunjen uslov. U vezi sa navođenjem prvostepenog suda da je na tuženoj banci bio teret dokazivanja stvarnih troškova koje je imala i da je tužiocu ostao nepoznat mehanizam po kome je utvrdila visinu tih troškova, Vrhovni kasacioni sud ukazuje na to da banka nije dužna da posebno dokazuje strukturu i visinu troškova koji su obuhvaćeni zbirnim iznosom troškova kredita, imajući u vidu da je tužilac kao korisnik kredita prihvatio zaključenjem ugovora o kreditu sve uslove koji su saglasni sa Uredbom od 2013. godine, na koju se zajedno sa drugom ugovornom stranom pozvao u ugovoru. Zato je u konkretnom slučaju pogrešno primenjena odredba člana 103. i 105. Zakona o obligacionim odnosima.

To su razlozi zbog kojih je na temelju odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku revizija tužene usvojena i nižestepene presude preinačene onako kako je opisano u stavu drugom izreke presude.

Kako je tužena uspela u postupku po reviziji to joj na osnovu člana 165. stav 2. u vezi sa članovima 163. stav 2., 153. stav 1. i 154. stav 2. Zakona o parničnom postupku pripadaju troškovi celokupnog postupka prema ostvarenom uspehu u sporu. Visina naknada ovih troškova odmerena je prema opredeljenom zahtevu, sa pripadajućim PDV-om (20%), i to: na ime zastupanja na 1 održanom ročištu 12.600,00 dinara, na ime zastupanja na 1 neodržanom ročištu 7.200,00 dinara, za sastav jednog podneska 10.800,00 dinara i za sastav žalbe i revizije po 21.600,00 dinara, sve prema AT važećoj u vreme preduzimanja ovih parničnih radnji. Navedeno ukupno iznosi 73.800,00 dinara, kako je i određeno u stavu trećem izreke presude. Naknada sudskih taksi tuženom nije dosuđena, jer zahtev za naknadu tih troškova nije opredeljen u skladu sa članom 163. stavom 2. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić