U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, kao predsednika veća, sudije Gordane Ajnšpiler-Popović i sudije Branislave Apostolović, kao članova veća, u pravnoj stvari tužioca P.o.-akcionarsko društvo za i. i o. e. s. B., ul. ..., čiji je punomoćnik M.S., advokat iz B., ul. …, protiv tuženog Privredno društvo za d. e. e. E. B. d.o.o. B., ul. … br. …, u postupku po reviziji tužioca protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 1542/13 od 21.11.2014.godine, na sednici veća održanoj dana 15.09.2015.godine, donosi

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca P. o.-akcionarsko društvo za i. i o. e. s. B. izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 1542/13 od 21.11.2014.godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Beogradu konstatovano je da je tužba povučena u delu kojim je tužilac tražio da se tuženi obaveže da tužiocu plati iznos od 8.944.401,54 dinara sa kamatom po zakonu o visini stope zatezne kamate od 23.02.2012.godine do isplate. U stavu II izreke, obavezan je tuženi da tužiocu plati iznos od 11.901.035,09 dinara i kamatu po stopi propisanoj Zakonom o visini stope zatezne kamate na iznos od 9.847.948,41 dinar od 23.02.2012.godine do isplate. U stavu III izreke, odbijen je tužbeni zahtev u delu kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da tužiocu plati iznos od 26.466.021,64 dinara sa kamatom po stopi propisanoj Zakonom o visini stope zatezne kamate od 23.02.2012.godine do isplate, kao i kamatu po stopi propisanoj Zakonom o visini stope zatezne kamate na iznos od 2.053.086,68 dinara od 23.02.2012.godine do isplate, a tuženi je poslednjim stavom izreke obavezan da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 229.807,44 dinara.

Privredni apelacioni sud je u postupku po žalbi tužioca odbio žalbu tužioca kao neosnovanu i potvrdio presudu Privrednog suda u Beogradu P br. 1178/12 od 18.12.2012.godine u stavu III i IV izreke.

Nezadovoljan navedenom pravnosnažnom odlukom tužilac je podneo reviziju kojom istu pobija zbog pogrešne primene materijalnog prava i odluke o troškovima spora.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao revizijom pobijanu drugostepenu presudu na način propisan članom 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 od 28.09.2011.godine i „Službeni glasnik RS“ br. 55/14) i odlučio da revizija nije osnovana iz sledećih razloga.

Revizijom pobijana presuda nije zahvaćena bitnim povredama iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koje se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka revizijom se ne ukazuje.

Predmet tužbenog zahteva je obavezivanje tuženog na plaćanje iznosa koji je neosnovano naplaćen od tužioca naplatom po ugovoru o isporuci električne energije, te stoga predstavlja prema navodima tužbe stečeno bez osnova.

U toku postupka je utvrđeno da je među strankama nesporno da su bile u ugovornom odnosu po osnovu ugovora o isporuci-kupoprodaji električne energije koji je zaključen između tužioca kao kupca i tuženog kao prodavca, da je prilikom kontrole mernog mesta u ulici... broj ...čije je potrošač tužilac, utvrđeno da su na instalaciji strujni, merni transformatori prenosnog odnosa 300/5 A/A, a ne 600/5 A/A, kako je evidentirano u dokumentaciji tuženog, te da je tuženi obračunavao tužiocu naknadu za utrošenu električnu energiju kao da su na instalaciji strujni merni transformatori prenosnog odnosa 600/5 A/A. Kako je ugovor o isporuci električne energije sa navedenim snagom transformatora 600/5 A/A zaključen još 1980.godine, to nije moglo biti utvrđeno kada je izvršena promena brojnih mernih transformatora na navedenom mernom mestu ED broj 94063580 u ulici ... broj..., kao ni ko je eventualno izvršio navedenu promenu. Kako je obračun utrošene električne energije tužiocu vršen na navedenom mernom mestu prema instalaciji strujnih mernih transformatora prenosnog odnosa 600/5 A/A, umesto realno zatečenih transformatora prenosnog odnosa 300/5 A/A, to je tužiocu vršen obračun u većem iznosu od onoga koje bi predstavljalo pravilni obračun prema zatečenim mernim transformatorima. Više naplaćeni iznos upravo po navedenom osnovu, a za period od 10 godina pre izvršene kontrole i konstatacije instaliranih mernih transformatora prenosnog odnosa 300/5 A/A, tužilac ovom tužbom potražuje, po osnovu vraćanja stečenog bez osnova, uz traženu kamatu.

Prvostepeni sud je polazeći od odredbi člana 210. Zakona o obligacionim odnosima koji regulišu institut neosnovanog obogaćenja smatrao da se u konkretnom slučaju ne može raditi o sticanju bez osnova, jer je nesporno da su parnične stranke sve vreme bile u međusobnom poslovnom odnosu po osnovu ugovora o isporuci električne energije, pa stoga prelaz imovine tužioca u imovinu tuženog nije došao bez osnova, niti na osnovu pravnog osnova koji je kasnije otpao. Ugovor o isporuci električne energije i dalje je na snazi, s tim što je kontrolom instalacija strujnih mernih transformatora potrošena električna energija obračunavana u skladu sa utvrđenom jačinom transformatora. Stoga prvostepeni sud zaključuje da nema mesta primeni odredbe člana 210. Zakona o obligacionim odnosima kojima se reguliše institut neosnovanog obogaćenja. Prvostepeni sud međutim, imajući u vidu da nije vezan navedenim pravnim osnovom tužbenog zahteva koji tužilac ističe u tužbi, utvrđuje da je tužiocu kao kupcu prilikom obračuna i naknade primenjivana pogrešna obračunska konstanta uređena Uredbom o isporuci električne energije, pa pri donošenju odluke o osnovanosti tužbenog zahteva primenjuje odredbe Uredbe o isporuci električne energije. Nalazeći da se primenom odredaba navedene Uredbe, otkrivene greške pri obračunu potrošnje i naplati električne energije mogu otkloniti u roku od 3 godine, prvostepeni sud presuđuje priznajući tužbeni zahtev tužiocu u iznosu koji odgovara više naplaćenom iznosu po osnovu ugovora o isporuci električne energije za poslednje tri godine pre dana izvršene kontrole. Za više traženi iznos, odnosno iznos tražen po osnovu više naplaćenog po osnovu ugovora za period do 10 godina pre izvršene kontrole, prvostepeni sud nalazi da tužbeni zahtev nije osnovan, s obzirom da se korekcije naplate mogu vršiti samo za period roka zastarelosti potraživanja, a na koje primenjuje odredbe člana 374. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Iz navedenih razloga i odbija tužbeni zahtev za iznos preko dosuđenog na ime više naplaćenog za poslednje tri godine.

Obračunska tačnost visine dugovanja među strankama nije sporna. Ni u pogledu više plaćenog iznosa, ni u pogledu dela zahteva koji predstavlja obračunatu zateznu kamatu.

Drugostepeni sud je potvrdio pravno stanovište prvostepenog suda da se u konkretnom slučaju ne radi o neosnovanom obogaćenju s obzirom da postoji pravni osnov po kome je vršeno plaćanje za utrošenu električnu energiju, a to je ugovor o isporuci električne energije zaključen između tužioca kao kupca i tuženog kao prodavca, koji je još uvek na snazi i predstavlja osnov i za dalju isporuku i plaćanje, što znači da do prelaza imovine tužioca u imovinu tuženog, nije došlo bez pravnog osnova, niti na osnovu pravnog osnova koji je kasnije otpao. Kako je međutim tuženi tužiocu dostavljao obračun naknade za isporučenu električnu energiju po pogrešnim parametrima za obračun, tako što je u obračunu električne energije umesto konstante 60 primenjivao konstantu 120, jer je došlo do promene mernih transformatora u odnosu na vreme zaključenja spornog ugovora prema kome su instalirani merni transformatori prenosnog odnosa bili 600/5 A/A, a koja odgovara konstanti 120. Umesto pri kontroli zatečene instalacije strujnih mernih transformatora prenosnog odnosa 300/5 A/A, koja odgovara konstanti 60 to su nižestepeni sudovi utvrdili da je pri obračunu i naplati utrošene električne energije, s obzirom da tuženi nije dokazao da je tužilac neovlašćeno promenio merne strujne transformatore, niti je sam tuženi kao energetski subjekt koji je dužan da obezbedi nesmetano funkcionisanje i održavanje mernih uređaja vršio kontrolu po pravilima jednom godišnje u kojoj kontroli bi otkrio navedene propuste, pa je upravo stoga tuženi i dužan da tužiocu isplati – vrati iznos koji je u skladu sa uslovima iz Uredbe o uslovima isporuke električne energije više naplatio od tužioca. Kvalifikujući navedeno kao štetu prouzrokovanu pogrešnim obračunom tuženog, drugostepeni sud uz primenu roka zastarelosti iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, prema kome naknada prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kada je oštećeni doznao za štetu i lice koje je učinilo, potvrđuje odluku prvostepenog suda kojim je dosuđen iznos više naplaćenog za period od tri godine pre izvršene kontrole u kojoj je utvrđena pogrešna konstanta dok za više traženo, do perioda od 10 godina od navedene kontrole, potvrđuje odluku prvostepenog suda kojim se tužbeni zahtev odbija, kao i za tražene zatezne kamate na obračunate zatezne kamate.

Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, ovaj sud prihvata da se u konkretnoj situaciji potraživanje tužioca ne može pravno kvalifikovati kao potraživanje vraćanja stečenog bez osnova, jer osnov po kome je vršena naplata po konstanti 120, sve vreme postoji između stranaka, s tim što je samo u periodu od kontrole kojom je utvrđeno da su instalirani merni transformatori manje jačine, došlo do promene u pogledu obračuna naknada po tom osnovu. Kako sud međutim nije vezan pravnom osnovom koji stranke navedu, to pravilno nižestepeni sudovi, iako smatraju da nije pravilna pravna kvalifikacija tužioca, odnosno da se ne radi o stečenom bez osnova, ispituju osnovanost tužiočevog zahteva pravilno kvalifikujući da se suštinski radi o pogrešnom obračunu naknade a kojim je prouzrokovana šteta tužiocu u visini više naplaćenog iznosa. Sudovi pravilno pravo tužioca zasnivaju na odredbama Uredbe o uslovima isporuke električne energije kojima je i regulisano pitanje ispravke pogrešnog obračuna visine utvrđenog dugovanja po osnovu isporučene električne energije. Uredbom o uslovima isporuke električne energije koja je doneta na osnovu Zakona o energetici, propisani su bliži uslovi isporuke električne energije kao i mere koje se preduzimaju u slučaju da je ugrožena sigurnost isporuke električne energije kupcima, usled poremećaja u funkcionisanju elektroenergetskog sistema ili poremećaja na tržištu električne energije na teritoriji Republike Srbije. Odredbama člana 54. navedene Uredbe regulisan je način i period za koji se vrši naknadni obračun, ako je obračunska konstanta uređaja bila pogrešno utvrđena, pa je predviđeno da će se naknadni obračun po ispravnoj konstanti vršiti od dana kada je obračun pogrešno vršen. Obračun se vrši po cenama koje važe na dan otkrivanja greške, a najduže za period zastarelosti. Kako shodno iznetom nije bilo moguće pouzdano utvrditi kada je došlo do promene instalisanih mernih uređaja to su pravilno nižestepeni sudovi smatrali da je tuženi dužan da tužiocu vrati više naplaćeni – pogrešno obračunati iznos naknade, za period od 3 godine, jer je to period zastarelosti naplate potraživanja po navedenom osnovu u privredi.

Za period duži od 3 godine pre utvrđene greške u obračunu tužilac nema prava da traži ispravku, odnosno naknadni obračun, pa stoga pravilno nalaze nižestepeni sudovi da njegov zahtev u tom smislu nije osnovan, te ga odbijaju.

Revizijski navodi u pogledu ocene zastarelosti nisu od uticaja na drugačije odlučivanje, jer su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo pri utvrđivanju za koji period prema članu 54. Uredbe o isporuci električne energije, ugovorne strane imaju pravo na korekciju izvršene naplate.

Nisu osnovani ni revizijski navodi prema kojima se u konkretnoj situaciji radi o neosnovanom obogaćenju, iz razloga koje su naveli i nižestepeni sudovi, odnosno zato što od trenutka zaključenja 1980.godine sve do danas među strankama postoji ugovor koji je bio osnov naplate cene utrošene električne energije, a koji je u spornom periodu upravo predviđao naplatu po parametrima instalisanih transformatora od 600/5 A/A.

Iz navedenih razloga, a na osnovu člana 414. Zakona o parničnom postupku odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija,

Branko Stanić,s.r.