Prema utvrđenom činjeničnom stanju od strane prvostepenog suda, na kom su zasnovane nižestepene presude, tužiocu je rešenjem Ministarstva životne sredine, rudarstva i prostornog planiranja od 16.07.2012. godine, odobren nastavak izvođenja geoloških istraživanja bakra i pratećih metaličnih mineralizacija na lokalitetu „Mlakva i Kram“, na istražnom polju broj 1846, koje rešenje je poništeno presudom Upravnog suda, odeljenja u Novom sadu broj U-1 U. 1104/12 od 17.04.2014. godine i predmet je vraćen na ponovni postupak. Postupajući po presudi Upravnog suda, tuženi je doneo rešenje 19.03.2015. godine, kojim je odbio zahtev tužioca za produženje odobrenja za izvođenje geoloških istraživanja orudnjenja bakra i pratećih metaličnih mineralizacija na istom lokalitetu i istražnom prostoru. Rešenje je prvnosnažno odlukom Upravnog suda 12U 7451/14 od 26.02.2016. godine, kojim je odbijena žalba tužioca. Kako je tužilac rešenjem Ministarstva od 19.03.2015. godine, koje je postalo pravnosnažno, izgubio status nosioca istraživanja, to mu je rešenjem tuženog od 23.10.2018. godine odbijen zahtev za utvrđivanje resursa i rezervi rude bakra i pratećih metala na istom lokalitetu s obzirom na to da se overa rezervi mineralnih sirovina u skladu sa odredbama Zakona o rudarstvu i geološkim istraživanjima vrši na zahtev nosioca istraživanja.

Predmet tužbenog zahteva je iznos od 72.085.617,11 dinara, na ime sticanja bez osnova, koji iznos je tužilac opredelio u visini finansijskih ulaganja u istraživanje u istražnom polju Mlakva-Kram broj 1846, koja je imao u periodu od 30.06.2008. godine do 16.07.2014. godine. Iznos od 354.300.000,00 dinara, tužilac traži na ime naknade štete u vidu izmakle koristi, za period od 2016. do 2018. godine, koju štetu smatra da trpi zbog nemogućnosti da ostvari svoju investiciju, zbog nepostupanja tuženog po podnetom zahtevu tužioca.

Drugostepeni sud je prihvatio zaključke prvostepenog suda da ulaganjima tužioca u istaživanje na istražnom polju nije došlo do uvećanja imovine tuženog na račun tužioca u opredeljenom iznosu. Tužilac nije dokazao da je tuženi imao koristi od istraživanja koja je tužilac provodio dok je bio nosilac istraživanja, te se iz konkretnih činjenica ne radi o sticanju bez osnova na strani tuženog. Tužilac je, kao nosilac istraživanja, bio u obavezi da sam finansira istraživanje i da to čini za svoje potrebe, da bi kasnije u smislu Zakona o rudarstvu i geološkim istraživanjima stekao status nosioca eksploatacije. Osim toga, tužilac nije dokazao ni da postoji odgovornost tuženog za štetu, u vidu i u iznosu sredstava uloženih u istraživanja od strane tužioca, jer je tužilac bio u obavezi da sam pribavi dokaze o pravu korišćenja zemljišta na rudarskim potkopima, kao uslov da izvodi istražne radove, bez čega je došlo do odbijanja zahteva tužioca za nastavak istraživanja. Dakle, proizilazi da tužilac nije pretrpeo ni štetu postupanjem tuženog. Drugostepeni sud zaključuje da samo na osnovu izvođenja geoloških istraživanja tužilac ne bi mogao ostvarivati pretpostavljenu dobit jer je za to potrebno da tužilac stekne status nosioca eksploatacije shodno Zakonu o rudarstvu i geološkom istraživanju ako za to ispuni zakonom propisane uslove. Iz toga sledi da tužilac prema redovnom toku stvari, samo zato što je vršio geološka istraživanja dok je imao status nosioca istraživanja, nije mogao očekivati dobit procenjenu u visini ovog tužbenog zahteva.

Revident obrazlaže da je sredstvima uloženim u istraživanje istražnog polja u iznosu od 72.085.617,11 dinara, za taj iznos uvećao vrednost lokaliteta 1846, jer će budući investitori zainteresovani za eksploataciju polja biti oslobođeni bilo kakve investicije s obzirom da tužena poseduje rezultate kompletnog istraživanja. Istraživanje omogućava eksploataciju i benefite od eksploatacije rudnog ležišta. Dalje, smatra da se štetna radnja tuženog ogleda u donošenju nezakonitog rešenja, koje je ukinuto tri godine nakon donošenja, usled kog je tužilac postupajući savesno i uzdajući se u pravni sistem, vršio istraživanja i samim tim imao finansijska ulaganja i troškove u iznosu od 72.085.617,11 dinara. Tuženi je doneo zaključak 07.06.2012. godine kojim je prekinuo postupak pokrenut povodom zahteva tužioca za izdavanje odobrenja za nastavak izvođenja geoloških istraživanja, dok se pitanje prava korišćenja na spornim rudarskim potkopima ne reši pred upravnim sudom, ali je potom 16.07.2012. godine doneo rešenje kojim je zaključak zamenio i na osnovu tog rešenja je tužilac vršio istraživanje sve do 19.03.2015. godine, koje činjenice sud nije uzeo u razmatranje. Dakle, štetna radnja tuženog je u donošenju nezakonitog rešenja koje je ukinuto tri godine po donošenju i u nedonošenju rešenja kojim bi obustavio istraživanje tužioca do okončanja upravnog spora. Protivno zaključcima nižestepenih sudova, revident smatra da je njegovo očekivanje da kao nosilac istraživanja stekne i status nosioca eksploatacije zasnovano na načelu kontinuiteta, inkorporisanom u odredbama Zakona o rudarstvu i energetici. Kako do eksploatacije od strane tužioca nije došlo, smatra da je tuženi, za koga je postignuta korist ulaganjem u lokalitet, dužan da mu isto vrati. Smatra da je štetna radnja tužene i u tome što je odbio zahtev tužioca za overu elaborata, rešenjem od 23.10.2018. godine, jer je tužilac po redovnom toku stvari nakon rešenja tužene od 30.06.2008. godine o odobravanju izvođenja geoloških istraživanja i svih sledećih rešenja kojima mu je produžavana dozvola za izvođenje istraživanja opravdano mogao očekivati overu elaborata i samim tim i dobitak počev od 2016. godine i za 2017. godinu, u procenjenom iznosu. Time što mu je odbijen zahtev za overu elaborata tužilac je onemogućen da ostvari svoju investiciju, te je pretrpeo štetu u vidu izmakle koristi od 354.300.000,00 dinara.

Ceneći navode revizije Vrhovni kasacioni sud zaključuje da nisu osnovani.

Opšte pravilo ustanovljeno u članu 210. Zakona o obligacionim odnosima jeste da, kada je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće – da naknadi vrednost postignutih koristi. Obaveza vraćanja, odnosno naknade vrednosti nastaje i kad se nešto primi s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao.

Ne stoje navodi revizije da je imovina tuženog uvećana na način da je deo imovine tužioca prešao u imovinu tuženog, bez pravnog osnova, u visini od 72.085.617,11 dinara. Taj iznos je tužilac odmerio u visini svojih izdataka za istraživanja. Nije dokazan navod da se za toliko uvećala vrednost lokacije, odnosno istražnog polja broj 1846, niti je logično da se izdacima u istoj meri povećava vrednost predmeta istraživanja. Revident smatra da je vrednost istražnog polja povećana činjenicom da je sačinio elaborat o istraživanjima na konkretnom istražnom polju. Međutim, iz takve tvrdnje evenutalno bi moglo proizići da je imovina tuženog uvećana za vrednost elaborata, kao postignute koristi, ali predmet tužbenog zahteva nije vrednost elaborata, već iznos troškova i finansijskih ulaganja tužioca u istraživanju. Revident smatra da mu je tuženi nezakonitim radnjama pričinio štetu u istom iznosu, odnosno obrazlaže da šteta po tužioca ne bi nastala da je od strane tuženog obustavljeno istraživanje. Upravo suprotno, tuženi je doneo rešenje kojim je stavio van snage zaključak o obustavi istraživanja. Međutim, iz utvrđenih činjenica o postupanjima organa tuženog proizilazi da u njima nema protivpravnosti, već su organi tuženog postupali u okviru upravnog postupka predviđenog za odlučivanje o uslovima za izvođenje geoloških istraživanja. Postupanje ovlašćenog organa u okviru zakonom predviđenog postupka ne može se smatrati štetnom radnjom, u smislu člana 154. Zakona o obligacionim odnosima i osnovom odgovornosti po odredbi člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Revident pokušava da u parničnom postupku dokaže da je način primene prava od strane ovlašćenog organa u zakonom predviđenom postupku po njega bio štetan. Međutim, primena prava od strane upravnog organa u upravnom postupku ne može biti predmet ispitivanja od strane suda u parničnom postupku, niti se eventualno pogrešna primena prava može smatrati protivpravnom štetnom radnjom. Osim toga, upravo revident ukazuje na razloge za prekid istraživanja, koji se tiču postupanja samog revidenta, a to je pribavljanje dokaza o pravu korišćenja rudarskih potkopa. Dakle, postupanjem tužioca izostali su dokazi da tužilac ispunjava uslove propisane Zakonom o rudarstvu i geološkim istraživanjima za odobrenje nastavka istraživanja na već dobijenom istražnom polju, kako stoji u razlozima presude Vrhovnog kasacionog suda Uzp 171/2014 od 30.01.2015. godine na koju se revident poziva. Prema tome, posledica nepostupanja tužioca ne može se staviti na teret tuženom. Tužilac je taj koji je i kod odobravanja nastavka izvođenja geoloških istraživanja trebalo da dostavi dokaz o pravu korišćenja koji je uslov za nastavak istraživanja, pa je kod takvog stanja stvari i odgovoran što je ulagao u istraživanja svestan da dokaze o pravu korišćenja nije pribavio.

Prema odredbama Zakona o obligacionim odnosima iz člana 155, šteta je sprečavanje povećanja nečije imovine (izmakla korist). Prema odredbi člana 189. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima, pri oceni visine izmakle koristi uzima se u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije ostvarenje je sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem. Time je definisan i pojam izmakle koristi kao štete.

Tužilac, prema pravnosnažnom rešenju koje je donelo Ministarstvo životne sredine, rudarstva i prostornog planiranja broj 310-02-0453/2008-06 od 19.03.2015. godine, nema status nosioca istraživanja. Prema tome, ne stoje navodi revizije da bi primenom načela kontinuiteta inkorporisanog u Zakon o rudarstvu i geološkim istraživanjima po redovnom toku stvari stekao i status nosioca eksploatacije. Time, prema konkretnim okolnostima, nije mogao steći, a i nije stekao status nosioca eksploatacije, te prema takvom toku stvari i konkretnim okolnostima nije mogao očekivati dobit od eksploatacije, pa ni onu dobit koju je proračunao u elaboratu i koja je predmet tužbenog zahteva za naknadu štete u vidu izmakle koristi. U okolnosti da je, pošto je doneto nepravnosnažno rešenje organa tužene kojim je tužilac stekao status nosioca istraživanja, nakon njegovog ukidanja doneto pravnosnažno rešenje tuženog kojim tužiocu taj status nije priznat, nema osnova za odgovornost tužene za dobit koju je tužilac očekivao da ostvari kao nosilac eksploatacije. Radnje tuženog u donošenju rešenja kojim se tužiocu ne priznaje status nosioca istraživanja nisu protivpravne, već su to radnje u okviru ovlašćenja organa tuženog u upravnom postupku. Iz pravnosnažnog rešenja tužene tužilac nije mogao očekivati da po načelu kontinuiteta stekne status nosioca eksploatacije, pa nije mogao očekivati ni povećanje imovine iz dobite od eksploatacije. Time nije došlo do sprečavanja povećanja imovine tužioca u vidu očekivane dobiti od eksploatacije u svojstvu nosioca eksploatacije, procenjenu u elaboratu tužioca, u smislu odredaba člana 155. i člana 189. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima.

Odredbom sada važećeg člana 2. stav 1. tačka 4. Zakona o rudarstvu i geološkim istraživanjima („Službeni glasnik RS“ br. 101/2015, 40/2021) garantuje se sigurnost, predvidljivost i kontinuitet istražnih i rudarskih prava u skladu sa ovim zakonom. Sve i da se kao osnovni princip ova garancija prihvati i za vreme kada je tužilac podneo zahtev za produženje odobrenja za izvođenje istraživanja, ona znači da neispunjavanje zakonskih uslova od strane tužioca ne može voditi kontinuitetu u ostvarivanju zakonom predviđenih prava. Posebno, prema odredbi člana 3. stav 1. tačka 12. tada važećeg Zakona o rudarsvu i geološkim istraživanjima („Službeni glasnik RS“ br. 101/2015) pojam geološkog istraživanja podrazumeva aktivnosti koje se izvode sa ciljem da se upoznaju resursi i mogućnost njihove eksploatacije, po tački 28. elaborat o resursima i rezervama resursa je dokument o rezultatima geoloških istraživanja određenog ležišta i o očekivanim ekonomskim efektima eksploatacije, dok je po odredbi iz tačke 31. istog člana nosilac eksploatacije privredno društvo kojem je odobreno eksploataciono polje i/ili eksploatacija rezervi mineralnih sirovina od strane nadležnog organa. Kako iz konkretnih utvrđenih okolnosti proizilazi da je doneto pravnosnažno rešenje od strane nadležnog organa tuženog kojim je odbijen zahtev za produženje odobrenja za izvođenje geoloških istraživanja, u smislu odredaba člana 35. Zakona o rudarstvu i geološkim istraživanjima, iz razloga što tužilac nije dostavio dokaze o ispunjavanju zakonom propisanih uslova, o čemu je odlučio nadležan organ tuženog u upravnom postupku, zaključak je da nema protivpravne radnje tuženog koja je tužioca sprečila da ostvari dobit iz eksploatacije resursa za koju nije stekao potreban status u za to propisanom postupku i pod propisanim uslovima. Prema tome, nije dokazana štetna radnja tuženog kao uslov za odgovornost tuženog za naknadu štete tužiocu u vidu izgubljene dobiti, te nije osnovan tužbeni zahtev po ovom osnovu.

Iz tih razloga je odbijena revizija tužioca po odredbi člana 414. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić