U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Matković Stefanović i Tatjane Miljuš, članova veća, u parnici po tužbi tužioca JP Direkcija za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda, Beograd, protiv tuženog „Autopijaca“ DOO Mladenovac, čiji je punomoćnik Miloš Lazarević, advokat u ..., radi duga, vrednost predmeta spora 38.382.971,64 dinara, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 1850/18 od 31.10.2019. godine, u sednici veća održanoj dana 25.06.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 1850/18 od 31.10.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Beogradu P 2271/17 od 17.01.2018. godine u stavu prvom izreke, dozvoljeno je objektivno preinačenje tužbe povećanjem tužbenog zahteva na iznos od 38.382.971,64 dinara. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu plati iznos od 38.382.971,64 dinara, kao i zakonsku zateznu kamatu na iznos od 30.109.726,89 dinara od 26.07.2017. godine do isplate. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka plati iznos od 799.625,00 dinara.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 1850/18 od 31.10.2019. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u stavu drugom i trećem izreke.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku(„Sl. glasnik RS“, br.72/11 ... 18/20), i odlučio da revizija tuženog nije osnovana.

Pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenim činjenicama, dana 21.09.2014. godine tužilac, „AutoSrbija“ DOO, kao investitor, privredno društvo „Autokobest“ i tuženi kao jemaci platci su zaključili Ugovor broj 56691, kojim se investitor obavezao da tužiocu plati naknadu za uređivanje građevinskog zemljišta za objekat 3 i 4 koji su sagrađeni na katastarskim parcelama 11614/9, 11614/1 KO Voždovac bez građevinske dozvole. Obaveza investitora je da isplati ugovorenu naknadu u iznosu od 54.329.217,34 dinara na rate u periodu od 60 meseci, dok se tuženi kao jemac platac obvezao da plati iznos od 48.896.295,34 dinara u 59 rata od po 828.750,77 dinara sa pripadajućom valorizacijom najkasnije do 15. u mesecu počev od 01.10.2011. godine do 15.08.2016. godine. Veštačenjem od strane veštaka ekonomske struke, utvrđeno je da tuženi nije izmirio dug u iznosu od 38.382.971,64 dinara i to iznos od 30.109.762,89 dinara predstavlja glavni dug, a iznos od 8.273.244,75 dinara zakonsku zateznu kamatu obračunatu do 25.07.2017. godine. Takođe je utvrđeno da su rešenjem nadležnog organa od 22.12.2011. godine, odobreni izvedeni radovi na predmetnim objektima i da je navedeno rešenje potvrđeno rešenjem Gradskog veća Grada Beograda od 28.06.2012. Zatim je presudom Upravnog suda U 13388/12 od 20.05.2014. godine, navedeno rešenje poništeno i predmet vraćen na ponovno odlučivanje. U ponovnom postupku Gradsko veće je donelo rešenje 17.07.2014. godine kojim je usvojilo žalbu TP „Mladost turist“ AD, poništilo navedeno prvostepeno rešenje i predmet vratilo prvostepenom organu na ponovni postupak.

Na osnovu ovako utvrđenih činjenica, prvostepeni sud je primenom odredaba čl. 997., 1004., 277. i 279. Zakona o obligacionim odnosima, usvojio tužbeni zahtev tužioca. Prema stanovištu nižestepenih sudova tužilac ima pravo da od tuženog zahteva isplatu dospelih, a neisplaćenih rata naknade za uređivanje građevinskog zemljišta, budući da je kao jemac platac odgovoran za obavezu investitora „AutoSrbija“ DOO, koju nije izmirio, niti je obaveza prestala na neki drugi zakonom predviđen način.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su našli da je osnovan tužbeni zahtev tužioca.

Neosnovano se revizijom navodi da je prestala obaveza tuženog kao jemca, s obzirom da tužilac nije prijavio potraživanje u postupku stečaja koje se sprovodi nad glavnim dužnikom „AutoSrbija“ AD Beograd, reorganizacijom.

Ugovorom o jemstvu se jemac obavezuje prema poveriocu da će ispuniti punovažnu i dospelu obavezu dužnika, ako ovaj to ne učini. Ako se jemac obavezao kao jemac platac odgovra poveriocu kao glavni dužnik za celu obavezu i poverilac može zahtevati njeno ispunjenje bilo od glavnog dužnika bilo od jemca ili od obojice u isto vreme. Smanjenje obaveze glavnog dužnika u stečajnom postupku ne povlači sa sobom i odgovarajuće smanjenje jemčeve obaveze, te jemac odgovara poveriocu za ceo iznos svoje obaveze. Na to upućuje odredba člana 1007. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Odredbom člana 156. stav 3. tačka 1.Zakona o stečaju („Sl. glasnik RS“, br. 104/09...83/13) predviđeno je da će potraživanje poverilaca koja nisu obuhvaćena planom reorganizacije biti namirena na isti način i pod istim uslovima kao potraživanje drugih poverilaca iste klase. Sledi da poverilac koji nije prijavio potraživanje, odnosno poverilac čije potraživanje nije obuhvaćeno planom reorganizacije ne gubi pravo da to svoje potraživanje ostvari, kako neosnovano tvrdi revident, ali u odnosu na glavnog dužnika samo pod uslovima koji su tim planom predviđeni.

Saglasno iznetom, tuženi kao jemac platac je i dalje u obavezi da tužiocu plati dugovani iznos. Saglasno odredbi člana 1004. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima on odgovara poveriocu kao glavni dužnik za celu obavezu. Otuda poverilac može zahtevati njeno ispunjenje od tuženog, nezavisno od činjenice da li je to potraživanje obuhvaćeno planom reorganizacije glavnog dužnika, te da li je obuhvaćenom u manjem obimu ili su predviđeni drugačiji rokovi dospelosti.

Stoga je prvostepeni sud pravilnom primenom odredaba materijalnog prava obavezao tuženog da tužiocu plati utuženi iznos, te je drugostepena presuda pravilna.

U reviziji se ponavljaju navodi koje je tuženi isticao i u žalbi, da je prestankom važenja Zakon o legalizaciji objekata koji je bio na snazi u vreme zaključenja ugovora otpao osnov obavezivanja tuženog, jer postupak legalizacije nije okončan. O ovi navodima drugostepeni sud se izjasnio i dao razloge za njihovo neprihvatanje, koje revizijski sud prihvata i neće ih ponavljati, pozivom na odredbu člana 414. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Na osnovu izloženog, Vrhovni kasacioni sud je odbio reviziju tuženog kao neosnovanu na osnovu člana 414. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić