Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Prev 113/2022
02.02.2023. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Tatjane Matković Stefanović, predsednika veća, Jasmine Stamenković i Vladislave Milićević, članova veća, u pravnoj stvari tužioca Agencija za vođenje sporova u postupku privatizacije, kao pravni sledbenik Agencije za privatizaciju Beograd, protiv tuženih 1. Stečajna masa „Irva investicije“ DOO Beograd, čiji je punomoćnik Vladimir Ilić, advokat iz ..., 2. Stečajna masa Trgovinskog preduzeća „Jabuka“ AD Beograd u stečaju i 3. AA iz ..., čiji je punomoćnik Branislav Grujić, advokat iz ..., radi naplate ugovorne kazne i po protivtužbi 1. „Irva Investicije“ DOO Beograd, čiji je punomoćnik Nebojša Janković, advokat iz ... i 2. TP „Jabuka“ DOO čiji je punomoćnik Branislav Grujić, advokat iz ..., protiv tuženog Agencija za vođenje sporova u postupku privatizacije, radi utvrđenja i naknade štete, vrednost spora po tužbi 1.682.061,05 evra i 3.003.090,00 dinara, vrednost spora po protivtužbi 1.061.513,73 dinara, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž br.5589/2019 od 30.09.2020. godine, u sednici održanoj 02.02.2023. godine, doneo je
P R E S U D U
DELIMIČNO SE USVAJA revizija tužioca, pa se UKIDAJU presuda Privrednog apelacionog suda Pž br.5589/19 od 30.09.2020. godine i presuda Privrednog suda u Beogradu P br.5030/2017 od 25.06.2019. godine u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev tužioca da se trećetuženi obaveže da kao solidarni dužnik sa ostalim tuženima plati tužiocu 779.071 evra sa kamatom po stopi Centralne evropske banke od 07.05.2010. godine do 25.12.2012. godine a od 25.12.2012. godine do 15.04.2015. godine po Zakonu o zateznoj kamati sve u dinarskoj protivvrednosti, kao i u odnosu na odluku o troškovima postupka u odnosu na trećetuženog i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovni postupak.
U preostalom delu revizija tužioca se ODBIJA kao neosnovana.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Privrednog suda u Beogradu P br.5030/2017 od 25.06.2019. godine, stavom 1. izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev i utvrđeno da je osnovano potraživanje tužioca prema prvotuženom Stečajnoj masi „Irva investicije“ DOO u Beogradu u iznosu od 779.071 evro sa opredeljenom kamatom, sve u dinarskoj protivvrednosti, na ime ugovorne kazne zbog neispunjenja obaveza iz Ugovora o prodaji društvenog kapitala Modne konfekcije „Rudnik“ Eksport-Import AD u restrukturiranju iz Gornjeg Milanovca, metodom javnog tendera, overenog pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu Ov br.3002/2006 od 15.12.2006. godine. Stavom dva izreke, delimično je odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo da se utvrdi potraživanje prema prvotuženom u iznosu od 600.000 evra sa opredeljenom kamatom, sve u dinarskoj protivvrednosti i 3.003.090,00 dinara na ime troškova postupka nastalih do dana otvaranja stečajnog postupka nad prvotuženim. Stavom 3. izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca da se trećetuženi AA obaveže da kao solidarni dužnik sa prvo i drugotuženim isplati 1.379.071 evro sa opredeljenom kamatom kao i 3.003.090,00 dinara. Stavom 4. izreke, odbijen je protivtužbeni zahtev DOO „Irva Investicije“ da se utvrdi da proizvodi pravno dejstvo i da je na pravnoj snazi Ugovor o prodaji društvenog kapitala Modne konfekcije „Rudnik“ Eksport- Import AD u restrukturiranju, sa oznakama kao u ovom stavu izreke, kao i da se tužilac obaveže da DOO „Irva Investicije“ iz Beograda i „Jabuka“ DOO iz Beograda, plati 1.061.513,73 evra u dinarskoj protivvrednosti sa opredeljenom kamatom. Stavom pet izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova postupka, a stavom šest izreke, odbijen je zahtev prvotuženog za naknadu troškova postupka. Stavom sedam izreke, odbijen je zahtev protivtužilaca „Irva investicije“ Beograd i Jabuka doo Beograd za naknadu troškova parničnog postupka. Stavom osam izreke, tužilac je obavezan da trećetuženom plati troškove postupka u iznosu od 92.500,00 dinara.
Presudom Privrednog apelacionog suda Pž br.5589/19 od 30.09.2020. godine, stavom 1. izreke, odbijena je kao neosnovana žalba prvotuženog i potvrđena presuda Privrednog suda u Beogradu sa oznakama kao u izreci u stavu 1. i 6. izreke. Stavom dva izreke, odbijena je žalba tužioca kao neosnovana i potvrđena ista presuda u stavovima 2, 3. i 5. izreke. Stavom 3. izreke, odbijena je žalba protivtužioca prvog reda kao neosnovana i potvrđena presuda prvostepenog suda u stavovima 4. i 7. izreke. Stavom 4. izreke, preinačeno je rešenje o troškovima iz stava 8. izreke prvostepene presude, tako što je tužilac obavezan da trećetuženom plati troškove u iznosu od 1.452.000,00 dinara.
Blagovremenom revizijom tužilac pobija pravnosnažnu drugostepenu odluku u stavu 2. izreke, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava. Smatra da je pogrešna odluka nižestepenih sudova u odnosu na ugovornu kaznu koja se odnosi na neizvršenje obaveze iz Ugovora o prodaji društvenog kapitala, a tiče se održavanja fizičkog obima proizvodnje subjekta privatizacije u iznosu od 200.000 evra, kao i obaveze po kojoj su kupci kapitala u subjektu privatizacije bili dužni da u roku od pet godina ne dovedu subjekat privatizacije do stečaja, u iznosu od 400.000 evra. Osporava odluku u odnosu na trećetuženog ističući da je Agencija za privatizaciju u dopisu od 14.10.2008. godine obavestila Konzorcijum da nema smetnji da ovo lice istupi iz Konzorcijuma, s tim da se promet akcija između članova Konzorcijuma sprovede u skladu sa odredbama Zakona o tržištu hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata. S obzirom da promet akcija nije sproveden upisom u registar, Aneks ugovora o konzorcijumu nije izvršen i tuženi je ostao upisan kao vlasnik 720 akcija subjekta privatizacije u Centralnom registru hartija od vrednosti, a formalno je bio član Konzorcijuma u vreme neizvršenja svake pojedinačne obaveze koja povlači naplatu ugovorne kazne.
Predlaže da se pobijana drugostepena presuda u pobijanom delu preinači ili da se ukine i vrati drugostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. Osporava i odluku o troškovima postupka.
Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ustanovio da je revizija tužioca delimično osnovana, a delimično da nije osnovana. U postupku nije učinjena bitna povreda iz člana 374. st.2 tač.2 ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.
Predmet tužbenog zahteva tužioca je naplata ugovorne kazne zbog kršenja ugovornih obaveza po Ugovoru o prodaji društvenog kapitala zaključenog između Agencije za privatizaciju i Konzorcijuma čiji su članovi tuženi prvog, drugog i trećeg reda. U toku prvostepenog parničnog postupka nad prvotuženim i drugotuženim su otvoreni stečajni postupci usled čega je postupak prekinut. Tužilac je podneo prijavu potraživanja u stečajnom postupku nad prvotuženim, potraživanje je osporeno, pa je postupak nastavljen prema stečajnoj masi prvotuženog, imajući u vidu da je isti prodat kao pravno lice u stečaju. Postupak nije nastavljen prema drugotuženom u kom stečajnom postupku tužilac nije prijavio potraživanje. Nastavljen je i prema trećetuženom.
Tužilac i Konzorcijum tuženih su zaključili Ugovor o prodaji društvenog kapitala Modne konfekcije „Rudnik“ Eksport-Import AD u restrukturiranju i ovaj ugovor je imao za predmet prodaju 100% društvenog kapitala navedenog privrednog društva metodom javnog tendera za kupoprodajnu cenu u iznosu od 400.000 evra u dinarskoj protivvrednosti. Cena je isplaćena 15.01.2007. godine. Po Ugovoru, obaveza kupca društvenog kapitala je bila da u roku od 5 godina u kontinuitetu izvrši investiranje u subjekt privatizacije, pri čemu se investicijama smatrali samo ulozi izvršeni u novcu i stvarima i pravima kojima se uvećava kapital subjekta privatizacije. Kupac se obavezao da neće založiti ili na drugi način opteretiti kapital ili raspolagati imovinom subjekta privatizacije ukoliko bi takvo raspolaganje prelazilo 5% vrednosti od ukupne imovine prema poslednjem bilansu koji postoji na dan zaključenja tog posla. Izuzetno, kupac je mogao raspolagati bez prethodne saglanosti Agencije imovinom subjekta privatizacije u pogonima u Kraljevu i Pranjinima, odnosno u Aranđelovcu, nakon što se sprovede dodatni socijalni program i samo pod uslovom da je takvo raspolaganje u funkciji smanjenja obaveza subjekta privatizacije, odnosno u funkciji finansiranja njegove proizvodne delatnosti. Kupac se takođe obavezao da neće u roku od pet godina dovesti subjekt privatizacije do likvidacije, stečaja ili pod prinudnu upravu, te da će na svakih 12 meseci podnositi izveštaj koji će sastaviti ugledna revizorska firma koju odobri Agencija. Kupac se obavezao da će u periodu od pet godina omogućiti da subjekt privatizacije održi tekući obim proizvodnje bez smanjenja postojećih kapaciteta. Za slučaj kršenja svake od ovih obaveza, predviđeno je plaćanje ugovorne kazne i to u visini od 100% iznosa relevantne investicione obaveze koja nije izvršena, odnosno 200.000 evra za svaku navedenu obavezu, a u odnosu na stečaj u iznosu od 400.000 evra.
U postupku pred prvostepenim sudom je utvrđeno da nije izvršena obaveza u pogledu investiranja u drugoj godini nakon zaključenja ugovora o prodaji društvenog kapitala i to u iznosu od 179.071. evro. Takođe, da je raspolagano imovinom veće vrednosti od ugovorenih 5%, da je raspolagano imovinom u Kraljevu i Aranđelovcu suprotno uslovima ugovora, da nije ispunjena obaveza u pogledu dostavljanja revizorskog izveštaja. Na osnovu toga, prvostepeni sud je delimično usvojio zahtev tužioca u odnosu na prvotuženog i utvrdio potraživanje u iznosu od 779.071 evro sa kamatom. Drugostepeni sud je presudu potvrdio i u tom delu drugostepena pravnosnažna presuda nije predmet revizije, kao što nije predmet revizije ni pravnosnažna odluka o odbijanju zahteva protivtužbe.
Prvostepeni sud je odbio zahtev za utvrđenje potraživanja u iznosu od 600.000. eura u odnosu na prvotuženog, jer nema dokaza o neizvršenju obaveza koje se odnose na održavanje obima proizvodnja i nedovođenja do stečaja.
Na osnovu utvrđenja da je između trećetuženog i ostala dva člana Konzorcijuma, prvotuženog i drugotuženog, zaključen Aneks ugovora o konzorcijumu 27.10.2008. godine, da je postojala pisana saglasnost Agencije za privatizaciju što proizlazi iz dopisa od 14.10.2008. godine, da je Aneksom trećetuženi izvršio prenos svojih akcija na druga dva člana Konzorcijuma, odbijen je zahtev tužioca da se trećetuženi solidarno obaveže da sa ostalim tuženima tužiocu isplati ukupan iznos traženih ugovornih kazni. Prema stanovištu prvostepenog suda, trećetuženi je istupio iz Konzorcijuma koji je bio kupac subjekta privatizacije, izvršio je prenos svojih akcija na druga dva člana Konzorcijuma na osnovu Aneksa ugovora o Konzorcijumu, a okolnost da izvršeni prenos akcija nije sproveden u Centralnom registru hartija od vrednosti ne može konstitutisati pasivnu legitimaciju trećetuženog. Posebno obrazlaže da je trećetuženi bio član Konzorcijuma koji je učestvovao sa svega 1% od ukupnih prava na osnovu vlasništva 720 akcija. Zato u odnosu na trećetuženog odbija tužbeni zahtev u celini.
Drugostepeni sud prihvata ovakvo stanovište prvostepenog suda.
Neosnovano se revizijom tužioca ukazuje da je pogrešna odluka nižestepenih sudova u odnosu na odbijanje zahteva za utvrđenje, odnosno dosuđenje potraživanja u iznosu od 600.000 evra sa kamatom koje predstavlja ugovornu kaznu opredeljenu za kršenje obaveze koja se odnosi na održavanje obima proizvodnje i dovođenje subjekta privatizacije do stečaja, suprotno odredbama ugovora o prodaji društvenog kapitala.
Odluke nižestepenih sudova u tom delu su zasnovane na oceni izvedenih dokaza, kao i primeni pravila o teretu dokazivanja. Neosnovano tužilac u reviziji ističe da je kršenje ugovorne obaveze koja se odnosi na održavanje obima proizvodnje dokazano izveštajima Agencije za period od 2007. do 2009. godine. Nižestepeni sudovi su obrazložili zbog čega ovi izveštaji ne predstavljaju takav dokaz. U odnosu na održavanje obima proizvodnje, tužilac nije dostavio dokaze o obimu proizvodnje u predprivatizacionoj godini koja bi bila relevantna za poređenje. Osim toga, nije dostavljena ni dokumentacija na osnovu koje su izveštaji sačinjeni. Zato su odbili predlog tužioca za dopunsko veštačenje, s obzirom da su se veštaci izjasnili da bez relevantne dokumentacije. samo na bazi izveštaja, ne mogu vršiti kontrolu ispunjenja ili kršenja obaveze održavanja obima proizvodnje. Nižestepeni sudovi obrazlažu da finansijski izveštaji pokazuju u relevantnom periodu povećanje prihoda, pa zaključuju da na posredan način iz toga sledi da tužilac kršenje ove ugovorne obaveze nije dokazao.
Neosnovani su revizijski navodi da je pogrešnom primenom materijalnog prava odlučeno o zahtevu za utvrđenje odnosno za isplatu ugovorne kazne koja se odnosi na otvaranje stečaja. Nižestepeni sudovi su utvrdili da je Ugovor o prodaji društvenog kapitala raskinut 07.05.2010. godine, da je u aprilu mesecu iste godine, neposredno pre raskida ugovora, pokrenut prethodni stečajni postupak, a da je stečajni postupak nad subjektom privatizacije otvoren rešenjem Privrednog suda u Čačku St br.23/15 od 03.08.2015. godine. S obzirom na vremenski period od pokretanja prethodnog stečajnog postupka do otvaranja stečaja, smatraju da je obaveza tužioca bila da obrazloži zbog čega nalazi da je otvaranje stečaja povezano sa postupanjem tuženih, kao i da o tome dostavi dokaze.
Odredbom člana 60. stav 1. Zakona o stečaju je propisano da stečajni sudija u roku od tri dana od dana dostavljanja predloga za pokretanje stečajnog postupka donosi rešenje o pokretanju prethodnog stečajnog postupka, kao i da se prethodni stečajni postupak pokreće radi utvrđivanja razloga za pokretanje stečajnog postupka. Stavom 3. istog člana su predviđeni slučajevi kada se stečajni postupak otvara bez vođenja prethodnog postupka. Između ostalog, u slučaju pretpostavke trajnije nesposobnosti plaćanja iz člana 12. zakona kojom odredbom je propisano da se postojanje trajnije nesposobnosti plaćanja pretpostavlja kada je predlog za pokretanje stečajnog postupka podneo poverilac koji u sudskom ili poreskom izvršnom postupku sprovedenom u Republici Srbiji nije mogao da namiri svoje novčano potraživanje bilo kojim sredstvom izvršenja. Članom 69. ovog zakona uređeno je da stečajni sudija otvara stečajni postupak rešenjem o otvaranju stečajnog postupka kojim usvaja predlog za pokretanje stečajnog postupka, koje saglasno članu 70. zakona sadrži postojanje stečajnog razloga. Pravne posledice otvaranja nastupaju danom objavljivanja oglasa o otvaranju postupka na oglasnoj tabli suda, saglasno članu 73. zakona.
Iz navedenih odredbi proizlazi da pokretanje prethodnog stečajnog postupka i otvaranje stečajnog postupka nisu identični pojmovi, da je prethodni postupak pravilo uz zakonom predviđene izuzetke, te da se stečaj otvara kada se utvrdi postojanje stečajnog razloga koji je sastavni deo rešenja koje se objavljuje na oglasnoj tabli suda od kada nastupaju pravne posledice.
Odredba Ugovora o prodaji društvenog kapitala kojom se kupac obavezuje da u roku od pet godina od zaključenja ugovora neće doći do stečaja, zato se ima tumačiti u skladu sa ovim zakonskim odredbama, posebno o nastupanju pravnih posledica otvaranja stečajnog postupka. S obzirom da je do otvaranja stečaja nad subjektom privatizacije došlo 2015. godine, a da je Ugovor o prodaji društvenog kapitala raskinut maja 2010. godine, Vrhovni kasacioni sud prihvata obrazloženje nižestepenih sudova da je tužilac bio dužan da dodatno objasni zbog čega smatra da je radnjama tuženih došlo do otvaranja stečaja, da to dokaže, a naročito imajući u vidu da ovo nije navedeno kao razlog u obaveštenju Agencije o raskidu ugovora o prodaji društvenog kapitala dostavljenom kupcu. Iz tih razloga nisu od uticaja navodi revidenta da je stečajni razlog, blokada računa subjekta privatizacije postojala u vreme pokretanja prethodnog postupka.
Međutim, osnovano se revizijom tužioca ukazuje da je u odnosu na trećetuženog zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.
Članom 12. Zakona o privatizaciji koji je bio na snazi u spornom periodu, propisano je da kupac kapitala ili imovine može biti domaće ili strano pravno ili fizičko lice, kao i da se domaća ili strana pravna ili fizička lica mogu udružiti radi kupovine kapitala ili imovine subjekta privatizacije, s tim da ovlaste jedno lice za zastupanje. Sledi da se kao kupac društvenog kapitala može javiti Konzorcijum i da je odredbama ovog zakona regulisan njegov pravni položaj, kao i pravni odnos između kupca društvenog kapitala, u ovom slučaju Konzorcijuma, i prodavca društvenog kapitala, Agencije za privatizaciju.
U konkretnom slučaju, ugovorne strane po Ugovoru o prodaji društvenog kapitala su bile Agencija za privatizaciju i Konzorcijum dva privredna društva i fizičkog lica, ovde trećetuženog AA koji su međusobno zaključili ugovor o konzorcijumu. Nakon zaključenja Ugovora o prodaji društvenog kapitala, članovi Konzorcijuma su stekli akcije subjekta privatizacije MK „Rudnik“ iz Gornjeg Milanovca i kao vlasnici akcija su upisani u Centralni registar hartija od vrednosti.
Nakon toga, za istupanje trećetuženog iz Konzorcijuma, osim saglasnosti ostala dva člana Konzorcijuma kao ugovarača po ugovoru o konzorcijumu, neophodna je bila pisana saglasnost Agencije za privatizaciju, jer je Ugovor o konzorcijumu akcesorne prirode. Cilj njegovog formiranja, udruživanja pravnih i fizičkog lica, koje je realizovano zaključenjem ugovora o konzorcijumu, je bilo učešće u postupku privatizacije. Učešće je realizovano zaključenjem Ugovora o prodaji društvenog kapitala, po kome konzorcijum ima svojstvo ugovorne strane, kupca. Zato je za istupanje bilo kog člana konzorcijuma nužna saglasnost druge ugovorne strane, prodavca društvenog kapitala, Agencije.
Vrhovni kasacioni sud ne prihvata obrazloženje nižestepenih sudova da je za istupanje trećetuženog kao člana Konzorcijuma data bezuslovna pisana saglasnost Agencije za privatizaciju. U dopisu od 14.10.2008. godine, Agencija je navela da nema smetnji za istupanje člana Konzorcijuma, ali i da se prenos akcija na ostala dva člana Konzorcijuma mora izvršiti u skladu sa odredbama Zakona o tržištu hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata. Članom 19. ovog zakona, propisano je da prava zakonitih imalaca hartija od vrednosti iz tih hartija, nastaju upisom hartija od vrednosti na njihov račun koji se vodi u Centralnom registru. Imajući u vidu nesporne činjenice da osim zaključenja Aneksa ugovora o Konzorcijumu kojim je predviđeno da trećetuženi istupa iz konzorcijuma i prenosi akcije na ostala dva člana Konzorcijuma, nije sproveden upis promene imalaca hartija, odnosno nije sproveden prenos u Centralnom registru do raskida Ugovora o prodaji društvenog kapitala. Zato se ne može prihvatiti stanovište nižestepenih sudova da nema odgovornosti trećetuženog jer nema svojstvo člana Konzorcijuma. Za istupanje iz Konzorcijuma kao posebnog oblika udruženja postojao je pravni osnov, a to je Aneks ugovora o Konzorcijumu, postojala je saglasnost Agencije za privatizaciju, ali uslovna, ali nije postojao i upis prenosa akcija na osnovu aneksa, u skladu sa Zakonom o tržištu hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata, pa sledi da se uslov saglasnosti Agencije nije ostvario.
Prvostepeni sud izvodi dokaz čitanjem Ugovora o konzorcijumu, ali ne utvrđuje kakav je oblik odgovornosti predviđen između članova Konzorcijuma. Solidarnost obaveze podrazumeva da na strani dužnika ima više lica koji poveriocu odgovaraju za celu obavezu, da poverilac može zahtevati njeno ispunjenje od svih ili pojedinih dužnika sve dok obaveza ne bude potpuno ispunjena, s tim da se kada je ispunjena, svi dužnici oslobađaju obaveze, kako to propisuje član 414. ZOO. Solidarnost obaveze više lica može proizlaziti iz zakona ili može biti ugovorena. Zakonom o privatizaciji važećem u spornom periodu je bilo propisano da se kao kupac društvenog kapitala može javiti Konzorcijum, ali nije propisana solidarna odgovornost njegovih članova. Ugovorne strane po ugovoru o konzorcijumu su mogle to predvideti Ugovorom o Konzorcijumu. Međutim, u postupku nije utvrđeno da li je ugovorena solidarna odgovornost članova ili nije, a od toga zavisi da li trećetuženi može odgovarati za celu utvrđenu obavezu na ime ugovorne kazne kao u odnosu na prvotuženog ili je njegova odgovornost srazmerna učešću u ugovoru o Konzorcijumu, pa je na osnovu učešća imao pravo na srazmernu dobit i odgovornost za srazmerni deo obaveze. Zbog pogrešne primene materijalnog prava ove činjenice nisu utvrđene iz kojih razloga su u tom delu ukinute nižestepene presude.
Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. i 416. ZPP, odlučeno je kao u izreci ove presude.
U ponovnom postupku u odnosu na zahtev upravljen na obavezivanje trećetuženog, prvostepeni sud će otkloniti nepravilnosti na koje je ovom odlukom ukazano i utvrditi činjenice bitne za odlučivanje o zahtevu tužioca prema ovom tuženom koje se odnose na oblik odgovornosti među članovima Konzorcijuma, ako je isti ugovoren. Zavisno od toga raspraviće da li je obaveza trećetuženog solidarna ili se zbog nedostatka ugovorene solidarnosti članova, primenjuju pravila o deljivoj obavezi, srazmerno učešću u Konzorcijumu. Na osnovu toga doneće novu, zakonitu i pravilnu odluku i odlučiti o troškovima spora u odnosu na ovog tuženog.
Predsednik veća – sudija
Tatjana Matković Stefanović,s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić