U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudije Branislave Apostolović, kao predsednika veća, sudije Gordane Ajnšpiler-Popović i sudije Zvezdane Lutovac, kao članova veća, u pravnoj stvari tužioca-protivtuženog Đ.V. iz S., ul…. br. …, čiji je punomoćnik M.J.T., advokat iz N.S., protiv tuženog-protivtužioca V.D. iz B., ul. … br. …, čiji je punomoćnik M.M., advokat iz B., u postupku po reviziji tužioca protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 4838/13 od 06.03.2014.godine, na sednici veća održanoj dana 17.03.2016.godine, donosi

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 4838/13 od 06.03.2014.godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Beogradu P br. 1346/2010 od 07.03.2013.godine, presuđeno je u stavu I izreke da se odbija tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog, kojim je tražio da se poništi Ugovor o prenosu dela udela uz naknadu od 27.12.2006.godine u preduzeću G.l. d.o.o., overen od strane Petog opštinskog suda u Beogradu Ov br. 1426/2006. U izreci pod II odbijen je tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog, kojim je tražio da se raskine prvi Aneks ugovora o prenosu dela udela uz naknadu u preduzeću G.l. d.o.o. zaključen između parničnih stranaka dana 28.12.2006.godine. Trećim stavom izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca, kojim je tražio da se poništi Ugovor o prenosu udela u preduzeću V.V. d.o.o. G.T. od 28.02.2007.godine, overen od strane Petog opštinskog suda u Beogradu pod brojem Ov br. 44/2007. Daljim stavovima prvostepene odluke odbijen je tužbeni zahtev tužioca, kojim je tražio da se raskine Ugovor o prenosu dela udela uz naknadu od 27.12.2006.godine u preduzeću G.l. d.o.o. overen od strane Petog opštinskog suda u Beogradu Ov br. 1426/2006, te je odbijen tužbeni zahtev tužioca, kojim je tražio da se raskine ugovor o prenosu udela u preduzeću V.V. d.o.o. G.T. od 28.02.2007.godine, overen od strane Petog opštinskog suda u Beogradu pod brojem Ov br. 44/2007. VI stavom izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca, kojim je tražio da se utvrdi neistinitost člana 2. stav 2. Ugovora o prenosu udela u preduzeću V.V. d.o.o. G.T. od 28.02.2007.godine, a narednim stavom je odbijen i protivtuženi zahtev tuženog- prottivtužioca, kojim je tražio da se tužilac obaveže da mu vrati iznos od 3.000.000 evra na ime sniženja cene. Poslednjim stavom odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

U postupku po žalbi tužioca presudom Privrednog apelacionog suda Pž br. 4838/13 od 06.03.2014.godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca, pa je navedena presuda Privrednog suda u Beogradu P br. 1346/10 od 07.03.2013.godine u stavu I, II, III, IV, V, VI izreke kao i rešenje istog suda od 18.04.2013.godine potvrđeno, dok je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu VIII izreke navedene presude ukinuto i u tom delu predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Protiv navedene pravnosnažne drugostepene odluke tužilac je podneo blagovremenu i dozvoljenu reviziju, pobijajući odluku drugostepenog suda u delu odluke o tužbenom zahtevu zbog bitne povrede odredaba ZPP i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao revizijom pobijanu presudu u smislu člana 399. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 125/04 i 111/09), a u vezi člana 506. stav 1. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11), pa je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U sprovedenom postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koje se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se neosnovano ukazuje na bitne povrede parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12. ZPP jer pobijana presuda sadrži jasne i razumljive razloge o odlučnim činjenicama na kojima je zasnovana.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom od strane nižestepenih sudova tužilac i tuženi su dana 22.11.2006.godine sačinili Pismo o namerama ostvarivanja dugoročne poslovne saradnje u okviru dve postojeće kompanije V.V. d.o.o. G.T. i G.l. d.o.o. S. u kome je predviđeno da se poslovna saradnja odvija u pet faza. U okviru prve faze prema sporazumu je bilo predviđeno ustupanje 100% vlasničkog udela u preduzeću V.V. d.o.o. uz naknadu u iznosu od 2.864.846,96 evra, dok je u četvrtoj fazi bilo predviđeno zaključenje Sporazuma o ustupanju 15% udela tuženog u preduzeću G.l. d.o.o. uz naknadu u ukupnom iznosu od 4.000.000 evra. Parnične stranke su 10.12.2006.godine zaključili prve i druge izmene i dopune navedenog pisma o nameri kojim su utvrdili da vlasnička struktura u društvu V.V. d.o.o. podrazumeva 70% udela tužioca i 30% udela tuženog u navedenom preduzeću, te da ukupni iznos naknade koji tuženi isplaćuje za sticanje 30% udela iznosi 4.000.000 evra. Navedenim izmenama pisma o namerama parnične stranke su utvrdile da vlasnička struktura u društvu G.l. d.o.o. podrazumeva 70% udela tužioca i 30% udela tuženog, te da ukupni iznos naknade koju tuženi isplaćuje za sticanje 30% udela iznosi 6.000.000 evra.

Tužilac je u svojstvu prenosioca udela sa tuženim u svojstvu sticaocem udela dana 27.12.2006.godine zaključio ugovor o prenosu dela udela uz naknadu u privrednom društvu G.l. d.o.o. iz S. kojim tužilac prenosi 30% udela u tom društvu tuženom uz naknadu u iznosu od 400.000 evra u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate. Ovaj ugovor je overen pred Petim opštinskim sudom u Beogradu 27.12.2006.godine. Potom su parnične stranke 28.12.2006.godine zaključile prvi Aneks ugovora kojim se menja član 4. navedenog Ugovora od 27.12.2006.godine, tako što u istom stoji da se prenos dela udela koji predstavlja predmet ugovora vrši uz naknadu u iznosu od 6.000.000 evra u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate. Navedeni aneks je potpisan od strane prenosioca udela Đ.V. dok je za sticaoca udela V.D. isti potpisao Z.N. po ovlašćenju i isti nije overen od strane suda. Tužilac je dalje u svojstvu prenosioca udela, a tuženi u svojstvu sticaoca udela 28.02.2007.godine zaključili ugovor o prenosu udela u preduzeću V.V. d.o.o. G.T., kojom tužilac prenosi tuženom 100% udela u tom društvu uz naknadu od 2.864.846,99 evra u dinarskoj protivvrendosti na dan isplate. Ugovorom je potvrđeno da je iznos naknade u celosti isplaćen prenosiocu od strane sticaoca na dan potpisivanja ugovora. Ovaj ugovor potpisan je za prenosioca udela sam V.Đ., a za suprotnu stranu V.D. i overen je pred Petim opštinskim sudom u Beogradu 28.02.2007.godine.

Na osnovu navedenih ugovora tuženi je upisan kao vlasnik 30% udela u privrednom društvu G.l. d.o.o. S. i kao vlasnik 100% udela u privrednom društvu V.V. d.o.o. iz B..

Tužbenim zahtevom je tužilac tražio da se poništi ugovor o prenosu dela udela uz naknadu preduzeću G.l. d.o.o. S. od 27.12.2006.godine i ugovora o prenosu udela u preduzeću V.V. d.o.o. G.T. od 28.02.2007.godine, te da se raskine prvi aneks ugovora o prenosu udela uz naknadu u preduzeću G.l. d.o.o. S. od 28.12.2006.godine. Pored ovako opredeljenog primarnog zahteva tužilac je postavio i eventualni tužbeni zahtev kojim je tražio da se raskinu navedeni ugovori o prenosu ugovora, kao i prvi aneks ugovora. Drugo postavljenim eventualnim tužbenim zahtevom tužilac je tražio da se utvrdi i neistinitost člana 2. stav 2. ugovora o prenosu udela u preduzeću V.V. d.o.o. i da se raskine ugovor o prenosu udela u preduzeću V.V. d.o.o. U toku postupka podneta je i protivtužba tuženog čiji je predmet obavezivanje tužioca na isplatu 3.000.000 evra na ime sniženja cene, a u smislu člana 488. Zakona o obligacionim odnosima.

Stoga po tužbenom zahtevu predmet spora je da li su rušljivi ugovori o prenosu dela udela uz naknadu preduzeća G.l. d.o.o. iz S. i ugovora o prenosu udela u preduzeću V.V. d.o.o. G.T., kao i aneks istog ugovora, odnosno po eventualnim tužbenim zahtevima da li se raskidaju navedeni ugovori o prenosu udela i aneks ugovora, a po drugo postavljenom eventualnom tužbenom zahtevu da li su označeni stav 2. stav 2. ugovora o prenosu preduzeću V.V. d.o.o. neistiniti, te se stoga ugovor raskida, dok se po zahtevu tuženog-protivtužioca tužbeni zahtev sveo na odluku po zahtevu za sniženje cene.

Odlučujući o primarnom tužbenom zahtevu prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je tražio da se poništi ugovor o prenosu dela udela uz naknadu od 27.12.2006.godine u preduzeću G.l. d.o.o. overen od strane Petog opštinskog suda u Beogradu, kao i prvi aneks ugovora o prenosu udela uz naknadu u preduzeću G.l. d.o.o. zaključen između parničnih stranaka 28.12.2006.godine. U pogledu dela primarnog tužbenog zahteva kojim se tražio poništaj ugovora o prenosu udela u preduzeću V.V. d.o.o. G.T., prvostepeni sud je navedeni tužbeni zahtev takođe odbio smatrajući ga neosnovanim. Odlučujući o zahtevu za raskid ugovora o prenosu dela udela u preduzeću G.l. d.o.o. kao i o raskidu ugovora o prenosu udela upreduzeću V.V. d.o.o. koji je postavljen kao eventualni zahtev, prvostepeni sud je isti odbio, smatrajući da nisu osnovani. Prvostepeni sud je odbio i tužbeni zahtev tužioca da se utvrdi neistinitost člana 2. stav 2. ugovora o prenosu udela u preduzeću V.V. d.o.o. koji je postavljen kao drugoredni eventualni zahtev. Ovakvu odluku prvostepeni sud je doneo nalazeći da su neosnovani primarni i eventualni zahtevi tužioca. U pogledu primarnog zahteva za poništaj ugovora o prenosu udela imajući u vidu razloge koje za poništaj ugovora tužilac navodi, a to je da je bio u zabludi da će tuženi nakon zaključenja oba ugovora ispuniti obaveze isplate od 10.000.000 evra za iznos od 30% udela u oba društva, te da je tuženi prevario tužioca tako što je kod njega izazvao zabludu i držao ga u toj zabludi u nameri da tužilac sa tuženim zaključi predmetne ugovore, prvostepeni sud primenom odredaba člana 61. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i člana 65. stav 1. istog zakona nalazi da se ne radi o takvoj vrsti zablude, koja bi dovela do poništaja ugovora. Posebno što tužilac navodi i da je verovao da će da bude predsednik u oba društva, da se direktor nije obavezao na sačinjavanje biznis plana u oba društva. Tužilac nije dostavio prema nalaženju prvostepenog suda dokaze da je tuženi izazvao kod njega zabludu na koju se poziva i održavao ga u zabludi u nameri da ga navede na zaključenje ugovora o prenosu udela, a što su bili i razlozi za donošenje odluke o odbijanju tužbenog zahteva u pogledu poništaja navedenih ugovora o prenosu udela kao neosnovanog. Tužilac takođe nije dokazao ni da je za zaključenje navedenog ugovora o prenosu udela u društvu V.V. pritisak na njega vršio njegov brat i advokat, kao i tuženi i njegovi saradnici, čime prema nalaženju prvostepenog suda nije dokazao postojanje razloga rušljivosti navedenih ugovora, te je stoga primarni zahtev tužioca ocenjen kao neosnovan. Ugovor o prenosu udela u privrednom društvu G.l. nije prividan kako to tvrdi tužilac, s obzirom da prava vrednost naknade za deo udela od 30% u G.l. d.o.o. od 6.000.000 evra, a ne 400.000 evra, jer prividni ugovor postoji samo onda ako izjava volje u saglasnosti sa drugom ugovornom stranom data sa ciljem da se stvori privid da je ugovor zaključen, a bez namere da se izazove njegovo pravno dejstvo, a navodi tužioca o svojim razlozima za zaključenje navedenog ugovora na nivou su njegovih motiva, a ne zablude, koja bi dovela u pitanje rušljivost ovog ugovora, odnosno koja bi dovela u pitanje nameru za njegovo zaključenje.

Odlučujući o tužbenom zahtevu kojim je tužilac tražio raskid prvog aneksa ugovora, kao i o eventualnom zahtevu da se raskine ugovor o prenosu udela, nižestepeni sudovi su pravilno našli da isti nisu osnovani, jer je došlo do ispunjenja ugovornih obaveza u celosti, jer je tuženi platio naknadu za ugovor o prenosu dela udela u preduzeću G.l. d.o.o., a u pogledu prvog aneksa isti i ne proizvodi pravno dejstvo, s obzirom da u smislu člana 128. Zakona o privrednim društvima, koji je važio u vreme zaključenja istog nije ispunjavao zakonom obaveznu formu.

Tuženi se po osnovu Ugovora o prenosu udela upisao u Registar privrednih društava kao vlasnik 30% udela u privrednom društvu G.l. d.o.o. i kao vlasnik 100% udela u privrednom društvu V.V. d.o.o. pa je stoga pravilno stanovište nižestepenih sudova da su navedeni ugovori time proizveli svoje statusno-pravno dejstvo i da se u toj situaciji više ne mogu ni raskinuti po osnovu odredaba Zakona o obligacionom pravu, jer su se iz obligaciono-pravnih ugovora transformisali u ugovore sa statusno-pravnim posledicama u smislu Zakona o privrednim društvima.

Nižestepeni sudovi su utvrdili da je neosnovan i zahtev za utvrđenje neistinitosti člana 2. stav 2. ugovora o prenosu udela u privrednom društvu V.V. d.o.o., jer je tuženi izvršio plaćanje iznosa, te poseduje i priznanicu kao potvrdu za to, pa su stoga i odbili drugoredno postavljeni eventualni tužbeni zahtev.

Stavove nižestepenih sudova kao pravilne i na zakonu zasnovane prihvata i Vrhovni kasacioni sud. Stranke su prihvatanjem pisma o namerama o ostvarenju dugoročne strateške poslovne saradnje želele da izvrše dokapitalizaciju privrednih društava G.l. d.o.o. i V.V. d.o.o. u kojima bi tužilac imao 70% udela, a tuženi 30% udela, a da potom zajednički istupe na međunarodno tržište. Realizacija ove saradnje bila je predviđena po fazama i u okviru druge faze izvršena je registracija promene osnivača kod Agencije za privredne registre i to u skladu sa zaključenim ugovorima o prenosu udela, (čije se poništenje, odnosno raskid ovde tužbom traži), i to u privrednom društvu G.l. d.o.o. u odnosu 70% prema 30% u korist tužioca, a u privrednom društvu V.V. 100% udela u korist tuženog. Tuženi je kao jedini član i osnivač privrednog društva V.V. prema navedenom i registrovanom stanju doneo odluku o dokapitalizaciji kojom je izvršavajući svoju obavezu omogućio tužiocu da unošenjem dogovorenih stvari i prava izvrši povećanje osnovnog kapitala društva u procentu utvrđenog pismom o namerama. Tužilac međutim, nije postupio na navedeni način, odnosno nije dostavio dokaze da je izvršio svoju obavezu, već je ugovorom o poklonu izvršio prenos nepokretnosti na svoje sinove, na koji način se odrekao mogućnosti da putem kapitalizacije stekne pravo 70% udela u privrednom društvu V.V. kako to i prema mišljenju Vrhovnog kasacionog suda pravilno konstatuje i zaključuje Privredni apelacioni sud u svojoj odluci po žalbi.

Postojeća vlasnička struktura u navedenim privrednim društvima, odnosno izostanak očekivane promene ove vlasničke strukture direktna je posledica postupanja tužioca, odnosno njegovog nepostupanja po preuzetim obavezama, a ne zablude ili prividnosti ugovora o prenosu udela. Ugovori o prenosu udela i aneksi navedenih ugovora, izvršeni su tako što je na osnovu njih izvršen upis promene osnivača društva u registru Agencije za privredne registre, pa se stoga više ne mogu raskidati, niti se može tražiti njihov poništaj u situaciji u kojoj su oni već proizveli svoje pravno dejstvo statusno- pravnog karaktera, a koje je i upisano u nadležni registar. Vrhovni kasacioni sud prihvata stanovište drugostepenog suda, prema kome nezadovoljna stranka u toj situaciji samo tužbom može tražiti poništaj osnivačkog akta shodno članu 13. i 14. Zakona o privrednim društvima i to u zakonom propisanom roku, a što nije predmet ove parnice.

U reviziji se ponavljaju stavovi tužioca u pogledu zablude za zaključenje navedenih ugovora i pogrešne primene člana 128. Zakona o privrednim društvima, koji su isticani u žalbi i pravilno cenjeni od strane Privrednog apelacionog suda, a sa kojom ocenom se shodno iznetom slaže i Vrhovni kasacioni sud.

Iz navedenih razloga, a na osnovu člana 405. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci ove odluke.

Predsednik veća-sudija,

Branislava Apostolović,s.r.