USVAJA SE tužbeni zahtev i utvrđuje da su ništavi i da ne proizvode pravno dejstvo Ugovor o kupoprodaji nepokretnosti od 07.06.2005. godine, overen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu pod 1/1 Ov br. 8076/05 zaključen između prvo i drugotuženog, kao i Ugovor o prenosu osnovnih sredstava, trajnih prava i opreme od 07.06.2005. godine overen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu, pod Ov br. 8077/05 zaključen između prvo i drugotuženog, a što su tuženi dužni da priznaju i trpe.

Delimično se odbija zahtev za zaštitu zakonitosti tužioca izjavljen protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž br.8746/11 od 26.10.2012. godine u delu odlučivanja o ništavosti Ugovora o prenosu osnovnih sredstava trajnih prava i opreme od 07.06.2005. godine overen pod Ov br. 8077/05.

III

PREINAČUJE SE odluka o troškovima spora i obavezuju tuženi da tužiocu naknade troškove u ukupnom iznosu od 3.223.125,00 dinara u roku od 8 dana pod pretnjom prinudnog izvršenja.

IV

ODBIJA SE zahtev drugotuženog za naknadu troškova odgovora.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Beogradu P br. 17428/2010 od 26.05.2011. godine, u stavu prvom izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev i utvrđeno da su ništavi i ne proizvode pravni dejstvo Ugovor o kupoprodaji od 24.04.2003. godine, overen u Opštinskom sudu u Aranđelovcu pod Ov br. 1224/03, zaključen između prvo i drugotuženog, kao i Ugovor o deobi nepokretnosti od 08.05.2003. godine, overen u Opštinskom sudu u Aranđelovcu pod Ov br. 1322/03, zaključen između prvo i drugotuženog, u delu odredbe člana 2. stav 1,2. i 3. ovog člana. Stavom drugim izreke delimično je odbijen tužbeni zahtev u delu kojim je tužilac tražio utvrđenje da su ništavi i da ne proizvode pravno dejstvo Ugovor o kupoprodaji nepokretnosti od 07.06.2005. godine, overen u Prvom opštinskom sudu u Beogradu pod Ov br. 8076/05, zaključen između prvo i drugotuženog kao i Ugovor o prenosu osnovnih sredstava, trajnih prava i opreme od 07.06.2005. godine, overen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu pod Ov br. 8077/05, zaključen između prvo i drugotuženog, a što su tuženi dužni da priznaju i trpe. Stavom trećim izreke odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove spora.

Privredni apelacioni sud je pobijanom presudom Pž.br. 8746/11 od 26.10.2012. godine u stavu prvom izreke odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu Privrednog suda u Beogradu u stavu drugom izreke. Stavom drugim izreke drugostepene presude preinačena je prvostepena presuda u stavovima prvom i trećem izreke, tako što je tačkom 1. odbijen tužbeni zahtev za utvrđenje da su ništavi i ne proizvode pravno dejstvo Ugovor o kupoprodaji od 24.04.2003. godine overen u Opštinskom sudu u Aranđelovcu pod Ov br. 1224/03, zaključen između prvo i drugotuženog, kao i Ugovor o deobi nepokretnosti od 08.05.2003. godine, overen u Opštinskom sudu u Aranđelovcu pod Ov br. 1322/03, zaključen između prvo i drugotuženog, u delu odredbe člana 2. stav 1,2. i 3. navedenog člana, a tačkom 2. obavezan je tužilac da plati drugotuženom na ime troškova spora iznos od 463.305,00 dinara.

Blagovremenom i dozvoljenom revizijom tužilac pobija drugostepenu presudu zbog svih zakonom propisanih razloga.

Nezadovoljan nižestepenim odlučivanjem tužilac je podneo inicijativu Republičkom javnom tužiocu za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti.

Po dobijanju obaveštenja Republičkog javnog tužioca Gt I 1513/12 od 16.04.2013. godine, tužilac je izjavio zahtev za zaštitu zakonitosti protiv drugostepene presude sa pozivom na odredbu člana 414. ZPP.

Drugotuženi je podneo odgovor na reviziju i predlog za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti, osporio je njihovu osnovanost, predložio odbijanje istih i obavezivanje tužioca da drugotuženom naknadi troškove za zastav odgovora u iznosu od 37.500,00 dinara i takse za odgovor po odluci suda.

Odlučujući o izjavljenim pravnim lekovima Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 399. i člana 421. ZPP („Službeni glasnik RS“ 125/04 i 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506 stav 1. važećeg ZPP („Službeni glasnik RS“ 72/11) i odlučio kao u izreci iz sledećih razloga:

Revizija tužioca je u celosti osnovana, a zahtev za zaštitu zakonitosti samo u delu koji se odnosi na raspolaganje nepokretnostima.

Pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Ista nije zahvaćena ni bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12. ZPP, na koju ukazuje revident, jer nema nedostataka zbog kojih ne bi mogla biti ispitana. Međutim, osnovan je revizijski navod da su nižestepene presude u delu odbijanja tužbenog zahteva zasnovane na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema utvrđenim činjenicama tužilac je u skladu sa Propisima o privatizaciji prodao 54,16% kapitala prvotuženog kupcu D.M. iz B., ugovorom od 08.04.2003. godine, za kupoprodajnu cenu od 10.695.000,00 dinara, što je protivvrednost 167.397,09 evra. Navedeni ugovor je raskinut zbog neinvestiranja, pravosnažnom presudom P br. 6672/06 od 24.04.2007. godine, nakon čega je tužilac 26.12.2007. godine kapital subjekta privatizacije preneo Akcijskom fondu. Ugovorom o kupoprodaji od 24.04.2003. godine prvotuženi, kao prodavac, je drugotuženom, kao kupcu prodao suvlasnički udeo od 1/5 zgrade označena kao zemljišno knjižno telo 2. sa korisničkim udelom u zemljištu označenom kao zemljišno knjižno telo 1., za ukupnu kupoprodajnu cenu od 7.500.000,00 dinara, od kojih je na dan zaključenja ugovora kupac dužan da prodavcu isplati 3.000.000,00 dinara, a preostali deo u roku od 15 dana od potpisivanja ugovora. Ugovorom o deobi nepokretnosti od 08.05.2003. godine, koji je zaključen između pravnog prethodnika prvotuženog, drugotuženog i M. p. d.o.o. konstatovano je da su ugovorači, deoničari suvlasnici na nepokretnostima označenim kao kp.br. 2390/5, 2390/1 i poslovne zgrade izgrađene na kp.br. 2249/01 KO Aranđelovac, te da su na navedenim parcelama deoničari suvlasnici i to prvotuženi sa udelom od 55,70%, drugotuženi sa udelom od 14/70 % i d.o.o. M. p. sa udelom od jedne petine. Ugovorom o kupoprodaji od 07.06.2005. godine prvotuženi je prodao i predao u državinu drugotuženom kao kupcu sve nepokretnosti upisane u ZKUL 426 KO Aranđelovac, kao kp.br. 2386, zgrada kućni broj ..., autobuska stanica, dvorište sa pravom korišćenja gradskog građevinskog zemljišta u površini od 054.07 ha, bez tereta, sa pripadajućim ostalim objektima i opremom po listi popisa prodavca sa danom 31.12.2004. godine. Prodaja je izvršena za kupoprodajnu cenu od 100.000,00 evra u dinarskoj protivvrednosti. Danom potpisivanja ugovora, prodavac je, pre isplate kupoprodajne cene, dao saglasnost da se izvrši prenos vlasništva u zemljišnim knjigama, a kupac je obavezan da isplatu kupoprodajne cene izvrši u roku od 3 dana od dana prijema rešenja o izvršenoj uknjižbi sa prodavca na kupca. Ugovorom o prenosu osnovnih sredstava, trajnih prava i opreme od 07.06.2005. godine, prvotuženi ja kao prodavac i ustupilac drugotuženom kao kupcu i sticaocu prodao i predao u državinu motorna vozila, radi obavljanja autoprevozničke delatnosti, ustupio sva prava prevoza stečena rešenjima nadležnog organa uz obavezu uzdržavanja ostvarivanja ustupljenih prava kod nadležnog državnog organa, kao i opremu za održavanje vozila i drugu opremu koja se nalazi na popisnoj listi i od maja meseca 2005. godine i u objektu auto baza, a koja je vlasništvo kupca. Ugovorena je kupoprodajna cena od 190.000,00 evra u dinarskoj protivvrednosti.

Kod ovako utvrđenih činjenica, te obzirom da je na osnovu zaključenog ugovora o kupoprodaji društvenog kapitala od 08.04.2003. godine, Trgovinski sud u Kragujevcu rešenjem od 23.05.2003. godine upisao promenu vlasništva nad do tada društvenim kapitalom, prvostepeni sud zaključuje da su ugovori od 24.04.2003. godine i 08.05.2003. godine zaključeni u vreme kada je prvotuženi poslovao sa većinskim društvenim kapitalom, te bez saglasnosti Agencije u smislu člana 398. stav 1. Zakona o preduzećima nije mogao raspolagati imovinom subjekta privatizacije, zbog čega su takvi ugovori ništavi, dok je ugovor od 08.05.2003. godine delimično ništav u delu odredbe člana 2. stav 1,2. i 3. budući da isti ugovor može opstati bez navedene ništave odredbe. Što se tiče ugovora zaključenih 07.06.2005. godine, prvostepeni sud nalazi da isti nisu suprotni članovima 290, 442. i 443. Zakona o privrednim društvima, kao ni suprotni članu 7.4.3. zaključenog ugovora o prodaji kapitala metodom javne aukcije, jer tužilac nije dokazao da je prvotuženi raspolagao imovinom velike vrednosti, odnosno nije dokazao da je navedenim ugovorima raspolagao sredstvima subjekta privatizacije u iznosu većem od 10% ukupne vrednosti sredstava prikazane u bilansu stanja, zbog čega nalazi da ovi ugovori nisu ništavi. Po oceni prvostepenog suda isti nisu ništavi jer je postojala kauza budući da su sredstva na ime kupoprodajne cene uplaćena trećim licima, kojima je izmirivan dug prvotuženog. Neosnovanim su ocenjeni navodi tužioca da ugovorena kupoprodajna cena ne odgovara realnoj tržišnoj ceni, jer tužilac tokom postupka nije dokazao da je narušeno načelo ekvivalentnosti uzajamnih davanja ugovornih strana.

Drugostepeni sud potvrđujući prvostepenu presudu u odbijajućem delu tužbenog zahteva i preinačujući prvostepenu presudu i odbijajući tužbeni zahtev u celosti, zaključuje da je kupac subjekta privatizacije kroz depozit platio 50% kupoprodajne cene kapitala subjekta privatizacije, te je po odredbi člana 405. Zakona o preduzećima stekao pravo svojine nad tim kapitalom, zbog čega nema mesta primeni člana 398.a Zakona o preduzećima u odnosu na sve sporne ugovore. Drugostepeni sud osnovanim nalazi žalbeni navod tužioca da nije bilo mesta primeni odredbe člana 442. i 443. Zakona o privrednim društvima iz 2004. godine, ali da je to bez značaja za odluku o tužbenom zahtevu, jer je u vreme zaključenja spornih ugovora, tadašnji većinski vlasnik mogao raspolagati imovinom subjekta privatizacije, koje je pravo i iskoristio. Ugovorom je taj većinski vlasnik bio ograničen na jednu godinu u pogledu raspolaganja imovinom, a na dve godine u pogledu održavanja kontinuiteta delatnosti, te kako su ugovori od 07.06.2005. godine zaključeni posle isteka tih rokova, bez ikakvih primebi Agencije i bez zahteva za plaćanje ugovorne kazne, drugostepeni sud zaključuje da ugovori nisu ništavi u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima.

Vrhovni kasacioni sud je suprotnog stanovišta. Zaključenje spornih ugovora kojima je otuđena imovina i pravo na obavljanje prevozničke delatnosti subjekta privatizacije, pre nego što je kupac kapitala ispunio sve ugovorom o prodaji kapitala subjekta privatizacije preuzete obaveze predstavlja zloupotrebu do tada registrovanih vlasničkih prava kupca, kojom se osujećuje cilj privatizacije, a subjekat privatizacije dovodi u položaj stečajnog dužnika na kome je teret obaveza dok je imovina preneta trećem licu. Postupanje suprotno načelu savesnosti i poštenja iz člana 12. ZOO, načelu zabrane zloupotrebe prava iz člana 13.ZOO i načelu zabrane prouzrokovanja štete iz člana 16. ZOO, čini zaključeni ugovor ništavim u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima.

Cilj privatizacije definisan članom 2. stav 1. tačka 1. Zakona o privatizaciji može se ostvariti samo potpunom realizacijom svih ugovornih obaveza. Neizvršenje bilo koje od ugovornih obaveza osujećuje sam cilj privatizacije. Navedenom zakonskom odredbom propisano je da se privatizacija zasniva na stvaranju uslova za razvoj privrede i socijalnu stabilnost. Uslov za razvoj privrede ostvaruje se kroz isplatu ugovorene cene prodajnog društvenog kapitala, očuvanje kontinuiteta u poslovanju i izvršenje investicionih ulaganja u subjekat privatizacije. Uslovi za socijalnu sigurnost postižu se zabranom otpuštanja zaposlenih, isplatom ugovorenih zarada i drugih primanja zaposlenima u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom. Zakonom je uspostavljena jednaka pravna važnost svih ugovornih obaveza koje vode ostvarenju cilja privatizacije. Ugovor o prodaji društvenog kapitala je pravni posao, instrument kojim se realizuje zakonom određeni cilj privatizacije. Ugovor o privatizaciji upotpunjuje zakonom propisana načela privatizacije, te se cilj privatizacije može ostvariti samo ispunjenjem svih ugovornih obaveza, što je osobenost ovog ugovora, a ima za posledicu da se isti može pravno valjano raskinuti zbog neizvršenja samo jedne od ugovorom preuzetih obaveza. Navedeno ima za posledicu i da kupac kapitala dok ne ispuni sve ugovorom predviđene obaveze ne može u potpunosti raspolagati imovinom i kapitalom subjekta privatizacije jer u slučaju neispunjenja jedne od ugovornih obaveza (u konkretnom slučaju neinvestiranja) sledi raskid ugovora i prenos prodajnog kapitala tada Akcijskom fondu. Raspolaganje imovinom subjekta privatizacije za vreme trajanja ugovora, u situaciji kada je kupac kapitala, svestan da nije izvršio ugovorne obaveze i ne izvršava ih i pored opomena Agencije, vodi zaključku da se radi o nedozvoljenom raspolaganju imovinom subjekta privatizacije, zloupotrebom prava i ovlašćenja kupca kapitala sa ciljem da se osujeti postupak privatizacije prodajom aktive subjekta privatizacije, uz ostavljanje istom obaveza koje su dovele do otvaranja stečajnog postupka.

Odredba člana 12. ZOO, propisuje da su u zasnivanju obligacionih odnosa i ostvarivanju prava i obaveza iz tih odnosa strane dužne da se pridržavaju načela savesnosti i poštenja. Načelo zabrane zloupotrebe prava iz člana 13. ZOO propisuje zabranu vršenja prava iz obligacionih odnosa protivno cilju zbog koga je ono zakonom ustanovljeno ili priznato. Odredba člana 16. ZOO propisuje da je svako dužan da se uzdrži od postupaka kojima se može drugom prouzrokovati šteta.

U konkretnom slučaju iako je kupac kapitala prvotuženog isplatio kupoprodajnu cenu čime je u smislu člana 400.b stav 1. postao vlasnik prodajnog kapitala, a time i subjekat privatizacije društvo koje izričito ne potpada pod ograničenje raspolaganja iz člana 398.a Zakona o preduzećima, sporni ugovori jesu ništavi u smislu člana 103. ZOO, jer su zaključeni sa ciljem da se izigraju i osujete osnovni ciljevi privatizacije, čime je samom subjektu privatizacije naneta šteta, koja se reflektuje u činjenici otvaranja stečajnog postupka nad istim. Na nezakonitost raspolaganja ukazuje i činjenica da su ugovorom o prenosu osnovnih sredstava, trajnih prava i opreme od 07.06.2005. godine drugotuženom preneta stečena prava prevoza na putnim linijama, što je u isključivoj nadležnosti odgovarajućeg ministarstva.

Na osnovu izloženog Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 407. stav 1. ZPP i člana 421. stav 2. istog Zakona usvojio reviziju tužioca i delimično zahtev za zaštitu zakonitosti u delu koji se odnosi na raspolaganje nepokretnostima suprotno članu 414. ZPP, preinačio nižestepene presude tako što je u celosti usvojio tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti spornih ugovora.

Zahtev za zaštitu zakonitosti zasnovan na odredbi člana 414. ZOO, nije osnovan u delu koji se odnosi na utvrđenje ništavosti ugovora o prenosu osnovnih sredstava, trajnih prava i opreme, jer se ne radi o ugovoru o prometu nepokretnosti.

Na osnovu ovlašćenja iz člana 161. stav 2. ZPP, u vezi sa članovima 149. stav 1., 150. i 159. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je tužiocu dosudio jasno opredeljene troškove kao u izreci, koji se odnose na sastav podnesaka (tužbe sa privremenom merom u iznosu od 46.875,00 dinara, 13 obrazloženih podnesaka po 31.250,00 dinara) zastupanje na ročištima (9 h 32.500,00 dinara), sastav redovnog i vanrednog pravnog leka (žalbe 62.500,00 dinara, revizije 75.000,00 dinara, sa pripadajućom taksom za žalbu 390.000,00 dinara, reviziju 780.000,00 dinara i revizijsku odluku 1.170.000,00 dinara), a imajući u vidu da je tužilac u celosti uspeo u sporu, zbog čega je zahtev drugotuženog za naknadu troškova odgovora neosnovan. Troškovi zahteva za zaštitu zakonitosti tužiocu nisu dosuđeni jer isti nisu bili potrebni radi vođenja parnice.

Predsednik veća-sudija

Stojan Jokić, s.r.