Privredni apelacioni sud je pobijanom presudom odbio kao neosnovane žalbe tuženog sedmog i osmog reda i potvrdio delimičnu presudu Privrednog suda u Novom Sadu P br. 2312/10 od 31.10.2013.godine ispravljenu rešenjem istoga suda pod istim brojem od 31.01.2014.godine.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude, blagovremenu i dozvoljenu reviziju preko punomoćnika iz reda advokata izjavio je tuženi osmog reda, koji prema sadržini revizije pobija usvajanje tužbenog zahteva za utvrđenje da je apsolutno ništava i da nema pravno dejstvo založna izjava, a zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12. ZPP i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 399. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 125/04 i 111/09) koji se u konkretnom slučaju primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11) i odlučio da je revizija tuženog osnovana.

Pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Međutim, osnovan je revizijski navod da su nižestepene presude zahvaćene bitnom povredom odredbe člana 361. stav 2. tačka 12. ZPP jer ne sadrže razloge o svim odlučnim činjenicama za presuđenje, te se primena materijalnog prava u konkretnom slučaju ne može ispitati, jer nisu utvrđene sve relevantne činjenice za presuđenje.

Prema do sada utvrđenim činjenicama, tužioci su akcionari prvotuženog koji traže utvrđenje ništavosti založne izjave prvotuženog overene pred Opštinskim sudom u Novom Sadu 21.12.2007.godine koja je data radi obezbeđenja duga dužnika R.M & B i. d.o.o. iz N.S. po ugovoru o kreditu od 21.12.2007.godine koji je zaključen sa osmotuženim. Predmet založne izjave su nepokretnosti upisane u list nepokretnosti broj..... KO N.S. 2. Založnu izjavu je potpisao i overio tuženi sedmog reda, u svojstvu direktora tuženog prvog reda, u tom momentu upisan kod APR kao direktor sa neograničenim ovlašćenjima. Iz izvoda o registraciji prvotuženog utvrđeno je da je drugotuženi predsednik Upravnog odbora prvotuženog, a da su tuženi trećeg, četvrtog, petog i šestog reda članovi upravnog odbora tuženog prvog reda. Takođe je utvrđeno da tuženi prvog reda i R. M & B i. d.o.o. iz N.S. nisu bili u poslovnom odnosu, da je osnivač navedenog preduzeća R. MB H. čiji je vlasnik 20% kapitala B.R., a učešće u kapitalu imaju i tuženi četvrtog i šestog reda kao i K. d.o.o. koji je u vlasništvu tuženog drugog i trećeg reda. Prvostepeni sud je utvrdio da tuženi osmog reda nije sproveo sve analize uobičajene u bankarskoj praksi za ocenu kreditne sposobnosti klijenta, te da je kao obezbeđenje prihvaćena hipoteka čija vrednost ne pokriva iznos odobrenog kredita, a da založene nepokretnosti imaju tržišnu vrednost koja sedam puta premašuje knjigovodstvenu vrednost ukupne poslovne imovine prvotuženog u vreme zalaganja, te se radi o raspolaganju imovinom velike vrednosti.

Kod ovako utvrđenih činjenica prvostepeni sud zaključuje da tuženi prvog reda nije ispoštovao proceduru propisanu članom 443. Zakona o privrednim društvima kojom je uređen postupak odlučivanja o sticanju i raspolaganju imovinom velike vrednosti, jer skupština akcionara tuženog nije donela odluku o raspolaganju imovinom velike vrednosti. Stoga tužioci kao akcionari nisu mogli ostvariti svoje pravo na neslaganje i otkup akcija od strane akcionarskog društva kako je propisano članom 444. Zakona o privrednim društvima što im daje aktivnu legitimaciju za tužbu radi utvrđenja ništavosti založne izjave, što je predmet ovog spora. Prvostepeni sud je izveo zaključak da nepoštovanje zakonom propisane procedure za rasplaganje imovinom velike vrednosti vodi ništavosti založne izjave, a da je tuženi osmog reda trebalo da ispita ispunjenost uslova radi zasnivanja hipoteke na imovini tuženog prvog reda. Prvostepeni sud je takođe zaključio da se radi o povezanim licima iz člana 31, 32, 33. i 34. Zakona o privrednim društvima, koji su protivno zakonu raspolagali imovinom velike vrednosti prvotuženog u korist trećeg pravnog lica, odnosno da su koristili imovinu privrednog društva u ličnom interesu, jer tuženi prvog reda nije imao interes za konstituisanje hipoteke.

Drugostepeni sud aktivnu legitimaciju tužilaca obrazalže članom 109. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, a ništavost založne izjave činjenicom da su akcionari prvotuženog pored tužilaca kao manjinskih akcionara firme koje su i članovi društva R.M & B H. a koje jedini osivač dužnika u čiju korist je data založna izjava. Takođe drugo i treće tuženi su vlasnici akcionara prvotuženog K. dok su tuženi četvrtog i šestog reda takođe vlasnici kapitala osnivača kreditnog dužnika. Stoga zaključuje da je zasnivanje založnog prava osmotuženog dato u ličnom interesu lica koja su imala dužnost prema prvotuženom kao privrednom društvu, a koji pravni posao nije bio u interesu prvotuženog, niti je odobren od strane akcionara ili članova Upravnog odbora, koji nisu u sukobu interesa, čime je postupanjeno suprotno članovima 31. do 35. Zakona o privrednim društvima, a što vodi ništavosti ugovora saglasno članu 35. stav 5. istog zakona.

Predmetni spor je proizišao iz sukobljenosti interesa manjinskih akcionara prvotuženog i interesa osmotuženog kao poverioca po osnovu založne izjave date od strane zakonskog zastupnika prvotuženog u korist tužene banke, a za obezbeđenje vraćanja kredita trećeg lica. Ovaj sukob interesa prvostepeni sud razrešava primenom člana 442. do 444. Zakona o privrednim društvima kao i primenom odredbi člana 31. do 35. istog zakona. Drugostepeni sud suprotstavljene intrese razrešava primenom odredbi člana 31. do 35. Zakona o privrednim društvima, a aktivnu legitimaciju tužilaca zasniva na odredbi člana 109. stav 1. ZOO. Interes poverilaca u odnosu na interes akcionara privrednog društva štite kako građanski zakoni tako i kompanijski zakon. U konkretnom slučaju, međutim, nižestepeni sudovi utvrđuju da je sporni pravni posao zaključio ovlašćeni direktor prvotuženog ovde sedmotuženi bez odluke Upravnog odbora i bez odluke Skupštine akcionara. Istovremeno za to lice ne utvrđuju da je u sukobu interesa, već sukob interesa utvrđuju za drugo do šestotuženog, kao članova Upravnog odbora prvotuženog, a istovremeno kao povezana lica, članova osnivača kreditnog dužnika, za čiji dug je kao sredstvo obezbeđenja data sporna založna izjava. Stoga je osnovan revizijski navod osmotuženog da nisu utvrđene sve relevantne činjenice za primenu člana 31. do 35. Zakona o privrednim društvima, odnosno da se iz utvrđenog činjeničnog stanja ne može zaključiti o postojanju sukoba interesa prilikom zaključenja spornog pravnog posla što u nedostatku odobrenja nadležnih organa po stanovištu nižestepenih sudova vodi ništavosti pravnog posla u smislu člana 35. stav 5. Zakona o privrednim društvima.

Obzirom da je drugostepeni sud aktivnu legitimaciju tužilaca zasnovao na odredbi člana 109. ZOO, a ne na osnovu člana 37. Zakona o privrednim društvima, ispunjenost uslova za ništavost založne izjave morala se ceniti i sa aspekta člana 103. stav 2. Zakon o obligacionim odnosima, jer je zaključenje pravnog posla uz sukob interesa odnos privrednog društva i lica koje ima dužnosti prema tom privrednom društvu, osim u situaciji kada je saugovarač nesavestan o čemu nižestepeni sudovi ne daju razloge, jer činjenice na kojima nižestepeni sudovi zasnivaju odgovornost tužene banke zasnovana je na pogrešnoj oceni kreditnog rizika tužene banke, što nikako ne ukazuje na nesavesnost tužene banke kod zasnivanja založne izjave, čija ništavost je predmet tužbenog zahteva, jer je zasnivanje založnog prava na nepokretnostima bilo realnog bilo hipotekarnog dužnika uobičajeni način na koji banke obezbeđuju vraćanje kredita bez obzira na likvidnost kreditnog dužnika.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će utvrditi da li je, koje lice i na koji način povredilo odredbe člana 31. do 34. Zakona o privrednim društvima sankcionisane ništavošću ugovora iz člana 35. stav 5. Zakona o privrednim društvima. Takođe će utvrditi savesnost tužene banke prilikom odlučivanja o ništavosti i pravnim posledicama ništavosti založne izjave. U privrednom poslovanju postoji pretpostavka da se odnos hipotekarnog i realnog dužnika ne zasniva na nekom dobročinom pravnom poslu već da za to postoji i komercijalni interes, osim ako se suprotno ne dokaže.

Na osnovu izloženog i člana 406. stav 1. i 407. stav 2. relevantnog ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija,

Branko Stanić,s.r.