U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Gordane Ajnšpiler-Popović i Branislave Apostolović, članova veća, u parnici po tužbi tužioca S.P. iz B., koga zastupa punomoćnik N.B., advokat iz N.S., protiv tuženih Agencije za privatizaciju iz Beograda i Republike Srbije, koju zastupa Državni pravobranilac iz Beograda, radi raskida ugovora i duga, vrednost predmeta spora 383.046 evra, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž br.3098/14 od 14.01.2015.godine, u sednici veća održanoj dana 12.11.2015.godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž br. 3098/14 od 14.01.2015.godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Beogradu P br. 2945/11 od 25.02.2014.godine, u stavu prvom izreke odbačena je tužba u delu zahteva za utvrđenje da je raskinut ugovor o prodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije zaključen dana 20.09.2007.godine između tužioca kao kupca i prvotuženog kao prodavca, koji je overen kod Prvog opštinskog suda u Beogradu istoga dana pod Ov br. 1576/07. Stavom drugim izreke odbijen je tužbeni zahtev za obavezivanje tuženih da solidanro tužiocu vrate uplaćeni deo kupoprodajne cene u iznosu od 383.046 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, sa zakonskom zateznom kamatom od dana podnošenja tužbe do isplate. Stavom trećim izreke obavezan je tužilac da prvotuženoj Agenciji na ime troškova postupka naknadi iznos od 195.000,00 dinara, a drugotuženoj Republici Srbiji iznos od 25.000,00 dinara.

Privredni apelacioni sud je pobijanom presudom Pž br.3098/14 14.01.2015.godine, u stavu prvom izreke odbio žalbu tužioca kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu Privrednog suda u Beogradu, a stavom drugim izreke odbio je kao neosnovan zahtev prvotužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv drugostepene presude tužilac je preko punomoćnika iz reda advokata izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Prvotužena je podnela odgovor na reviziju. Troškove revizijskog postupka nije tražila ni opredelila.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 399. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 125/04 i 111/09) koji se u konkretnom slučaju primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11) i odlučio da revizija tužioca nije osnovana.

Pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Ista nije zahvaćena ni bitnom povredom iz člana 361. stav 2. tačka 12. ZPP na koje ukazuje revident, jer nema nedostataka zbog kojih ne bi mogla biti ispitana. Pobijana presuda nije suprotna samoj sebi niti datim razlozim, kao ni dokazima u spisima, te je neosnovan revizijski navod da sudovi nisu cenili relevantne pisane dokaze i zvanične akte tuženog prvog reda, već da su presudu zasnovali isključivo na nalazu veštaka ekonomsko- finansijske struke.

Prema utvrđenim činjenicama, parnične stranke su 20.09.2007.godine zaključile ugovor o prodaji 70% društvenog kapitala subjekta privatizacije DP K. v.-k. iz B., za kupopordajnu cenu od 766.096,82 evra. Pored kupoprodajne cene čija je isplata ugovorena u šest jednakih godišnjih rata, tužilac je kao kupac preuzeo obavezu investiranja u osnovna sredstva subjekta privatizacije u iznosu od 40.000.000,00 dinara. Prema članu 5.5.1. Ugovora investiranje mora biti izvršeno u osnovna sredstva koja služe isključivo za obavljanje pretežne delatnosti za koje je preduzeće bilo registrovano na dan održavanja aukcije, a tužilac se obavezao da u periodu od 3 godine od dana zaključenja ugovora obezbedi kontinuitet poslovanja subjekta privatizacije u pretežnoj delatnosti za koju je bio registrovan na dan održavanja aukcije. Članom 7.1. Ugovora stranke su predvidele raskidne razloge, te da Agencija pismeno obaveštava kupca da je ugovor raskinut u slučaju ispunjenosti raskidnih razloga, kada kupac kao nesavesna strana gubi pravo na povraćaj plaćenog iznosa na ime kupoprodajne cene i sva prava i potraživanja po osonovu ovog ugovora. Kontrolom subjekta privatizacije od 17.04.2010.godine utvrđeno je da se deo predmeta investiranja suprotno klauzuli 5.2.1. Ugovora ne nalazi u funkciji pretežne delatnosti subjekta privatizacije, te da tužilac nije održao kontinuitet u pretežnoj delatnosti subjekta privatizacije jer su obaveze istoga porasle 6 puta u odnosu na obaveze iz 2006.godine, a rast obaveza nije praćen rastom obrtne imovine te je poslovni račun subjekta privatizacije u blokadi od 17.12.2007.godine. Takođe je utvrđeno da tužilac suprotno odredbama Socijalnog programa iz Aneksa 1. Ugovora nije obezbedio redovnu isplatu zarada zaposlenima. Kako ni u naknadno ostavljenom roku tužilac nije izvršio navedene ugovorne obaveze, tužena Agencija je 02.07.2010.godine istom dostavila obaveštenje o raskidu ugovora sa pozivom na obaveštenje od 30.04.2010.godine po kome tužilac u ostavljenom roku nije postupio. U toku spora veštačenjem je utvrđeno da tužilac nije imao opremu na ime investiranja u prostorijama subjekta privatizacije, već da je deo opreme kod trećeg lica, a da jedna mašina nije ni korišćena u proizvodnji. Takođe je utvrđeno da su poslovni prihodi u 2009. u odnosu na 2008.godinu opali za 30%, a da su rashodi uvećani za 52%, te da poslovanje subjekta privatizacije daje negativne rezultate, kao i da je blokada tekućeg računa onemogućila redovno poslovanje subjekta privatizacije i tokove novca, pa kontinuitet poslovanja nije ostvaren.

Kod ovako utvrđenih činjenica i postavljenog tužbenog zahteva za utvrđenje da je ugovor o prodaji društvenog kapitala zaključen između parničnih stranaka 20.09.2007.godine raskinut, te da tužiocu tuženi solidarno vrate novčana sredstva uplaćena na ime kupoprodajne cene pravilna je odluka nižestepenih sudova da tužba u delu za raskid ugovora nije dozvoljena saglasno članu 188. stav 2. ZPP, jer tužilac nema pravni interes za podnošenje tužbe u ovom delu, budući da je ugovor između parničnih stranaka raskinut zbog neispunjenja ugovornih obaveza od strane tužioca kao kupca, a po obaveštenju prvotuženog od 02.07.2010.godine. Pravilno su nižestepeni sudovi primenili i odredbu člana 41a Zakona o privatizaciji, kao i odredbu člana 7.1. i 7.2. Ugovora po kojima u slučaju raskida ugovora zbog neispunjenja ugovornih obaveza od strane kupca, ovde tužioca, isti kao nesavesna strana gubi pravo na povraćaj uplaćenog iznosa na ime kupoprodajne cene.

Neosnovano je ukazivanje revidenta da Agencija za privatizaciju u skladu sa članom 11. Zakona o Agenciji za privatizaciju nije imala ovlašćenje da raskine Ugovor o prodaji društvenog kapitala, već da je o nedostacima utvrđenim u postupku kontrole postupka privatizacije imala samo ovlašćenje da obavesti Ministarstvo nadležno za poslove privrede. Po članu 9. istog zakona stav 1. tačka 6. Agencija sprovodi postupak prodaje kapitala imovine subjekta privatizacije, kao i postupak prodaje modelom strateškog partnerstva u skladu sa zakonom. Taj zakon je Zakon o privatizaciji koji je u članu 41a propisao razloge zbog kojih se ugovor po samom zakonu smatra raskinutim, ako ni u naknadno ostavljenom roku za ispunjenje koji daje Agencija za privatizaciju kupac ne ispuni preuzete obaveze. Agencija za privatizaciju je ugovorna strana kod prodaje kapitala subjekta privatizacije, koja je ovlašćena da zaključuje ugovor i vrši kontrolu ispunjenja obaveza, pa samim tim i da kao ugovorna strana u smislu člana 124. ZOO raskine ugovor.

Neosnovan je i navod revidenta da je za ispunjenje obaveze investiranja bilo dovoljno da su se sporne mašine nalazile u vlasništvu subjekta privatizacije i da služe obavljanju pretežne delatnosti. Ovo sa razloga što obaveza investiranja u osnovna sredstva koja služe obavljanju pretežne delatnosti za koju je subjekat privatizacije bio registrovan na dan održavanja aukcije imajući u vidu i obavezu obezbeđivanja kontinuiteta poslovanja u roku od 3 godine od zaključenja ugovora, podrazumeva kako investiranje u nabavku osnovnih sredstava tako i stavljanje tih sredstava u funkciju pretežne delatnosti subjekta privatizacije. Stoga za ispunjenje obaveze investiranja nije bilo dovoljno samo nabaviti sporne mašine koje bi se vodile kao vlasništvo subjekta privatizacije i koje po svojim tehničkim karakteristikama služe obavljanju pretrežne delatnosti subjekat privatizacije, već su iste morale biti stavljene u funkciju obavljanja te delatnosti, što ovde nije bio slučaj iako je tužilac u obaveštenju prvotužene Agencije o izvršenom investicionom ulaganju upozoren da iste moraju biti stavljene u funkciju obavljanja pretrežne delatnosti subjekta privatizacije.

Neosnovan je i revizijski navod da je u toku postupka dozvoljeno tuženom prvog reda da u potpunosti izmeni osnov po kome je izvršen raskid ugovora imajući u vidu da je obaveštenjem od 30.04.2010.godine koji je prethodio obaveštenju o raskidu ugovora tužilac obavešten o postojanju razloga za raskid ugovora saglasno klauzulama 5.2.1. Ugovora koji se odnosi na obavezu investiranja, 5.3.2. Ugovora koji se odnosi na kontinuitet poslovanja, te nepridržavanja socijalnog programa. U obaveštenju o raskidu ugovora tužena Agencija se pozvala na obaveštenje o ostavljanju poslednjeg naknadnog roka od 30.04.2010.godine ponavljajući razloge za raskid ugovora zbog neinvestiranja u skladu sa odredbama ugovora i neobezbeđivanju kontinuiteta poslovanja, što je i u toku postupka utvrđeno da je bio osnovan razlog za raskid spornog ugovora.

Prema odredbi člana 41b tada važećeg Zakona o privatizaciji, sredstva ostvarena od prodaje kapitala u postupku privatizacije uplaćuju se na račun Agencije (stav 1.). Sredstva iz stava 1. ovog člana posle izmirivanja određenih troškova i potraživanja uplaćuju se na uplatni račun budžeta Republike Srbije. Kupac, ovde tužilac, je u ugovornom odnosu sa Agencijom za privatizaciju kako predviđa Zakon o privatizaciji u odredbi člana 41. Kupac nije u ugovornom odnosu sa Republikom Srbijom i njenim budžetom. Stoga za povraćaj datog nakon raskinutog ugovora o prodaji društvenog kapitala pasivno legitimisana je Agencija za privatizaciju kao ugovorna strana iz raskinutog ugovora saglasno članu 132. ZOO, bez obzira što se uplaćena sredstva više ne nalaze na njenom računu. Međutim, pasivna legitimacija Agencije za privatizaciju u konkretnom slučaju ne znači i osnovanost zahteva tužioca za vraćanje datog po raskinutom ugovoru o privatizaciji, a saglasno odredbi člana 41a Zakona o privatizaciji i članu 7.2. Ugovora.

Na osnovu svega isloženog, te kako ne stoje revizijski navodi tužioca na osnovu člana 405. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odbio reviziju tužioca kao neosnovanu.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić,s.r.