Ispitujući pobijanu presudu po odredbi člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br.72/11...18/20) Vrhovni kasacioni sud je odlučio da revizija tuženog nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena apsolutno bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Predmet tužbenog zahteva je potraživanje iznosa od 17.178.000,00 dinara sa pripadajućom kamatom na ime korišćenja skladišnog prostora u robno transportnom centru Šabac koji je tuženi koristio za skladištenje robe oduzete u izvršnom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju na kome su zasnovane nižestepene odluke, parnične stranke su bile u obligacionom odnosu po osnovu Ugovora o pružanju skladišno pretovarnih usluga, koji je zaključen na neodređeno vreme, po kome je tužilac bio davalac usluga, a tuženi korisnik usluga. Predmet navedenog ugovora je zakup zatvorenog skladišnog prostora u robno transportnom centru Šabac, koji je tuženi kao korisnik usluga koristio za skladištenje robe oduzete u izvršnom postupku, a ugovorena je cena usluge skladištenja u iznosu od 50 dinara po m2, na nedeljnom nivou, te je predviđeno da korisnik usluga uskladišninu plaća od trenutka kada roba, oduzeta u izvršnom postupku, bude uskladištena kod davaoca usluga pa do momenta prodaje robe i njenog iskladištenja, kada će biti i fakturisanje usluga. Ugovorom je definisano i da će ugovorne strane svakih 90 dana, za vreme trajanja ugovora, izvršiti sravnjivanje međusobnih dugovanja i potraživanja. Zapisnikom o popisu i proceni br. Iv 1318/05 od 29.04.2009. godine, koji je sastavljen u izvršnom postupku, izvršen je popis stvari – mašina koje su stavljene na čuvanje tužiocu u njegovom poslovnom prostoru površine 700m2, te je predviđeno da se popisane mašine ne smeju premeštati niti izvoziti od tužioca bez odluke Opštinskog suda u Šapcu. Iz sadržine dopisa tuženog upućenih tužiocu od 05.08.2016. godine i 28.12.2016. godine, utvrđeno je da je tuženi obavestio tužioca da nije nadležan da odlučuje o sudbini tih predmeta pa iz navedenog razloga ne može dati nikakva uputstva za dalje postupanje sa istim, kao i da se ne može doneti odluka po zahtevu tužioca niti preduzeti bilo koja izvršna radnja jer je izvršni postupak preveden u parnični postupak. Troškovi čuvanja stvari po zapisniku Opštinskog suda u Šapcu, po izvršenom obračunu tužioca, za period od 29.04.2009. godine do 28.02.2017. godine, iznose 17.178.000,00 dinara. Na okolnost površine hale tužioca koja je zauzeta čuvanjem predmetnih stvari izveden je dokaz veštačenjem od strane veštaka građevinske struke iz koga je utvrđeno da površina hale iznosi 700,00m2.

Na osnovu ovako utvrđenih činjenica, prvostepeni sud je primenom odredbe čl. 730. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, zaključio da je tužbeni zahtev osnovan i obavezao tuženog da tužiocu plati iznos od 17.178.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od utuženja do isplate primenom čl. 279. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima. Navedeno uz obrazloženje da su parnične stranke bile u poslovnom odnosu po osnovu Ugovora o pružanju skladišno pretovarnih usluga, po kome je tuženi zakupio skladišni prostor tužioca za skladištenje robe oduzete u izvršnom postupku. U pogledu ugovorne obaveze da se svakih 90 dana vrši sravnjivanje međusobnih dugovanja i potraživanja, ovaj sud ističe da se radi o dvostranoj obavezi koja se odnosila i na tužioca i na tuženog, te da se tužilac više puta obraćao tuženom koji mu je odgovorio da mu ne može dati uputstva za dalje postupanje. Prvostepeni sud je cenio i primenu odredbe člana 737. Zakona o obligacionim odnosima, te je istakao da navedena zakonska odredba daje mogućnost odnosno pravo skladištaru da proda robu, ali nepostupanje po istoj ne znači gubitak prava na naknadu za uskladištenje.

Drugostepeni sud odbija žalbu tuženog i potvrđuje prvostepenu presudu prihvatajući u svemu razloge prvostepenog suda. U pogledu u žalbi istaknutog prigovora zastarelosti potraživanja, ovaj sud ukazuje da je odredbom člana 372. stav 2. Zakona o parničnom postupku propisano da u žalbi ne mogu da se ističu materijalnopravni prigovori, a da je prigovor zastarelosti potraživanja materijalnopravni prigovor koji tuženi u konkretnom slučaju prvi put ističe u žalbi.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, pravilno su nižestepeni sudovi primenili navedene odredbe materijalnog prava, uz obrazloženje koje prihvata i revizijski sud, čija pravilnost se revizijskim navodima nije dovela u sumnju.

Odredbom člana 730. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da se ugovorom o uskladištenju obavezuje skladištar da primi i čuva određenu robu i da preduzima potrebne ili ugovorene mere radi njenog čuvanja u određenom stanju, te da je preda na zahtev ostavodavca ili drugog ovlašćenog lica, a ostavodavac se obavezuje da mu za to plati određenu naknadu. U konkretnom slučaju, parnične stranke su bile u poslovnom odnosu po osnovu Ugovora o pružanju skladišno pretovarnih usluga. Tuženi je robu oduzetu u izvršnom postupku stavio na čuvanje tužiocu, pa je dužan da za izvršenu uslugu plati naknadu. Nisu od uticaja revizijski navodi kojima se ukazuje na postojanje poslovnog odnosa između izvršnog dužnika i tužioca. Roba koja je bila predmet skladištenja je roba koja je od strane tuženog oduzeta u izvršnom postupku i kao takva predata tužiocu na čuvanje, pa se radi o obligacionom odnosu između parničnih stranaka na koji nije od uticaja eventualno prethodno postojanje poslovnog odnosa između tužioca i izvršnog dužnika. Osim toga, takvim revizijskim navodima se ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, a prema članu 407. stav 2. ZPP, revizija se ne može izjaviti zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, osim u slučaju iz člana 403. stav 2. tog zakona koji u ovom postupku nije ostvaren.

Ocenom preostalih revizijskih navoda tuženog proizlazi da isti ponavlja navode iznete u žalbi i tokom prvostepenog postupka, na koje je obrazloženo odgovoreno i koje razloge Vrhovni kasacioni sud u bitnom prihvata. U reviziji se ističe i prigovor zastarelosti potraživanja, u pogledu koga pravilno drugostepeni sud nalazi da nije od uticaja na pravilnost odluke jer se radi o materijalnopravnom prigovoru koji je tuženi u konkretnom slučaju prvi put istakao u žalbi, a odredbom člana 372. stav 2. Zakona o parničnom postupku propisano je da u žalbi ne mogu da se ističu materijalnopravni prigovori.

Prema tome, kako ne stoje za osnovane razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao ni razlozi na koje pazi po službenoj dužnosti, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu procesnih ovlašćenja iz člana 414. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u izreci presude.

Stavom drugim izreke, odbijeni su zahtevi za naknadu troškova na osnovu ovlašćenja iz člana 165. stav 1. ZPP i to s obzirom da tuženi nije uspeo u revizijskom postupku, a u pogledu tužioca ne radi se o troškovima potrebnim radi vođenja parnice u smislu člana 154. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić