Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Matković Stefanović, Tatjane Miljuš, dr Ilije Zindovića i Jasmine Stamenković, članova veća, u parnici po tužbi tužioca AA PR samostalna ugostiteljska radnja „...“ iz ..., ..., čiji je punomoćnik Nikola Tomašević, advokat u ..., protiv tuženog „Eurobank“ AD Beograd, ul. Vuka Karadžića 10., radi utvrđenja ništavosti ugovora, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 3346/18 od 07.11.2019. godine, u sednici veća održanoj dana 09.07.2020. godine, doneo je

R E Š E NJ E

NE DOZVOLJAVA SE posebna revizija tužioca izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 3346/18 od 07.11.2019. godine.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužioca izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 3346/18 od 07.11.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Beogradu P 5939/17 od 19.02.2018. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev i utvrđeno da su odredbe Ugovora o kreditu br. ...-.../... od 21.06.2007. godine i Ugovora o kreditu br. ...-.../... od 07.04.2008.godine u članu 5. tačka 5.1 i tačka 5.3. , kao i odredbe Ugovora o kreditu br. ...-.../... od 04.01.2010. godine, Ugovora o kreditu br. ...-.../... od 15.07.2011. godine i Ugovora o kreditu br. ...-.../... od 20.04.2012. godine u članu 4. tačka 4.1. u delu u kome je navedeno da je „ Nominalna kamatna stopa promenljiva u skladu sa Opštim uslovima poslovanja banke“ i tačka 4.2. istog člana, zaključenih između tuženog i tužioca (u to vreme preduzetnika) ništave i da ne proizvode pravno dejstvo, što je tuženi dužan priznati i trpeti. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca da se utvrdi da su Ugovor o kreditu br. ...-.../.... od 21.06.2007. godine i Ugovor o kreditu br. ...-.../... od 07.04.2008.godine, Ugovor o kreditu br.. ...-.../... od 04.01.2010. godine, Ugovor o kreditu br. ...-.../... od 15.07.2011. godine i Ugovor o kreditu br. ...-.../... od 20.04.2012. godine ništavi u preostalom delu. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu isplati troškove parničnog postupka u iznosu od 80.850,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 3346/18 od 07.11.2019. godine, stavom prvim izreke, delimično je preinačena prvostepena presuda u stavu drugom izreke u delu u kome je odbijen tužbeni zahtev da se utvrdi da je ništava i da ne proizvodi pravno dejstvo odredba člana 1.2. Ugovora o kreditu br. ...-.../... od 21.06.2007. godine i Ugovora o kreditu br. ...-.../... od 07.04.2008.godine, kojom je ugovoreno da će „dužnik vršiti otplatu svih obaveza po ovom kreditu po srednjem kursu Eurobank EFG Štedionica ad Beograd važećem na dan uplate“ i presuđeno tako što je utvrđeno da je ništava i da ne proizvodi pravno dejstvo navedena odredba ugovora. Stavom drugim izreke, odbijena je žalba tužioca kao neosnovana i potvrđena prvostepena presuda u preostalom delu stava drugog izreke i u stavu trećem izreke. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Prema članu 404. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br.72/11... 18/20), revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti posebne revizije odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Postupajući na osnovu citirane zakonske odredbe Vrhovni kasacioni sud nije dozvolio odlučivanje o posebnoj reviziji tužioca jer u konkretnom slučaju za to nisu ispunjeni uslovi iz odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku. Nije potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti je potrebno novo tumačenje prava. Drugostepenom presudom je pravnosnažno odlučeno o zahtevu tužilaca da se utvrdi da su ništavi Ugovor o kreditu br. ...-.../... od 21.06.2007. godine i Ugovor o kreditu od 07.04.2008.godine, Ugovor o kreditu br. ...-.../... od 04.01.2010. godine, Ugovor o kreditu br. ...-.../... od 15.07.2011. godine i Ugovor o kreditu br. ...-.../... od 20.04.2012. godine. Prema nalaženju nižestepenih sudova predmetni ugovori o kreditu zaključeni su u skladu sa odredbom člana 1065. i 1066. Zakona o obligacionim odnosma, i nisu ispunjeni uslovi iz člana 103. Zakona o obligacionim odnosima za ništavost predmetnih ugovora u celosti. Ništavost pojedinih odredaba kako je utvrđeno pobijanom presudom, uz ništavost odredaba koja je utvrđena pravnosnažnom presudom donetom u istom postupku 18P 7568/14 od 09.06.2016. godine (odredbe Ugovora o kreditu br. ...-.../... od 21.06.2007. godine i Ugovora o kreditu br. ...-.../... od 07.04.2008. godine u članu 5. tačka 5.1 i tačka 5.3., i u članu 9. tačka 9.1 i tačka 9.3, kao i odredbe Ugovora o kreditu br. ...-.../... od 04.01.2010. godine, Ugovora o kreditu br. ...-.../... od 15.07.2011. godine i Ugovora o kreditu br. ...-.../... od 20.04.2012. godine u članu 4. tačka 4.1. u delu u kome je navedeno da je „Nominalna kamatna stopa promenljiva u skladu sa Opštim uslovima poslovanja banke“ i tačka 4.2. istog člana i u članu 5 tačka 5.1. i tačka 5.2.; i odredba člana 1.2. Ugovora o kreditu br. ...-.../... od 21.06.2007. godine i Ugovora o kreditu br. ...-.../... od 07.04.2008.godine, kojom je ugovoreno da će „dužnik vršiti otplatu svih obaveza po ovom kreditu po srednjem kursu Eurobank EFG Štedionica ad Beograd važećem na dan uplate“), ne povlači ništavost samih ugovora u smislu člana 105. Zakona o obligacionim odnosima. Zato je odbijen tužbeni zahtev da su utvrdi da su navedeni ugovori ništavi u celosti.

Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, način odlučivanja i razloge na kojima su zasnovane odluke nižestepenih sudova, Vrhovni kasacioni sud nalazi da u konkretnom slučaju nije potrebno ni novo tumačenje prava, ni ujednačavanje sudske prakse. Tužilac u reviziji nije naveo različite pravnosnažne sudske odluke po istom pravnom pitanju od značaja za praksu. Takođe, nije naveo u čemu se ogleda razlika u stavovima sudova imajući u vidu da se prema pravnom shvatanju Vrhovnog kasacionog suda valutna klauzula može pravno valjano ugovarati u cilju očuvanja jednakosti uzajamnih davanja. U konkretnom slučaju, obaveze tužioca po ugovoru iz 2008. godine, koji je sadržao valutnu klauzulu sa ugovorenom valutom CHF, refinansirane su po ugovoru br. ...-.../... od 20.04.2012. godine sa valutnom klauzulom sa valutom EUR. Pravnosnažnom presudom otklonjena je nejednakost u obavezama ugovornih strana s obzirom na kurs valuta prema kome se obaveze preračunavaju. Stoga, zaključak sudova da predmetni ugovori proizvode pravno dejstvo nakon oglašavanja ništavim pojedinih odredaba ugovora, i uz ugovorenu valutnu klauzulu proizvode pravno dejstvo, i nisu u suprotnosti sa pravnim shvatanjem Vrhovnog kasacionog suda usvojenim na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda održanoj 02.04.2019. godine.

Bitne povrede odredaba parničnog postupka, kao ni razlozi koji se tiču pravilnosti utvrđenog činjeničnog stanja, na koje se poziva revident, nisu zakonski osnov zbog koga se može izjaviti posebna revizija.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke ovog rešenja.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao dozvoljenost revizije primenom odredaba člana 410. u vezi sa članom 479. stav 6. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br.72/11... 18/20) i odlučio da revizija nije dozvoljena, jer je izjavljena protiv odluke protiv koje se ne može izjaviti.

Prema odredbi člana 479. stav 6. Zakona o parničnom postupku, u sporovima male vrednosti protiv odluke drugostepenog suda revizija nije dozvoljena. Odredbom člana 480. stav 2. Zakona propisano je da, ako u odredbama ove glave nije drugačije propisano, u postupku u privrednim sporovima shodno se primenjuju ostale odredbe ovog zakona. U privrednim sporovima, sporovi male vrednosti, po članu 487. stav 3. Zakona o parničnom postupku su sporovi u kojima se tužbeni zahtev ne odnosi na potraživanje u novcu, a vrednost predmeta spora koju je tužilac naveo u tužbi ne prelazi dinarsku protivvrednost od 30.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Tužba je podneta dana 26.11.2014. godine. Vrednost predmeta spora o kome je odlučeno u pobijanom delu iznosi 100.000,00 dinara, što je protivvrednost ispod 30.000 evra. Kako se radi o sporu male vrednosti revizija tužioca nije dozvoljena.

Nema mesta ni primeni člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku koji propisuje da je revizija uvek dozvoljena kada drugostepeni sud preinači presudu i odluči o zahtevima stranaka, jer je prvostepena odluka je preinačena u korist revidenta.

Na osnovu izloženog i člana 413. Zakona o parničnom postupku, revizijski sud je reviziju odbacio kao nedozvoljenu.

Predsednik veća - sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić