U odgovoru na reviziju, tužena je osporila u celini navode revizije i predložila Vrhovnom kasacionom sudu da istu odbije kao neosnovanu. Tužena je tražila troškove revizijskog postupka u ukupnom iznosu od 243.270,00 dinara i to na ime advokatske nagrade za sastav odgovora na reviziju i na ime sudske takse na odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ br. 72/2011....55/2014) i utvrdio da je revizija tužilje neosnovana.

Pobijana presuda doneta je bez bitnih povreda odredaba Zakona o parničnom postupku, kako onih na koje revizijski sud pazi po službenoj dužnosti tako i onih koje se neosnovano u reviziji ističu. Revident ističe bitnu povredu iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku, pa navodi da se povreda ogleda u činjenici da je drugostepeni sud protivno procesnoj obavezi u postupku po žalbi samo naveo članove Zakona o parničnom postupku bez argumenata koji bi opravdali tumačenje zakonskog teksta i što u obrazloženju presude nije izneto relevantno činjenično stanje u celosti, već je ciljano, selektivno i poluistinito prikazao činjenično stanje, služeći se neispravnom metodologijom. Ovi navodi su neosnovani sa razloga što revident tačno ne navodi koje to činjenice drugostepeni sud je poluistinito prikazao, niti ukazuje na razloge zbog kojih smatra da je pogrešno drugostepeni sud utvrdio da u prvostepenom postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti. Drugostepeni sud nije u obavezi da u obrazloženju svoje odluke ponavlja sve činjenice koje je utvrdio prvostepeni sud, niti treba da odgovara na sve žalbene navode žalioca, već je dovoljno da je izneo činjenice koje su bitne za rešavanje ove pravne stvari i da oceni i da odgovori na bitne žalbene navode. Prema mišljenju revizijskog suda drugostepeni sud je prilikom donošenja pobijane odluke postupao u svemu u skladu sa odredbama člana 386 i 396. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su bile u poslovnom odnosu po osnovu Ugovora o prodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije, overenog kod Prvog opštinskog suda u Beogradu dana 15.04.2008. godine pod brojem II/1 Ov. 1906/08, gde je predmet ugovora bila aukcijska prodaja 70 % društvenog kapitala subjekta privatizacija Akcionarskog društva za poljoprivrednu proizvodnju Z. iz B.P. Tužilja je dana 01.04.2008. godine uplatila na račun tuženog iznos od 80.523.000,00 dinara na ime depozita za aukcijsku prodaju subjekta privatizacije Z. AD iz B.P. Ovim ugovorom predviđeno je da će tužilja kao kupac, kupoprodajnu cenu isplatiti u šest jednakih godišnjih rata, pri čemu se tužilja obavezala da će prvu ratu platiti u roku od 8 dana od dana održavanja aukcije, te da uplata prve rate kupoprodajne cene predstavlja uslov od koga zavisi stupanje ugovora na snagu. Kako tužilja nije uplatila prvu ratu kupoprodajne cene u zakonskom roku, nižestepeni sudovi su zaključili da ovaj pravni posao ne proizvodi pravno dejstvo, da je tužilja izgubila svojstvo kupca i pravo da učestvuje na budućim aukcijama koje se organizuju za taj subjekt privatizacije i da je izgubila pravo na vraćanje depozita shodno članu 12a. Zakona o privatizaciji, te da sledom navedenog, na strani tuženog nema neosnovanog obogaćenja shodno članu 210. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima zbog čega je odbijen tužbeni zahtev u celini kao neosnovan.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je pravilno primenjeno materijalno pravo od strane nižestepenih sudova, kada je odbijen tužbeni zahtev kao neosnovan.

Revident ističe da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo, jer nisu pravilno primenili odredbe člana 210. i 214. Zakona o obligacionim odnosima, koje uređuju institut neosnovanog obogaćenja, navodeći kao razlog da je iz imovine tužilje u imovinu tuženog prešao novčani iznos depozita od 80.523.000,00 dinara na osnovu pravnog osnova koji je otpao. Pored toga revident-tužilja ističe da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili odredbe člana 12a i 41a. Zakona o privatizaciji, zato što smatra da je Ugovor o prodaji društvenog kapitala raskinut od strane tužene kao nesavesne strane i da je tako otpao pravni osnov za zadržavanje predmetnog depozita.

Ovi navodi su neosnovani. Ugovor o prodaji društvenog kapitala, nije raskinut kako to tvrdi revident, već isti nije ni stupio na snagu, odnosno nije ni nastao saglasno odredbi člana 74 Zakona o obligacionim odnosima, jer se nije ostvario uslov za njegov nastanak, odnosno stupanje na snagu Prema odredbama Uredbe o prodaji kapitala i imovine javnom aukcijom (Sl. glasnik RS br. 52/05......98/09), svi učesnici aukcije su dužni položiti depozit radi obezbeđenja učešća na aukciji. Svi učesnici aukcije su dužni potpisati nacrt ugovora o prodaji kapitala, odnosno imovine, na koji način su se saglasno odredbi člana 16. stav 6. ove Uredbe obavezali na prihvatanje uslova iz nacrta ugovora, i to da će između ostalog u roku od 8 dana od dana održavanja aukcije na račun tuženog uplatiti prvu ratu koja u konkretnom slučaju iznosi 1/6 kupoprodajne cene.

Tužilja je proglašena kupcem društvenog kapitala. Odredbom člana 2. tačka 1. Ugovora o prodaji društvenog kapitala je regulisano da će se ugovor smatrati zaključen kada ga potpiše kupac i agencija, ali da će isti stupiti na sngu danom uplate prve rate kupoprodajne cene u skladu sa stavom 1.3 stavom 1. 4. i stavom 3. 1. ugovora. Dakle tužilja kao učesnik aukcije nakon što je proglašena kupcem društvenog kapital bila je u obavezi da na račun tuženog uplati prvu ratu kupoprodajne cene. Međutim tužilja nije ispunila ovu obavezu u roku, niti je to učiniila naknadno, pa kod te činjenice da nije isplatila prvu ratu kupoprodajne cene, ugovor o prodaji društvenog kapitala nije ni nastao, odnosno nije ni stupio na snagu jer je plaćanje prve rate kupoprodajne cene ugovoreno kao uslov od koga zavisi nastanak ugovora a ovaj uslov se nije ni ostvario.

Odredbom člana 12a Zakona o privatizaciji je propisano da ako učesnik na javnoj aukciji koji je proglašen kupcem ne izvrši plaćanje u predviđenom roku, gubi pravo na vraćanje depozita, pa u skladu sa citiranom odredbom člana 12a Zakona o privatizaciji i činjeničnim stanjem koje je utvrđeno, pravilno su nižestepeni sudovi utvrdili i zaključili da na strani tužene nema sticanja bez osnova, odnosno da tužilji ne pripada pravo da traži predmetna novčana sredstva koja su plaćena na ime depozita.

Prema izloženom, neosnovani su navodi revizije da je pobijana presuda doneta pogrešnom primenom materijalnog prava i da su nižestepeni sudovi se odnosili prema Zakonu o privatizaciji kao propisu koji je iznad pravnog poretka Srbije a pri tom ignorisali primenu Zakona o obligacionim odnosima i izvore obligacija, ugovor i sticanje bez osnova.

Vrhovni kasacioni sud rešavajući o zahtevu tuženog za nakandu troškova revizijskog postupka, odbio je zahtev tužene za naknadu troškova nastalih povodom odgovora na reviziju, jer se ne radi o nužnim troškovima koji su bili potrebni radi vođenja ove parnice a koji bi se dosudili na teret tužilje u skladu sa odredbom člana 154. ovog Zakona.

Na osnovu svega izloženog, Vrhovni kasacioni sud primenom člana 414 i 165 Zakona o parničnom postupku je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić,s.r.