Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Prev 1279/2022
22.09.2022. godina
Beograd
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Matković Stefanović, Tatjane Miljuš, Jasmine Stamenković i dr Ilije Zindovića, članova veća, u parnici po tužbi tužioca AA PR BEOSERVIS Samostalna radnja Novi Beograd, čiji je punomoćnik Vesna Miljković, advokat u ..., protiv tuženog BANCA INTESA AD Beograd, čiji je punomoćnik dr Nemanja Aleksić, advokat u ..., radi utvrđenja ništavosti i isplate stečenog bez osnova, vrednost predmeta spora 9.805,76 dinara, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda 2Pž 5456/21 od 28.04.2022. godine, u sednici održanoj 22.septembra 2022. godine, doneo je
R E Š E NJ E
NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda 2Pž 5456/21 od 28.04.2022. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.
ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tuženog, izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda 2Pž 5456/21 od 28.04.2022. godine.
ODBIJA SE zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Privrednog suda u Beogradu P 1400/2021 od 10.05.2021. godine u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev, pa je utvrđeno je da je odredba člana 8. Ugovora o kreditu kreditna partija broj .. od 01.06.2017. godine, zaključenog između tužioca i tuženog, u delu koji glasi: „Korisnik kredita se obavezuje da plati banci naknadu i druge troškove u visini i na način navedenim u tački 3.5. Priloga 1. ovog ugovora“ ništava i da ne proizvodi pravno dejstvo. U stavu drugom izreke, obavezan je tuženi da tužiocu isplati iznos od 9.805,76 dinara na ime sticanja bez osnova sa zakonskom zateznom kamatom od 01.06.2017. godine pa do isplate. U stavu trećem izreke, obavezan je tuženi da tužiocu isplati iznos od 37.800,00 dinara na ime troškova parničnog postupka, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti presude do isplate.
Presudom Privrednog apelacionog suda 2Pž 5456/21 od 28.04.2022. godine, odbijena je, kao neosnovana, žalba tuženog pa je potvrđena prvostepena presuda.
Protiv drugostepene presude, tuženi izjavljuje reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.
U odgovoru na reviziju tužilac je osporio revizijske navode tuženog, te je predložio da Vrhovni kasacioni sud obaveže tuženog da tužiocu naknadi troškove postupka po reviziji na ime sastava odgovora na reviziju i taksi po odmerenju suda.
Ocenjujući ispunjenost uslova za dozvoljenost revizije tuženog, izjavljene na osnovu člana 404. ZPP (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11...18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da u ovoj vrsti spora ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse. Pobijanom presudom nije odstupljeno od sudske prakse. Izraženo stanovište drugostepenog suda u skladu je sa pravnim stavom usvojenim na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda, održanoj 22.05.2018. godine i njegovom dopunom usvojenom na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda, održanoj 16.09.2021. godine. Navedenim pravnim stavom izrečeno je da banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga, pa odredba ugovora o kreditu kojom se korisnik kredita obavezuje da banci plati troškove kredita nije ništava pod uslovom da je ponuda banke sadržala jasne i nedvosmislene podatke o troškovima kredita. Troškovi koje banka obračunava prilikom odobravanja kredita, mogu biti posebno iskazani u ugovoru o kreditu kao obaveza korisnika kredita, bilo u procentualnom iznosu ili u apsolutnoj vrednosti, ali uslov je da moraju biti navedeni u ponudi banke tako jasno i nedvosmisleno da korisnik kredita nijednog trenutka ne bude doveden u zabludu o kojim troškovima je reč. U situaciji u kojoj nema dokaza da je tuženi postupio na opisani način i da je tužiocu kao korisniku kredita dostavio ponudu sa propisanom sadržinom, koja prethodi zaključenju ugovora, to predstavlja njegovu nesavesnost koja vodi ništavosti imovinskog prava ugovorenog takvim postupanjem u sopstvenu korist, zbog čega nema povrede pravnog stava Vrhovnog kasacionog suda. Pogrešna primena materijalnog prava na koju u vezi sa tim revident ukazuje, nije osnov za izuzetnu dozvoljenost revizije. Takođe, u konkretnom slučaju nema potrebe za razmatranjem pravnog pitanja od opšteg intresa, ili pravnog pitanja u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potrebe za novim tumačenjem prava.
Na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku odlučeno je kao u stavu prvom izreke.
Vrhovni kasacioni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije primenom odredbe člana 410. Zakona o parničnom postupku i našao da revizija tuženog nije dozvoljena.
Tužilac je podneo tužbu 12.02.2021. godine radi utvrđenja ništavosti i isplate stečenog bez osnova. Vrednost predmeta spora je 9.805,76 dinara, što prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe iznosi 83,40 evra.
Odredbom člana 487. stav 1. i 3. Zakona o parničnom postupku, propisano je da u postupku u privrednim sporovima, sporovi male vrednosti su sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost od 30.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, kao i sporovi u kojima predmet tužbenog zahteva nije novčani iznos, a vrednost predmeta spora koju je tužilac naveo u tužbi ne prelazi navedeni iznos.
Odredbom člana 479. stav 6. navedenog zakona, propisano je da u sporovima male vrednosti, protiv odluke drugostepenog suda nije dozvoljena revizija.
U konkretnom slučaju radi se o privrednom sporu male vrednosti iz odredbe člana 487. Zakona o parničnom postupku. Zato izjavljena revizija shodno odredbi člana 479. stav 6. istog Zakona nije dozvoljena.
Iz navedenih razloga na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku odlučeno je kao u stavu drugom izreke rešenja.
Na osnovu ovlašćenja iz člana 165. stav 1. Zakona o parničnom postupku odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova u vezi sa podnetim odgovorom na reviziju, kao u stavu trećem izreke ove odluke, jer se ne radi o troškovima potrebnim radi vođenja parnice u smislu člana 154. Zakona o parničnom postupku.
Predsednik veća – sudija
Branko Stanić,s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić