Presudom Privrednog apelacionog suda Pž br. 8996/12 od 11.04.2013. godine, žalba tužilaca odbijena je kao neosnovana i potvrđena navedena presuda Privrednog suda u Beogradu u stavu I , II i IV izreke.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužioci su blagovremeno izjavili reviziju, pobijajući je zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 399. ZPP („Službeni glasnik RS“ 125/04, 111/09), a u vezi sa članom 506. stav 1. ZPP („Službeni glasnik RS“ 72/11 - stupio na snagu 01.02.2012. godine), te je odlučio kao u izreci iz sledećih razloga:

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz navedene zakonske odredbe.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, drugotužilac i tuženi su 12.01.2007. godine zaključili i overili pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu Ugovor o prodaji 70% društvenog kapitala metodom javne aukcije subjekta privatizacije T. k. a. d. P., Č., za kupoprodajnu cenu od 121.000.000,00 dinara, odnosno 1.558.133,84 evra po srednjem kursu NBS na dan isplate, važećem na dan zaključenja i isplatu iste u šest jednakih godišnjih rata. Ugovor je aneksom ustupljen prvotužiocu, a sa tuženim je sačinjen ugovor na osnovu koga je prvotužilac postao kupac kapitala, a drugotužilac jemac za sve obaveze iz ugovora. Tužena je vršila kontrolu poslovanja i izvršenja obaveza iz zaključenog Ugovora u periodu od 2008. do 2010. godine, kada je obaveštenjem o ostavljanju poslednjeg naknadnog roka od 19.02.2010. godine, tuženi obavestio tužioca da ukoliko u roku od 30 dana od dana prijema obaveštenja ne dostave dokaze da je tekući račun likvidan; da je organizovano poslovanje subjekta u pretežnoj delatnosti; da se po tom osnovu ostvaruju prihodi od prodaje koji obezbeđuju tekuću likvidnost subjekta, ugovor će se smatrati raskinutim. Tuženi je 19.04.2010. godine uputio tužiocima obaveštenje o raskidu ugovora zbog neispunjenja iz tačke 5.3.2. privatizacionog ugovora ni u naknadno ostavljenom roku. Kupac kapitala se navedenom tačkom Ugovora obavezao da će u periodu od dve godine od dana zaključenja ugovora obezbediti kontinuitet poslovanja u pretežnoj delatnosti za koju je preduzeće registrovano. Tokom 2009. godine došlo je do znatnog smanjenja poslovene aktivnosti subjekta privatizacije, s obzirom da je ukupan prihod ostvaren sa oko 20% prihoda ostvarenog u prethodnoj godini, a u odnosu na 2007. godinu prihod je manji za 77%. U skladu sa ostvarenim malim prihodom došlo je do povećanja gubitaka, tako da gubitak u 2009. godini iznosi 80%. U svim analiziranim godinama ostvaren je negativan finansijski rezultat, a broj zaposlenih je bio u konstantnom padu. Dana 30.09.2009. godine subjekt privatizacije je doneo odluku o prestanku sa radom jednog od tri maloprodajna objekta, a nakon isteka roka od dve godine od dana zaključenja Ugovora i odluku o prestanku sa radom još jednog maloprodajnog objekta u Č. Tužioci nisu tuženom dostavili dokaze da je tekući račun preduzeća likvidan, te da je organizovano poslovanje subjekta u pretežnoj delatnosti i da se po tom osnovu ostvaruju prihodi koji obezbeđuju tekuću likvidnost.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilnom primenom materijalnog prava tužbeni zahtev odbili.

Kod ocene ispunjenja uslova za raskid ugovora o prodaji društvenog kapitala mora se uzeti u obzir priroda ovog ugovora, odnosno da se radi o ugovoru sui generis. Ovo stoga što pravnu prirodu ovog ugovora ne određuje samo Zakon o obligacionim odnosima već i drugi sistemski zakoni: Zakon o preduzećima, Zakon o privatizaciji, Zakon o upisu u sudski registar. Stoga se prilikom ocene ispunjenja uslova za raskid ovog sui generis ugovora, ne mogu primeniti isključivo opšta pravila obligacionog prava, koja se odnose na raskid ugovora zbog neispunjenja, odnosno na raskid ugovora u slučaju kada su obaveze delimično ispunjene. Primarni cilj privatizacije nije prodaja su bjekta privatizacije sama po sebi, već investiranje u razvoj subjekta radi pospešivanja ukupnog privrednog razvoja društva, te stvaranja stabilnih uslova poslovanja i socijalne sigurnosti. U slučaju kada taj primarni cilj nije ispunjen, prekršena su osnovna načela Zakona o privatizaciji izražena u odredbama člana 2. ovog Zakona. Stoga i u situaciji kada je ugovor delimično izvršen, ugovor se može raskinuti. Izvedeni dokazi nesumnjivo upućuju da su takvi uslovi ispunjeni. Tužilac nije obezbedio kontinuitet u poslovanju subjekta privatizacije u periodu od dve godine od dana zaključenja ugovora, koji razlog je prema odredbama Ugovora i prema odredbama Zakona o privatizaciji (član 41a.) osnov za raskid zaključenog ugovora.

U konkretnom slučaju Ugovor je raskinut od strane tuženog usled neizvršenja obaveza od strane tužioca (neodržavanje kontinuiteta proizvodnje u pretežnoj delatnosti). Zbog toga tužilac kao kupac subjekta privatizacije, a u smislu odredbe člana 41a. stav 3. Zakona o privatizaciji nema pravo na povraćaj akcija, odnosno kupoprodajne cene, jer se tada smatra nesavesnom stranom koja ne može raskinuti ugovor, a samim tim ni pozivati se na pravne posledice raskida ugovora.

Za odluku o odbijanju tužbenog zahteva, nižestepeni sudovi su dali jasne i valjane razloge, koje u svemu prihvata i ovaj sud.

U reviziji se ponavljaju žalbeni navodi da tuženi nije mogao raskinuti Ugovor zbog neobezbeđenja kontinuiteta poslovanja preduzeća u pretežnoj delatnosti nakon 12.10.2009. godine zbog nastupanja prekluzije. Ove navode drugostepeni sud je cenio, pravilno zaključivši da su neosnovani, a o čemu je takođe dao valjane razloge.

Ostalim navodima revizije osporava se utvrđeno činjenično stanje i ocena izvedenih dokaza, a što u smislu odredbe člana 398. stav 2. ZPP, ne može biti revizijski razlog.

Sa izloženog, a na osnovu člana 405. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija,

Stojan Jokić,s.r.