Ocenjujući ispunjenost uslova za odlučivanje o reviziji na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 10/23), Vrhovni sud je našao da u ovoj vrsti spora ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse.

Pobijanom presudom nije odstupljeno od sudske prakse. Izraženo stanovište nižestepenih sudova u skladu je sa pravnim stavom usvojenim na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda održanoj dana 22.05.2018. godine i njegovom dopunom usvojenom na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda održanoj 16.09.2021. godine. Navedenim pravnim stavom izrečeno je da banka ima pravo da naplati troškove naknade bankarskih usluga, pa odredba ugovora o kreditu kojom se korisnik kredita obavezuje da banci plati troškove kredita nije ništava pod uslovom da je ponuda banke sadržala jasne i nedvosmislene podatke o troškovima kredita. U slučaju kada nema dokaza da je tuženi postupio na opisani način i da je tužiocu kao korisniku kredita dostavio ponudu sa propisanom sadržinom, to predstavlja njegovu nesavesnost koja vodi ništavosti imovinskog prava ugovorenog takvim postupanjem u sopstvenu korist, zbog čega nema povrede pravnog stava Vrhovnog suda. U opisanoj situaciji nema potrebe za razmatranjem pravnog pitanja od opšteg interesa ili pravnog pitanja u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potrebe za novim tumačenjem prava, jer su nižestepeni sudovi postupili u skladu sa stavom Vrhovnog suda povodom spornog pravnog pitanja.

Bez uticaja na dozvoljenost revizije je pozivanje tuženog na dopunu pravnog stava o dozvoljenosti ugovaranja troškova obrade kredita usvojenog na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda održanoj 16.09.2021. godine, iz razloga što je ništavost sporne ugovorne odredbe suštinski utvrđena iz razloga nedostatka adekvatne ponude, a ne zbog toga što banka nije dokazala strukturu i visinu troškova koji su obuhvaćeni zbirnim iznosom troškova kredita.

Na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 10/23), odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije primenom odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku i našao da revizija tuženog nije dozvoljena.

Tužilac je protiv tuženog podneo tužbu dana 15.09.2021. godine. Vrednost predmeta spora iznosi 4.117,05 dinara.

Odredbom člana 487. stav 1. Zakona o parničnom postupku, propisano je da u postupku u privrednim sporovima, sporovi male vrednosti su sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, koji ne prelazi dinarsku protivvrednost od 30.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Prema odredbi stava 3. istog člana, kao sporovi male vrednosti smatraju se i sporovi u kojim predmet tužbenog zahteva nije novčani iznos, a vrednost predmeta spora koji je tužilac naveo u tužbi ne prelazi navedeni iznos. Odredbom člana 479. stav 6. istog zakona propisano je da u sporovima male vrednosti protiv odluke drugostepenog suda nije dozvoljena revizija.

U konkretnom slučaju radi se o privrednom sporu male vrednosti iz odredbe člana 487. Zakona o parničnom postupku, pa se zaključuje da izjavljena revizija shodno odredbi člana 479. stav 6. Zakona o parničnom postupku nije dozvoljena.

Iz navedenih razloga na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić