Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 7888/14 od 28.01.2015. godine preinačena je presuda Privrednog suda u Čačku P 162/12 od 20.06.2014. godine u stavovima 1. i 3. izreke i presuđeno tako što je usvojen tužbeni zahtev tužioca pa se tuženi D.L.1 iz G.M., D.L.2 iz G.M. i I.L. iz B., isključuju kao članovi društva P. z. p., k. i p. S. DOO iz G.M.. Obavezani su tuženi da tužiocu solidarno plate na ime troškova postupka 1.749.509,00 dinara u roku od 8 dana od prijema presude a stavom 2. izreke je delimično odbijena žalba tužioca i potvrđena odluka sadržana u stavu 2. izreke presude Privrednog suda u Čačku P 162/12 od 20.06.2014. godine.

Protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 7888/2014 od 28.01.2015. godine, tuženi preko punomoćnika iz reda advokata su blagovremeno izjavili revizije i to zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud preinači presudu Privrednog apelacionog suda, odbije žalbu tužioca i potvrdi prvostepenu presudu Privrednog suda u Čačku P 162/12 od 20.06.2014. godine ili da pobijanu presudu ukine a predmet vrati drugostepenom sudu, ali drugom veću na ponovni postupak.

Protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 7888/14 od 28.01.2015. godine u delu izreke pod 1. kojim je preinačena presuda Privrednog suda u Čačku P 162/12 od 20.06.2014. godine, Republičko javno tužilaštvo je podnelo zahtev za preispitivanje pravnosnažne presude, zbog povrede zakona na štetu javnog interesa, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud navedenu presudu preinači i odbije kao neosnovanu žalbu tužioca P. z. p. K. i p. S. DOO G.M. i potvrdi presudu Privrednog suda u Čačku P 162/12 od 20.06.2014. godine u delu izreke pod 1. i 3.

U odgovoru na reviziju, tužilac je predložio Vrhovnom kasacionom sudu da reviziju tuženih odbije i obaveže tužene da tužiocu naknade trošak odgovora na reviziju prema troškoviniku koji je opredeljen.

Ispitujući pobijanu presudu Privrednog apelacionog suda u skladu sa odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 55/14) Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija tuženih nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. U reviziji tuženi isitiču da je drugostepeni sud učinio bitne povrede odredaba Zakona o parničnom postupku iz člana 4., zato što nije održao javnu raspravu pred drugostepenim sudom i iz člana 374. stav 2. tačka 12 ovog zakona

U vezi bitne povrede iz člana 4. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud nalazi da navedena bitna povreda postupka nije učinjena, jer je članom 383. stav 1. Zakona o parničnom postupku propisano da drugostepeni sud po pravilu odlučuje bez rasprave. Drugostepeni sud će zakazati raspravu i odlučiti o žalbi i zahtevima stranaka samo kad su za to ispunjeni uslovi iz stava 3. ovog člana a u konkretnom slučaju ti uslovi nisu ispunjeni. Drugostepeni sud je zaključio da je prvostepeni sud pravilno utvrdio činjenično stanje ali da je pogrešno primenio materijalno pravo tako da je odluku prvostepenog suda preinačio, što je sve u skladu sa ovlašćenjima propisanim u članu 394 st. 4 Zakona o parničnom postupku U vezi bitne povrede iz člana 374. stav 2. tačka 12. Vrhovni kasacioni sud nalazi da su ovi navodi bez uticaja na odluku, jer je odredbom člana 407. Zakona o parničnom postupku propisano, zbog kojih bitnih povreda odredaba parničnog postupka se revizija može izjaviti, tako da odredbom člana 407. stav 1. nije predviđeno da se revizija može izjaviti zbog bitne povrede iz čalana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac S. DOO iz G.M. je organizovan kao društvo sa ograničenom odgovornošću u vreme važenja i primene Zakona o privrednim društvima („Službeni glasnik RS“ broj 125/04), a tuženi su članovi – osnivači tužioca sa pojedinačnim udelom od 11,11 % u kapitalu tužioca, odnosno ukupnim udelom sva tri tužena od 33,33 što čini 1/3 kapitala tužioca. Funkciju upravljanja kod tužioca kao društva sa ograničenom odgovornošću, vrši Upravni odbor od pet članova, društvo ima skupštinu ali nema direktora niti nadzorni odbor, koji su kao organi upravljanja društvom, predviđeni sada važećim Zakonom o privrednim društvima. Kako važeći Zakon o privrednim društvima ne poznaje kao organ upravljanja Upravni odbor, to je tužilac bio dužan da do 31.01.2012. godine uskladi svoja osnivačka akta odnosno organe upravljanja sa važećim Zakonom o privrednim društvima. Radi ispunjenja ove zakonske obaveze i usklađivanja osnivačkog akta i organa upravljanja sa važećim Zakonom o privrednim društvima, zakazivano je više sednica skupštine članova društva na kojima je na dnevnom redu bilo organizovanje društva radi usklađivanja sa Zakonom o privrednim društvima, ali članovi društva nisu mogli da se usaglase oko sadržine ugovora o organizovanju društva, obzirom da su tuženi bili protiv predloga koji su izneli ostali članovi društva koji imaju udeo do 2/3 u kapitalu društva a isto tako, ostali članovi društva nisu prihvatili predlog tuženih vezan za ugovor o organizovanju društva. Članovi društva koji imaju zajednički udeo od 2/3 u kapitalu društva su smatrali da odbijanje tuženih da zaključe ugovor i potpišu ugovor o organizovanju društva radi usaglašavanja organa društva sa važećim Zakonom o privrednim društvima, je usmereno isključivo da se izazove prinudna likvidacija, pa su stoga smatrali da su ispunjeni zakonski uslovi da se tuženi isključe kao članovi društva P. z. p. k. i p. S. DOO G.M., zbog čega je i podneta tužba sa predmetnim tužbenim zahtevom.

Prvostepeni sud je zaključio da nema osnova za isključenje tuženih kao članova društva iz društva, niti za uvođenje prinudne uprave društva, jer tužilac nije dokazao da je to nužno i opravdano, niti je dokazao nastanak štete po društvo, te je odbio tužbeni zahtev tužioca, kao neosnovan.

Drugostepeni sud je zaključio da je prvostepeni sud pravilno i potpuno utvrdio činjenično stanje ali da je pogrešno primenio materijalno pravo kada je našao da tužbeni zahtev tužioca nije osnovan. Prema zaključku drugostepenog suda, društvo može tužbom, podignutom protiv svog člana, zahtevati od suda da ga isključi iz društva ako je njegovo ponašanje takvo da se onemogućuje ili znatno otežava postizanje cilja društva. Članom 196. Zakona o privrednim društvima je propisano isključenje člana odlukom suda. Prema odrebi ovog člana društvo može tužbom zahtevati isključenje člana društva iz razloga određenih osnivačkim aktom ili iz drugih opravdanih razloga, ako član društva namerno ili grubom nepažnjom prouzrokuje štetu društvu, ako ne izvršava posebne dužnosti prema društvu propisane zakonom ili osnivačkim aktom i ako svojim radnjama ili propuštanjem protivno osnivačkom aktu, zakonu i dobrim poslovnim običajima, sprečava ili u znatnoj meri otežava poslovanje društva.

Privredni apelacioni sud na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja je zaključio da su ispunjeni uslovi iz člana 196. Zakona o privrednim društvima za podnošenje tužbe za isključenje tuženih kao članova društva. Prema zaključku drugostepenog suda, tuženi su povezana lica u smislu člana 62. stav 1. tačka 1. Zakona o privrednim društvima i zajedno imaju značajno učešće u osnovnom kapitalu društva od 33,33 % i da kao članovi društva imaju obavezu da svoje poslove izvršavaju savesno i u najboljem interesu društva. Drugostepeni sud ceneći da li su tuženi postupali u najboljem interesu društva, imajući u vidu da interes mora biti iznad pojedinačnih interesa članova društva, utvrdio je da su tuženi podnosili tužbu za likvidaciju društva, iz čega proizilazi da je jasan stav tuženih, da je prestanak društva jedini put razrešenja očigledno suprostavljenih interesa tuženih i ostalih članova društva i utvrdio da tuženi i dalje odbijaju da zaključe i potpišu ugovor o organizovanju društva iako su upoznati sa zakonskom posledicom iste a to je likvidacija društva, kao zakonom predviđena mera, tako da sve to prema oceni drugostepenog suda jasno govori da je ponašanje tuženih usmereno u funkciji gašenja zajedničkog društva i da nikako ne govori u prilog mogućnosti prevazilaženja suprostavljenih stavova, kako bi se poslovanje društva i cilj društva ostvario, ostvarivala dobit i dalje društvo nesmetano obavljalo svoju delatnost. Drugostepeni sud je zaključio da je u konkretnom slučaju došlo do nemogućnosti redovnog poslovanja društva – tužioca, da ne postoji mogućnost daljeg zajedničkog poslovanja društva usled blokade u odlučivanju od strane manjeg broja članova društva – tuženih a time i nemogućnost opstanka samog društva te ostvarenja interesa i cilja društva, pa su ispunjeni uslovi da se tuženi kao članovi društva isključe iz društva, jer na takav način ne bi bili ugroženi interesi ni samog društva u sporu tužioca a ni interesi tuženih kao isključenih članova društva, obzirom na propisanu obavezu društva da im isplati vrednost njihovog udela.

Na osnovu izloženih zaključaka, drugostepeni sud je preinačio presudu prvostepenog suda, tako što je usvojio tužbeni zahtev tužioca i isključio tužene kao članove društva iz društva tužioca S. DOO iz G.M..

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je drugostepeni sud na osnovu činjeničnog stanja, primenio materijalno pravo i to odredbe Zakona o privrednim društvima, kada je usvojio tužbeni zahtev tužioca i isključio tužene kao članove društva iz društva S. DOO iz G.M. – u sporu tužioca. Razloge koje je naveo drugostepeni sud u svojoj odluci kao pravilne prihvata i revizijski sud pa ih neće posebno ponavljati.

Neosnovani su navodi revizije. Tuženi u reviziji ističu da zbog njih nikakva šteta po društvo tužioca nije nastala, niti će nastati niti društvo otežano posluje, zatim ističu da drugostepeni sud nije cenio interes tuženih da ostanu u društvu, da pravo na isplatu tržišne vrednosti njihovog udela, nije nikakva uteha za to što su isključeni, ali se ovi navodi ne mogu prihvatiti kao osnovani.

Drugostepeni sud je u svojoj odluci naveo koje su postupke prema društvu tuženi preduzimali i na koji način je poremećeno redovno poslovanje društva. Tuženi vršenjem svog prava da se nesaglase i da ne potpišu ugovor o organizovanju društva, kojim se ispunjava zakonska obaveza na usaglašavanje organa društva, su otežavali poslovanje društva a zatim su podneli i tužbu za likvidaciju društva, iz čega jasno proizlazi da su takvi postupci u suprotnosti sa interesima društva i ostalih članova društva, jer dovode do prestanka društva koje je likvidno i dobro posluje i to je šteta kako po samo društvo, tako i za zaposlene, druge osnivače društva i na kraju i po samu društvenu zajednicu. Dakle, pravilno je drugostepeni sud zaključio da u konkretnoj situaciji postoje opravdani razlozi propisani u članu 196. Zakona o privrednim društvima, za isključenje tuženih iz društva, uz obavezu naknade tržišne vrednosti udela, tako da imovina tuženih tim isključenjem neće biti umanjena a društvo će nastaviti da normalno posluje, prihoduje i izmiruje svoje obaveze.

Interes društva nije i ne može biti da se prinudno likvidira. Tu nameru su tuženi imali, ali je nisu ostvarili obzirom da nisu uspeli pred sudom u svom zahtevu za likvidaciju društva. Pravnosnažnom presudom Privrednog suda u Čačku P.br.35/2012 od 28.06.2013 godine, odbijen je tužbeni zahtev ovde tuženih kojim su tražili prestanak društva S. i da se odredi pokretanje likvidacionog postupka nad ovim društvom. Presuda je potvrđena, presudom Privrednog apelacionog suda Pž.br. 9533/13 od 3.10.2014 godine.

Likvidacija društva nije ni interes većine članova društva, zaposlenih, dobavljača i poslovnih saradnika i cele društvene zajednice, pogotovu kada društvo – tužilac, svake godine pozitivno posluje. Nesporno je da tuženi imaju prava po osnovu udela, ali prava tuženih kao članova ne mogu biti veća od prava većine članova društva koji se protive likvidaciji i koji žele da društvo posluje i razvija se. Prava tuženih nisu i ne mogu biti veća od prava društva kao posebnog pravnog subjekta, koji zapošljava, prihoduje, ima imovinu, ostvaruje dobit i izmiruje obaveze. Kada dođe do suprostavljenih stavova članova društva, zbog čega društvo ne može da posluje odnosno, kada se blokira rad društva, zbog takve situacije i razrešenja te situacije, Zakon o privrednim društvima u članu 196. je predvideo isključenje člana društva koji vršenjem svojih prava nanosi štetu društvu ili otežava poslovanje društvu kao posebnom pravnom subjektu a ostalim članovima sprečava ili otežava vršenje i ostvarivanje njihovih prava i delatnosti, što je u konkretnom slučaju i utvrđeno.

Odlučujući o zahtevu za preispitivanje pravnosnažne presude, Vrhovni kasacioni sud postupajući u skladu sa odredbom člana 422. i 423. Zakona o parničnom postupku je utvrdio da zahtev Republičkog javnog tužioca nije osnovan.

U zahtevu se ističe da su pravnosnažnom presudom koja se pobija, učinjene povrede materijalnog prava i to Zakona o privrednim društvima, na koji način je drugostepeni sud narušio javni interes i pravni poredak. Prema mišljenju Vrhovnog kasaciong suda, pobijanom presudom nije povređen zakon na štetu javnog interesa niti narušen pravni poredak. Zahtev se u suštini izjavljuje zbog pogrešne primene materijalnog prava, ali pogrešna primena materijalnog prava sama po sebi, bez povrede javnog interesa, ne može biti razlog za izjavljivanje ovog pravnog leka, tako da se navodi ne mogu prihvatiti, zbog čega je zahtev odbijen kao neosnovan.

Na osnovu svega izloženog, Vrhovni kasacioni sud primenom odredbi člana 414. i 424. Zakona o parničnom postupku je odlučio kao u izreci presude u stavu 1. i 2.

Rešavajući o zahtevu tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka, Vrhovni kasacioni sud nalazi da odgovor na reviziju nije bio nužan u ovoj pravnoj stvari pa samim tim i troškovi koji su nastali sa podnošenjem odgovora na reviziju ne predstavljaju nužne troškove koji bi se na teret tuženih, dosudili tužiocu.

Na osnovu odredbe člana 165. Zakona o parničnom postupku Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu 3. izreke.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić,s.r.