Ispitujući pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je našao da je revizija neosnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena apsolutno bitna povreda iz odredbe člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Revizija se ne može izjaviti zbog apsolutno bitne povrede iz odredbe člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku na koju revident ukazuje navodima o kontradiktornosti i protivrečnosti odluke, niti se može uložiti zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja. Nadalje, činjenično stanje i ocenu dokaza vršio je prvostepeni sud, a ne drugostepeni, pa je otuda nedozvoljeno ukazivanje na bitnu povredu iz odredbe člana 374. stav 1 u vezi člana 8. Zakona o parničnom postupku jer takva nije mogla biti učinjena pred drugostepenim sudom. Revizijski razlozi su restriktivni i propisani u odredbi člana 407. Zakona o parničnom postupku.

Suprotno navodima revizije presuda nije zahvaćena ni povredom iz odredbe člana 374. stav 1. u vezi člana 359 i 361. Zakona o parničnom postupku, niti tuženi ukazuje kojom presudom je pravnosnažno odlučeno po zahtevu radi proglašenja nedozvoljenim konkretnog postupka izvršenja. Dakle, ne radi se o presuđenoj stvari.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem Privrednog suda u Novom Sadu St 53/14 od 03.06.2015. godine otvoren je postupak stečaja nad tužiocem, kao stečajnim dužnikom. Rešenjem od 21.12.2017. godine potvrđeno je usvajanje Plana reorganizacije od 06.06.2017. godine sa tehničkim korekcijama sa ročišta od 21.12.2017. godine. Rešenje je postalo pravnosnažno 16.05.2018. godine. Tuženom, kao stečajnom poveriocu, osporeno je potraživanje u iznosu od 18.666.349,67 dinara na ime glavnog duga i 14.597.956,00 dinara na ime kamate, s tim da ovo potraživanje pripada klasi D. Planom je predviđeno namirenje te klase u iznosu od 53 % priznatog duga sa pripadajućom kamatom, uz primenu valutne klauzule, kamate od 1 % godišnje sa tromesečnim euriborom, s tim da se za vreme počeka kamata neće isplaćivati, već se obračunava i pripisuje glavnom dugu. Rok izmirenja obaveza je 5 godina, uz poček od 24 meseca koji počinje da teče 15-tog dana od dana pravnosnažnosti rešenja o potvrđivanju plana, i otplatni period od 3 godine. Postupak stečaja nad tužiocem obustavljen je rešenjem St 63/14 od 11.06.2018. godine. Tuženi je, kao stečajni poverilac, radi ostvarenja svog osporenog potraživanja podneo tužbu, pa je Privredni sud u Novom Sadu doneo presudu P 2514/21 od 11.02.2022. godine, koja je postala pravnosnažna 26.07.2023. godine, kojom je delimično usvojen tužbeni zahtev i obavezan tuženi da isplati tužiocu iznos od 13.232.437,61 dinar sa zateznom kamatom od 29.04.2015. godine pa do isplate, s tim da će se isplata vršiti u skladu sa uslovima potvrđenog Plana reorganizacije koji se odnose na klasu D u koju je svrstano potraživanje tužioca. Tužbeni zahtev preko dosuđenog, pa do traženog iznosa od 18.666.349,67 dinara, sa pripadajućom kamatom, je odbijen. Rešenjem Privrednog suda u Novom Sadu Ii 311/23 od 27.09.2023. godine, koje je potvrđeno rešenjem Privrednog apelacionog suda, određeno je izvršenje na osnovu navedene presude radi naplate iznosa glavnog duga od 13.232.437,61 dinar sa zateznom kamatom od 29.04.2015. godine kao i troškova izvršenja.

Polazeći od pravnosnažne presude Privrednog suda u Novom Sadu P 2514/21 od 11.02.2022. godine i uslova za namirenje potraživanja koja su svrstana u klasu D potvrđenog plana reorganizacije, prvostepeni sud je, iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka, utvrdio da potraživanje tuženog koje se namiruje pod uslovima plana iznosi 7.074.158,33 dinara glavnog duga, 948.732,51 dinar obračunate kamate do 11.06.2023. godine kada je dospeo poslednji anuitet, te da od narednog dana odnosno 12.06.2023. godine na iznos glavnog duga teče zatezna kamata. Stoga primenom odredbe člana 167. Zakona o stečaju, te člana 5. i 81. Zakona o izvršenju i obezbeđenju nalazi da je tužbeni zahtev osnovan.

Drugostepeni sud prihvata izraženi materijalnopravni zaključak. Nalazi ispravnim obrazloženje prvostepenog suda da na namirenje potraživanja tuženog pod uslovima plana ne utiče to što je plan istekao 16.05.2023. godine, jer se potraživanje može namiriti samo pod uslovima plana kao izvršne isprave. Obrazlaže da je tačno da tuženi svoje potraživanje zasniva na presudi ali da je dejstvo iste ograničeno uslovima potvrđenog plana reorganizacije. Stoga žalbu tuženog odbija i prvostepenu presudu potvrđuje.

Vrhovni sud ocenjuje da su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 4. Zakona o stečaju („Službeni glasnik RS“, br.104/2009, 99/2011- dr. Zakon, 71/2012-odluka US, 83/2014) propisano je da se u stečajnom postupku svim poveriocima obezbeđuje jednak tretman i ravnopravan položaj poverilaca istog isplatnog reda odnosno iste klase u postupku reorganizacije, a u članu 48. stav 1. da je stečajni poverilac lice koje na dan pokretanja stečajnog postupka ima neobezbeđeno potraživanje prema stečajnom dužniku. Odredbom člana 156. stav 1. tačka 7. određeno je da plan reorganizacije sadrži jasno naznačenje da se usvajanjem plana reorganizacije sva prava i obaveze poverilaca iz plana definišu isključivo u skladu sa odredbama usvojenog plana, uključujući i situaciju u kojoj plan nije u potpunosti izvršen, odnosno u kojoj se izvršenje plana obustavlja. Prema odredbi člana 167. stav 1. istog propisa, po donošenju rešenja o potvrđivanju usvajanja plana reorganizacije, sva potraživanja i prava poverilaca i drugih lica i obaveze stečajnog dužnika određene planom reorganizacije, uređuju se isključivo prema uslovima iz plana reorganizacije. Usvojeni plan reorganizacije je izvršna isprava i smatra se novim ugovorom za izmirenje potraživanja koja su u njemu navedena.

Iz utvrđenih činjenica proizlazi da je u postupku stečaja nad tužiocem, tuženi prijavio potraživanje koje mu je osporeno usled čega je pokrenuo parnični postupak. U postupku stečaja, pravnosnažnim rešenjem potvrđeno je usvajanje plana reorganizacije od 06.06.2017. godine, sa tehničkim izmenama sa ročišta od 21.12.2017. godine. Otuda, suprotno navodima revizije, potraživanje tuženog obuhvaćeno je planom budući da se plan reorganizacije odnosi na sva potraživanja koja postoje na dan otvaranja stečaja bez obzira da li su priznata ili osporena. Plan reorganizacije se, dakle, u pogledu uslova i rokova namirenja odnosi i na potraživanje tuženog. Dalje, presudom koja je doneta u parničnom postupku, i na osnovu koje je dozvoljeno izvršenje, određeno je da će se ono izmiriti pod uslovima plana. Takvo postupanje u skladu je sa napred citiranom odredbom člana 167. stav 1. Zakona o stečaju koja imperativno propisuje da se sva potraživanja i prava poverilaca i drugih lica, kao i obaveze dužnika uređuju isključivo prema uslovima plana, i sa osnovnim načelom stečajnog postupka, iz odredbe člana 4. po kojoj se svim poveriocima obezbeđuje jednak tretman i ravnopravan položaj poverilaca u okviru istog isplatnog reda, onda kada se postupak stečaja sprovodi bankrotstvom, odnosno iste klase u postupku reorganizacije. Svako drugačije postupanje značilo bi privilegovanje poverilaca. Zato je bez uticaja i navod da je doneta nakon isteka roka za primenu plana.

Dalje, protekom roka za izvršenje plan ne gubi obavezujuće dejstvo, kako to neosnovano smatra revident, jer se uslovi plana odnose i na situacije u kojima plan nije u potpunosti izvršen ili u kojoj je izvršenje plana obustavljeno, što je takođe predviđeno imperativnom odredbom člana 156. stav 1. tačka 7. Zakona o stečaju. Drugim rečima, u slučaju da stečajni dužnik ne postupa planu, a budući da je i plan izvršna isprava, poverilac bi imao mogućnost da svoje potraživanje, ostvari bilo u individualnom postupku namirenja bilo u kolektivnom postupku namirenja inicirajući postupak stečaja. U oba slučaja redukovano.

Kada je u pitanju primena odredbe člana 81. Zakona o izvršenju i obezbeđenju koju takođe osporava revident, ona u st. 1 propisuje da ako se izvršenje o odbijanju žalbe zasniva na činjenicama koje su među strankama sporne i koje se odnose na samo potraživanje, izvršni dužnik može u roku od 30 dana od dana dostavljanja rešenja o odbijanju žalbe da pokrene parnični postupak za utvrđenje nedozvoljenosti izvršenja. Potraživanje nakon donošenja rešenja o izvršenju, pa i odbijanja žalbe protiv istog, može biti sporno iz više razloga: na primer zbog tvrdnji izvršnog dužnika da je nakon donošenja prvostepene presude delimično namireno ili da je prestalo i sl. U konkretnom slučaju upravo se radi o tome da je presudom obavezan tužilac da plati odgovarajući iznos pod uslovima plana, bez navođenja samih uslova i redukovanog iznosa, što znači da se izvršenje faktički moglo sprovesti uz prilaganje plana na koji način bi se omogućio da se potraživanje obračuna kako nalaže izvršna isprava. Stoga je osnovano tužilac zahtevao, iniciranjem ovog postupka, da se za iznos preko onog što tuženom pripada po presudi, a koja je u svemu saglasna planu, izvršenje odredi nedozvoljenim. Sam tuženi je imao mogućnost da u skladu sa načelom formalnog legaliteta iz člana 5. Zakona o izvršenju i obezbeđenju redukuje svoje potraživanje pod uslovima plana kako je određeno presudom, i u tako manjem iznosu isto namiri u postupku individualnog namirenja, ali kako to nije učinio, a sama visina među strankama je bila sporna, onda je bilo mesta primeni odredbi člana 81. Zakona o izvršenju i obezbeđenju.

Netačno navodi revident da je drugostepeni sud u postupku po žalbi na rešenje o izvršenju zauzeo stav da je protekom roka od 5 godina plan ''prestao da obavezuje''. Da je prestao da obavezuje ne bi se primenjivala ni odredba o dospelosti anuiteta a drugostepeni sud upravo ceni da li su anuiteti, protekom roka od 5 godina, dospeli.

Vrhovni sud je cenio i navode revizije da je suprotno odredbi člana 81. stav 2. Zakona o izvršenju i obezbeđenju odloženo sprovođenje izvršenja, ali nalazi da isto nije od značaja za odluku u ovoj pravnoj stvari, budući da se zakonitost takvih odluka može ispitivati samo pod uslovima koje propisuje Zakon o izvršenju i obezbeđenju.

Sledom navedenog prizlazi da je odluka pravilna, pa je Vrhovni sud primenom odredbe člana Zakona o parničnom postupku odlučio u izreci.

Kako tuženi nije uspeo u postupku po reviziji, to mu ne pripadaju ni troškovi postupka.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Matković Stefanović s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković