Obračun naknade vrši se danom prvog koršćenja kredita i dospeva za plaćanje odmah“. U stavu četvrtom izreke usvojen je tužbeni zahtev tužioca, pa je obavezan tuženi da isplati tužiocu iznos od 5.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 13.10.2015. godine pa do isplate. U stavu petom izreke obavezan je tuženi da isplati tužiocu troškove postupka u iznosu od 55.060,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti do isplate.

Presudom Privrednog apelacionog suda 5 Pž 1000/21 od 17.03.2022. godine delimično je odbijena žalba tuženog kao neosnovana i potvrđena je prvostepena presuda u stavovima trećem i četvrtom izreke. U stavu drugom izreke delimično je preinačena prvostepena presuda u stavovima prvom i drugom izreke i presuđeno tako da se odbija tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se utvrdi da je apsolutno ništav član 3. stav 2. Ugovora o kreditu br. ... od 04.03.2010. godine čija sadržina je citirana u izreci prvostepene presude. Odbijen je i tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tužena da mu isplati iznos od 5.000,00 dinara zakonskom zateznom kamatom od 05.03.2010. godine do isplate. U stavu trećem izreke preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu petom izreke prvostepene presude i odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude revizije su izjavili tužilac i tuženi, zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Ocenjujući ispunjenost uslova za odlučivanje o revizijama parničnih stranaka na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da u ovoj vrsti spora ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse.

Pobijanom presudom nije odstupljeno od sudske prakse. Izraženo stanovište drugostepenog suda, u skladu je sa pravnim stavom usvojenim na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda održanoj dana 22.05.2018. godine i njegovom dopunom usvojenom na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda održanoj 16.09.2021. godine. Navedenim pravnim stavom izrečeno je da banka ima pravo da naplati troškove naknade bankarskih usluga, pa odredba ugovora o kreditu kojom se korisnik kredita obavezuje da banci plati troškove kredita nije ništava pod uslovom da je ponuda banke sadržala jasne i nedvosmislene podatke o troškovima kredita. Troškove koje banka obračunava prilikom odobravanja kredita ili koji su poznati na dan obračuna i koje banka obračunava klijentima u toku realizacije kredita mogu biti posebno iskazani u ugovoru o kreditu kao obaveza korisnika kredita bilo u procentualnom iznosu ili apsolutnoj vrednosti, ali uslov je da moraju biti navedeni u ponudi banke tako jasno i nedvosmisleno da korisnik kredita ni jednog trenutka ne bude doveden u zabludu o kojim troškovima je reč. U slučaju kada iz spisa predmeta proizilazi da je tužena banka u pogledu ugovora o kreditu od 04.03.2010. godine tužiocu uručila obrazac Pregled bitnih elemenata ugovora koji sadrži podatke na osnovu kojih je tužilac mogao biti upoznat sa visinom efektivne kamatne stope i troškovima obrade kreditnog zahteva izraženim u nominalnom iznosu, to se onda ne može govoriti o ništavosti sporne ugovorne odredbe i nesavesnom postupanju banke.

Sa druge strane, iz činjeničnog utvrđenja proizilazi da prilikom zaključenja ugovora o kreditu od 12.10.2015. godine tužena banka nije tužiocu uručila ponudu ili koji drugi obrazac na osnovu kog bi tužilac mogao biti upoznat sa visinom svoje obaveza plaćanja troškove obrade kreditnog zahteva, zbog čega se u toj konkretnoj situaciji može govoriti o nesavesnom postupanju tužene banke koje vodi ništavosti imovinskog prava ugovorenog u sopstvenu korist, zbog čega ni u tom delu nema povrede pravnog stava Vrhovnog kasacionog suda. Stoga, nema potrebe za razmatranjem pravnog pitanja od opšteg interesa ili pravnog pitanja u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potrebe za novim tumačenjem prava, jer su nižestepeni sudovi postupili u skladu sa stavom Vrhovnog kasacionog suda povodom spornog pravnog pitanja.

Bez uticaja na dozvoljenost revizije tuženog je pozivanje na dopunu pravnog stava o dozvoljenosti ugovaranja troškova obrade kredita usvojenog na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda održanoj 16.09.2021. godine, iz razloga što je ništavost sporne ugovorne odredbe suštinski utvrđena iz razloga nedostatka adekvatne ponude, a ne zbog toga što banka nije dokazala strukturu i visinu troškova koji su obuhvaćeni zbirnim iznosom troškova kredita.

Na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 18/20), odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao dozvoljenost izjavljenih revizija primenom odredbe člana 410. stav 2. tačka 5 Zakona o parničnom postupku i našao da revizije tužioca i tuženog nisu dozvoljene.

Tužba u konkretnoj pravnoj stvari podneta je dana 11.03.2020. godine. Vrednost predmeta spora je 10.000,00 dinara.

Odredbom člana 487. stav 1. Zakona o parničnom postupku, propisano je da u postupku u privrednim sporovima, sporovi male vrednosti su sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, koje ne prelazi dinarsku protivvrednost od 30.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Prema odredbi stava 3. istog člana, kao sporovi male vrednosti smatraju se i sporovi u kojim predmet tužbenog zahteva nije novčani iznos, a vrednost predmeta spora koji je tužilac naveo u tužbi ne prelazi navedeni iznos. Odredbom člana 479. stav 6. istog zakona propisano je da u sporovima male vrednosti protiv odluke drugostepenog suda nije dozvoljena revizija.

U konkretnom slučaju radi se o privrednom sporu male vrednosti iz odredbe člana 487. Zakona o parničnom postupku, pa se zaključuje da izjavljene revizije shodno odredbi člana 479. stav 6. Zakona o parničnom postupku nisu dozvoljene.

Bez uticaja je na dozvoljenost revizije tužioca to što je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev iz razloga što je u sporovima male vrednosti revizija isključena izričitom zakonskom odredbom, a zbog prirode spora, pa nije moguće promeniti odredbu člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku.

Iz navedenih razloga na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić