Privredni apelacioni sud je doneo presudu 7Pž 2758/2018 dana 28.10.2020. godine kojom je odbio žalbu tuženog kao neosnovanu i potvrdio presudu Privrednog suda u Beogradu P 5372/2014 od 13.03.2018. godine u IV, V, VI i VII stavu izreke, i odbio zahteve i tužioca i tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv navedene drugostepene presude blagovremenu reviziju je izjavio tuženi, kojom presudu pobija zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbi člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br 72/2011 ... i 18/2020) i odlučio da je revizija delimično osnovana.

Pobijana presuda je doneta bez bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Bitne povrede odredaba parničnog postupka na koje revident ukazuje tiču se jasnoće razloga presude, prihvatanja dokaznih predloga i izvođenja dokaza, što nisu revizijski razlozi predviđeni zakonom, u smislu odredbe člana 407. Zakona o parničnom postupku. Revident ističe i bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 396. stav 1. Zakona o parničnom postupku, navodima da drugostepeni sud nije cenio žalbene razloge o tome da se prvostepeni sud nije odredio kada je raskinut predmetni ugovor. Nadalje, ističe da je potvrđena prvostepena presuda u stavu IV kojim je utvrđeno da je raskinut ugovor i aneks ugovora, čime je utvrđena činjenica, a ne da ne postoji pravni odnos parničnih stranaka po osnovu navedenog ugovora, čime je tužba za utvrđenje nedozvoljena, u kom pravcu drugostepeni sud nije cenio žalbene razloge tuženog. Dalje, ukazuje da drugostepena presuda nema razloge o žalbenim navodima tuženog kojim pobija pravilnost odbijanja dokaznih predloga od strane prvostepenog suda, na okolnost značaja ugovorenih rokova i sadržine ugovornih odredaba, odnosno prave volje ugovornih strana. Po navodima revizije drugostepeni sud je propustio da ceni žalbene razloge o vremenckom važenju Zakona o zaštiti bilja i Zakona o sredstvima za zaštitu bilja, i o dokaznoj snazi dopisa Ministarstva poljoprivede, šumarstva i vodoprivrede. Revizijski sud ocenjuje da nema ukazane bitne povrede odredaba parničnog postupka u smislu člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku, jer u drugostepenoj presudi nema takvih nedostataka u oceni žalbenih navoda koji bi bili od uticaja za donošenje zakonite i pravilne presude. Osim toga, prema odredbi člana 396. stav 2. Zakona o parničnom postupku, ako se presudom žalba odbija, u obrazloženju presude sud neće detaljno da obrazlaže presudu u slučaju da prihvata činjenično stanje utvrđeno prvostepenom presudom i primenu materijalnog prava, što je konkretno slučaj.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom od strane prvostepenog suda, na kome je zasnovana pobijana presuda, parnične stranke su bile u poslovnom odnosu po osnovu Ugovora o zajedničkoj proizvodnji broj ... od 29.12.2011. godine i Aneksa 1. tog Ugovora broj ... zaključenog dana 20.03.2012. godine. Ugovorena je zajednička proizvodnja četiri insekticida: Zlaticid SP, Tajfun, Župadeci 2,5 EC i Lambda 2,5 EC. Obaveza tužioca je da obezbedi finansiranje, nabavku sirovine, ambalaže, naknadu za uslužnu proizvodnju i da distribuira i prodaje celokupne količine proizvedenih sredstava za zaštitu bilja. Obaveza tuženog je da obezbedi dozvole za promet insekticida, da izvrši uvoz i proizvodnju celokupne količine insekticida, da obezbedi tehničku podršku za proizvodnju i garantuje ekskluzivitet tužiocu u proizvodnji za 2012. i 2013. godinu. Aneksom su ugovorili rok za pribavljanje dozvole za promet i proizvodnju insekticida i druge tehničke podrške, odnosno za stvaranje pravnih i tehničkih preduslova za momentalni početak proizvodnje ugovorenih preparat – insekticida, koji se određuje na strani tuženog i to 120 dana od zaključenja Aneksa. Aneksom su odredili i rok za povraćaj novčanih sredstava sa zakonskom kamatom, na 31.01.2013. godine, u slučaju nerealizacije dobijanja rešenja o izdavanju stalne dozvole za stavljanje u promet gotovog preparata i realizacije proizvodnje sredstava za zaštitu bilja koja su predmet osnovnog ugovora. Aneksom je navedeno da su rokovi utvrđeni aneksom fiksni i da njihovo nepoštovanje predstavlja razlog za raskid ugovora. Prvostepeni sud zaključuje da je rok od 120 dana od potpisivanja Aneksa 1., za pribavljanje dozvola za proizvodnju, bitan sastojak ugovora u smislu člana 125. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i da je posledica neizvršenja obaveze u tom roku raskid ugovor po samom zakonu i povraćaj datog na ime ispunjenja obaveze iz ugovora. Prvostepeni sud je utvrdio da tuženi nije ispunio preuzetu obavezu na pribavljanje neophodnih dozvola za promet i proizvodnju ugovorenih preparata u roku od 120 dana, te iz tog razloga ugovor smatra raskinutim. Zato je presudom utvrđeno da su predmetni ugovor i aneks raskinuti. Kako je tužilac na ime ispunjenja ugovornih obaveza tuženom uplatio iznos od 9.000.000,00 dinara, isplatama u tri navrata, obavezan je tuženi da iste iznose vrti tužiocu sa zakonskom zateznom kamatom od dana kada je isplatu primio. S obzirom da je tužilac na ime ispunjenja dela obaveze tuženom uplatio 9.000.000,00 dinara, dok tuženi nije pribavio potrebne dozvole i nije se registrovao kod nadležnog ministarstva kao ovlašćeni proizvođač sredstava za zaštitu bilja, niti mu je izdato rešenje od strane nadležnog ministarstva, sudovi zaključuju da je krivica za raskid ugovora na tuženom, i da tužilac nije odgovoran za neostvarivanje prihoda, odnosno propuštenu dobit tuženog.

Protivno revizijskim navodima, drugostepena presuda sadrži razloge zbog kojih drugostepeni sud smatra pravilnim zaključak prvostepenog suda da je ugovoreni rok od 120 dana, za izvršenje ugovorne obaveze tuženog za pribavljanje dozvola za promet i proizvodnju, bitan sastojak ugovora, prema sadržini odnosnih odredaba Aneksa i odredbe člana 125. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Vrhovni kasacioni sud nalazi da je drugostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo, sadržano u odredbi člana 125. Zakona o obligacionim odnosima kada je prema odredbama Aneksa 1 ugovora o zajedničkoj proizvodnji zaključio da rok koji je predviđen za pribavljanje dozvole za promet i proizvodnju ugovorenih insekticida, odnosno za stvaranje pravnih i tehničkih preduslova za početak proizvodnje od strane tuženog, jeste bitan elemenat ugovora. Da je to tako, proizilazi iz odredaba Aneksa kojim se određuje da je utvrđeni rok fiksan, što znači da se ne može menjati, i da njegovo nepoštovanje predstavlja razlog za raskid ugovora, pa su zato određene i posledice raskida, na način da je određen rok za povraćaj novčanih sredstava na 31.01.2013. godine, upravo za slučaj nerealizacije obaveze tuženog u tako određenom roku. Kako je ugovoreni rok, kao bitan elemenat ugovora, 120 dana od dana zaključenja Aneksa 1 od 20.03.2012. godine, to je jasan zaključak nižestepenih sudova da je ugovor raskinut po sili zakona protekom ugovorenog roka, po odredbi člana 125. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Revident osporava pravilnost ovakvog zaključka sudova, polazeći od jezičkog tumačenja, odnosno izostanka formulacije da će se ugovor smatrati raskinutim u slučaju nepoštovanja roka. Međutim, kako je napred obrazloženo, značaj ugovorenog roka kao bitnog elementa ugovora proizilazi iz sadržine ugovornih odredaba, u krajnjem i u određenom datumu za povraćaj datog nakon proteka roka za ispunjenje obaveze.

U reviziji tuženi ističe da ugovor nije raskinut, tako što osporava da je ugovoren rok kao bitan elemenat ugovora, u kom slučaju raskid nije nastupio po samom zakonu. Međutim, u reviziji ne ističe suprotno, da su ugovorne strane nastavile da ispunjavaju ugovor, i na koji način je on i dalje na snazi.

Prema iznetom, drugostepeni sud je doneo pravilnu odluku kada je potvrdio prvostepenu presudu u delu kojim je utvrđen raskid ugovora, i aneksa istog, na koji način je sud odlučio o postojanju spornog pravnog odnosa iz ugovora, odnosno aneksa. Pri tom, izostanak definisanog datuma kada je ugovor raskinut, ne čini odluku nejasnom, jer je raskid deklarisan kao posledica proteka određenog roka kao bitnog elementa ugovora.

Irelevantno je pozivanje revidenta na odredbe Zakona o sredstvima za zaštitu bilja („Službeni glasnik RS“ br. 41/09) iz člana 86., isticanjem da se odredbe Zakona o zaštiti bilja („Službeni list SRJ“ broj 24/98 i 26/98 i „Službeni glasnik RS“ br 101/05) primenjuju u postupku produženja rešenja o izdavanju stalne ili privremene dozvole za stavljanje u promet gotovih pesticida koje su izdate u skladu sa Zakonom o zaštiti bilja, koja rešenja važe do isteka roka utvrđenog rešenjem, kao i na postupak dobijanja stalnih dozvola za promet ili rešenja o registraciji, kod utvrđene činjenice da tuženi nije imao, niti je pribavio dozvole, rešenjem nadležnog organa, za promet i proizvodnju sredstava za zaštitu bilja. Kod takvog utvrđenja irelevantni su navodi revizije o tome kako se može prometovati pravo na proizvodnju i registraciju preparata.

Deklarisan raskid ugovora je uzrokovao odluku o obavezi tuženog da tužiocu vrati novčani iznos koji je primio od tužioca po osnovu ugovora koji je raskinut. Međutim, prema navodima tužioca iznetim u toku postupka, i s obzirom na utvrđeno činjenično stanje, odluka nije u potpunosti pravilna, odnosno zasnovana na pravilnoj primeni odredbe člana 132. Zakona o obligacionim odnosima. Prema izričitim navodima tužioca iz podneska od 20.06.2017. godine, tuženi je tužiocu vratio deo uplaćenih sredstava, te je po tom osnovu preostalo tužiočevo potraživanje od 6.640.380,80 dinara, pa je za razliku do 9.000.000,00 dinara sa zateznim kamatama i tužilac i smanjio tužbeni zahtev, što prema odredbi člana 200. stav 4. Zakona o parničnom postupku predstavlja delimično povlačenje tužbe. Međutim, kako revident na te okolnosti ukazuje povodom pogrešne primene materijalnog prava o osnovanosti tužbenog zahteva u navedenom delu, to revizijski sud prihvata takve navode za osnovane, preinačuje nižestepene presude u navedenom delu i odbija tužbeni zahtev preko iznosa od 6.640.380,80 dinara sa zakonskim zateznim kamatama od 01.02.2013. godine do isplate, po odredbi člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Primenom člana 132. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, tužilac ima pravo da mu tuženi vrati ono što je dao u ispunjenju ugovora koji je raskinut, što je iznos od 6.640.380,80 dinara s obzirom da je prema navodima tužioca deo primljenog iznosa tuženi vratio. Parnične stranke su ugovorom odredile tuženom rok za vraćanje primljenog u slučaju raskida ugovora, na 31.01.2013. godine. Prema tome, tuženi je u docnji sa vraćanjem preostalog iznosa počev od 01.02.2013. godine, od kad tužiocu na iznos glavnice duguje i zakonske zatezne kamate, po odredbi člana 277. stav 1. u vezi člana 324. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Odluka o protivtužbenom zahtevu tuženog, za naknadu štete u vidu izmakle koristi po tuženog, zbog neostvarivanja prihoda od prodaje sredstava za zaštitu bilja, u 2012. i 2013. godini, je pravilna. Protivno navodima revizije, visina eventualne štete koju tužilac trpi nije dokazana. Prema činjeničnom stanju koga je utvrdio prvostepeni sud i ocenom nalaza i mišljenja veštaka na koji ukazuje revident, nije dokazana visina štete, jer se iz priloženih dokaza nije moglo utvrditi da li se sva ulaganja tuženog odnose na proizvodnju ugovorenih insekticida, čime nije dokazana ni visina izmakle koristi po tuženog ni do raskida ugovora. Revizijski sud ne ulazi u pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, jer to ne dozvoljavaju zakonom propisani revizijski razlozi iz člana 407. Zakona o parničnom postupku.

Zbog iznetog je, osim u delu u kome su presude preinačene i odbijen tužbeni zahtev, revizija odbijena u odnosu na preostali deo drugostepene presude, po odredbi člana 414. Zakona o parničnom postupku.

Preinačenje odluke o tužbenom zahtevu nije od značaja za odluku o troškovima prvostepenog postupka, s obzirom da je obaveza tuženog na naknadu troškova tužiocu odmerena prema nižoj osnovici nego što je iznos sa kojim je tužilac uspeo u parnici. Primenom odredbe člana 165. stav 1. i 2. Zakona o parničnom postupku preinačena je odluka o troškovima parničnog postupka, tako što je tužilac obavezan da tuženom naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu za sastav žalbe 33.000,00 dinara i za taksu za žalbu 78.196,20 dinara, ukupno 111.196,20 dinara. Obavezan je tužilac da tuženom naknadi i troškove postupka po reviziji u iznosu od 33.000,00 dinara za sastav revizije i za taksu za reviziju 156.392,40 dinara, ukupno 189.392,40 dinara. Naknada je obračunata prema opredeljenom zahtevu, prema uspehu tuženog sa žalbom i revizijom, primenom člana 153. i 154. Zakona o parničnom postupku, Zakona o sudskim taksama i važeće Advokatske tarife.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić