U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudije: Branka Stanića, kao predsednika veća, sudije Branislave Apostolović i sudije Gordane Ajnšpiler – Popović, kao članova veća, u pravnoj stvari tužioca D.M. iz B., ulica … … koga zastupa advokat M.Ž. iz B., protiv tuženog Agencija za privatizaciju iz Beograd., Terazije broj 23, koju zastupa punomoćnik V.M. advokat iz B., radi duga, vrednost predmeta spora 2.587.000,00 dinara, odlučujući o reviziji tužioca koja je izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž broj 3493/14 od 28.01.2015. godine, doneo je u sednici veća održanoj dana 03.12.2015. godine sledeću

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž broj 3493/14 od 28.01.2015. godine.

ODBIJA SE zahtev tuženog za naknadu troškova za odgovor na reviziju.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Beogradu P 2744/13 od 04.02.2014. godine, koja je ispravljena rešenjem istog suda od 25.03.2014. godine, usvojen je tužbeni zahtev tužioca pa je obavezan tuženi da tužiocu vrati obveznice RS stare devizne štednje serije A …. koje mu je tužilac predao radi izmirenja kupoprodajne cene iz Ugovora o prodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije od 11.03.2008. godine, overenim pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu Ov.br. … čija je vrednost na dan overe kupoprodajnog ugovora 11.03.2008. godine iznosila 2.587.000,00 dinara. Stavom dva izreke, odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 3493/14 od 28.01.2015. godine u stavu 1. izreke odbijena je kao neosnovana žalba tuženog pa je rešenje Privrednog suda u Beogradu P 2744/13 od 25.03.2014. godine potvrđeno. Stavom 2. izreke, preinačena je presuda Privrednog suda u Beogradu P 2744/13 od 04.02.2014. godine ispravljena rešenjem istog suda od 25.03.2014. godine i to u stavu 1. i 2. izreke i presuđeno tako što se odbija kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tuženi obaveže da mu vrati obveznice RS stare devizne štednje, serije A …. koje mu je tužilac predao radi izmirenja kupoprodajne cene iz Ugovora o kupoprodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije od 11.03.2008. godine, overenog pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu Ov.br. ….čija je vrednost na dan overe kupoprodajnog ugovora 11.03.2008. godine iznosila 2.587.000,00 dinara, pa je obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove prvostepenog postupka u iznosu od 489.450,00 dinara u roku od 8 dana po prijemu odluke. Stavom 3. izreke, obavezan je tužilac da tuženom na ime troškova drugostepenog postupka plati još 222.600,00 dinara u roku od 8 dana od dana prijema odluke, dok je stavom 4. izreke odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka, kao neosnovan.

Protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 493/14 od 28.01.2015. godine, tužilac preko punomoćnika iz reda advokata je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

U odgovoru na reviziju tuženi je osporio navode iz revizije u celini i predložio Vrhovnom kasacionom sudu, da istu odbaci kao nedozvoljenu. Troškove revizijskog postupka je tražio i opredelio.

Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužioca dozvoljena po članu 403. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/2011 i 55/2014) zatim ispitao pobijanu presudu u skladu sa odredbom člana 408. navedenog Zakona o parničnom postupku i utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U sprovedenom postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni bitne povrede iz člana 374. stav 1. ovog zakona na koje se revident neosnovano poziva. Privredni apelacioni sud u postupku po žalbi nije postupao protivno odredbama člana 2,4,5 i 8 Zakona o parničnom postupku, već je pravilno primenio odredbe ovog zakona, ispitujući pobijanu odluku u delu u kojoj se ona žalbom osporava, ocenom svih relevantnih žalbenih navoda u skladu sa propisanim ovlašćenjima i uz davanje jasnih razloga za donošenje pobijane odluke.

Neosnovan je revizijski navod o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je sa tuženom Agencijom za privatizaciju, dana 11.03.2008. godine zaključio Ugovor o kupoprodaji 70 % društvenog kapitala subjekta privatizacije K.p.– A.. iz B. za kupoprodajnu cenu od 2.587.000,00 dinara, koju je tužilac platio odjednom, nedospelim obveznicama Republike Srbije, stare devizne štednje, serije A …. Ovaj ugovor je raskinut dana 11.06.2010. godine kada je tuženi dostavio tužiocu obaveštenje o raskidu ugovora zbog neispunjenja ugovornih obaveza, sa obrazloženjem da je u postupku kontrole za izvršenje ugovorenih obaveza utvrdio da kupac – tužilac, nije izvršio ugovorne obaveze iz klauzule 6.3 ugovora i obezbedio kontinuitet poslovanja subjekta privatizacije u pretežnoj delatnosti.

Tužilac ovom tužbom traži povraćaj obveznica RS stare devizne štednje serije A … koje je predao tuženom a radi plaćanja kupoprodajne cene iz ugovora o prodaji društvenog kapitala 11.03.2008. godine jer smatra da je tužena neosnovano raskinula ugovor.

Prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženog da mu vrati predmetne obveznice, jer je zaključio da nisu bili ispunjeni uslovi za raskid ugovora koji su predviđeni članom 9. tačka 1. ugovora i članom 41a Zakona o privatizaciji. Prvostepeni sud je zaključio da je subjekt privatizacije i nakon privatizacije nastavio da obavlja delatnost projektovanja građevinskih i drugih objekata, što mu je bila delatnost u momentu prodaje, da kod subjekta privatizacije nije došlo do brisanja upisane delatnosti do pokretanja stečajnog postupka, niti do prekida rada po nekom drugom osnovu, već je došlo do povećanja prihoda iz osnovne delatnosti a sve to ukazuje da je tužilac kao kupac kapitala obezbedio kontinuitet poslovanja kod subjekta privatizacije u pretežnoj delatnosti u smislu člana 6. tačka 3. ugovora a što dalje ukazuje da nisu bili ispunjeni uslovi za raskid ugovora i da je predmetni ugovor neosnovano raskinut.

Drugostepeni sud je zaključio drugačije i to da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi, da je u postupku kontrole koju je izvršila tužena agencija, u skladu sa zakonskim ovlašćenjima, utvrđeno da su prihodi subjekta privatizacije, nakon prodaje umanjeni, da postoji i dalje blokada računa subjekta privatizacije, da takvo finansijsko stanje pokazuje da nije ostvaren cilj privatizacije koji se ogleda u potpunoj realizaciji svih obaveza ustanovljenih ugovorom o prodaji društvenog kapitala. U postupku veštačenja je utvrđeno da u spornom periodu subjekt privatizacije nije ostvario dobitak, da ostvareni prihodi nisu bili dovoljni ni za podmirenje tekućih poslovanja, da je i dalje postojala blokada poslovnog računa subjekta privatizacije, da tužilac kao kupac nije očuvao kontinuitet u poslovanju, izmirio dugove koje je preuzeo ugovorom, niti vršio investiciona ulaganja u subjekt privatizaciji u onoj meri kojom bi se ostvario cilj privatizacije a to je unapređenje poslovanja subjekta privatizacije, socijalna stabilnost i privredni rast. Drugostepeni sud je zaključio da je ugovor o prodaji društvenog kapitala osnovano raskinut, jer je raskid ugovora izvršen u skladu sa odredbom člana 6 i člana 9 zaključenog ugovora. Članom 9 ugovora su regulisane posledice raskida zbog neispunjenja ugovorenih obaveza, tako da tužilac kao kupac i nesavesna strana u slučaju raskida ugovora, gubi pravo na povraćaj plaćenog iznosa na ime kupoprodajne cene i sva prava i potraživanja po osnovu ugovora. Polazeći od navedene odredbe ugovora kao i člana 41a Zakona o privatizaciji, drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu u skladu sa procesnim ovlašćenjima iz člana 394. stav 1. tačka 3. Zakona o parničnom postupku i odbio zahtev tužioca kao neosnovan.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, na utvrđeno činjenično stanje, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo i to odredbe Zakona o obligacionim odnosima i Zakona o privatizaciji, kada je odbio zahtev tužioca kao neosnovan. Razloge koje je drugostepeni sud naveo u pobijanoj odluci, prihvata i revizijski sud.

Navodi iz revizije tužioca se ne mogu prihvatiti kao osnovani.

Revident ističe da je drugostepeni sud tendenciozno i pogrešno primenio materijalno pravo, na taj način što je zaključio da u konkretnom slučaju nema mesta primeni člana 132. Zakona o obligacionim odnosima, već da se u ovoj situaciji ima primeniti jedino odredba člana 41a Zakona o privatizaciji. Revident dalje ističe da drugostepeni sud kod donošenja pobijane odluke nije imao u vidu odredbe člana 100. Zakona o obligacionim odnosima, kao ni odredbe ovog zakona koji se odnose na nastupanje više sile i oslobađanje od odgovornosti, zbog neispunjenja obaveza usled više sile.

Ovi navodi se ne mogu prihvatiti kao osnovani. Ugovor o prodaji kapitala subjekta privatizacije je složen, specifičan ugovor, od posebnog društvenog značaja, koji je obligacionog i statusnog karaktera.

Na pravna dejstva Ugovora o prodaji kapitala /i imovine/ mogu se primenjivati odredbe Zakona o obligacionim odnosima koje se odnose na dejstva građansko-pravnih ugovora i dejstva ugovora o prodaji, dakle primenjuju se norme opšteg dela Zakona o obligacionim odnosima o opštim dejstvima ugovora i posebnim dejstvima dvostranih ugovora kao i norme posebnog dela kojima su regulisana pravna dejstva ugovora o prodaji. Međutim, pravila Zakona o obligacionim odnosima se neće primenjivati ako su neka dejstva ovog ugovora posebno regulisana Zakonom o privatizaciji ili drugim privatizacionim zakonskim ili podzakonskim aktima, kao što su npr: pravila o ustupanju ugovora, pravila o prekomernom oštećenju, posledice raskida ugovora, jer je primena ovih instituta ograničena ili potpuno isključena, Zakonom o privatizaciji ili samim ugovorom.

U konkretnom slučaju tužilac i tuženi su ugovorom (član 9.1) regulisali raskid ugovora i posledice raskida ugovora. Ovom odredbom je predviđeno da nakon raskida ugovora, kupac kapitala gubi pravo na povraćaj plaćenog iznosa na ime kupoprodajne cene i sva prava i potraživanja po ovom ugovoru. Na ovaj način je isključena primena člana 132 Zakona o obligacionim odnosima. Kad se ugovorom isključi primena odredbe člana 132. Zakona o obligacionim odnosima, koja reguliše posledice raskida, takva odredba ugovora nije nezakonita, jer je odredbom člana 20 Zakona o obligacionim odnosima, predviđen dispozitivni karakter odredbi ovog zakona, tako da stranke svoj obligacioni odnos mogu urediti drugačije nego što je ovim zakonom regulisano. Navedena odredba ugovora, koja isključuje restituciju po raskidu ugovora je i u skladu sa odredbom člana 41a Zakona o privatizaciji, tako da drugostepeni sud nije pogrešno primenio materijalno pravo kada je odluku zasnovao na odredbama ugovora i člana 41a Zakona o privatizaciji.

Neosnovano revident tvrdi da drugostepeni sud kod donošenja odluke nije imao u vidu odredbe člana 100. Zakona o obligacionim odnosima, koja predviđa da u ugovorima koje je formulisala jedna strana i dala na potpisivanje drugoj, bez mogućnosti da druga strana utiče na sadržinu istog, treba nedeterminisane i nejasne odredbe tumačiti u korist stranke koja nije sačinjavala ugovor a to je ovde tužilac. Pod neodređenom obavezom revident podrazumeva odredbe koje se odnose na kontinuitet poslovanja, jer ne postoji jasno određeno kad je kontinuitet poslovanja održan u pretežnoj delatnosti a kada nije. Prema oceni revizijskog suda, odredbe predmetnog ugovora nisu nejasne. Da li je obezbeđen kontinuitet poslovanja u pretežnoj delatnosi ili nije je činjenica koju treba utvrditi dokaznim sredstvima u toku postupka. U postupku je utvrđeno da tužilac zbog poslovanja s gubitkom nije obezbedio kontinuitet poslovanja, niti ostvario cilj privatizacije, te kod takvog činjeničnog stanja, nema potrebe ni za kakvim tumačenjem odredbe ugovora, jer je jasno da predmetna ugovorena obaveza nije ispunjena. Isto tako su neosnovani navodi iz revizije da drugostepeni sud nije imao u vidu da je došlo do velike svetske ekonomske krize, koja je dovela do kraha ekonomije, te da viša sila predstavlja opšti osnov oslobađanja od odgovornosti.

Viša sila je prirodni događaj ili ljudska radnja koja se nije mogla predvideti ili sprečiti a usled koje je nastupila šteta, s tim da se ljudska radnja nije mogla pripisati u krivicu lica na koje bi inače padala odgovornost. U konkretnom slučaju tužilac nije dokazao da su razlozi neispunjenja ugovorene obaveze - kontinuiteta poslovanja, posledica više sile, tako da pozivanje na veliku svetsku ekonomsku krizu kao opšte poznatu činjenicu, nije dovoljan dokaz, da se bez konkretnih dokaza, oslobodi odgovornosti za neispunjenu ugovorenu obavezu.

Kako ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao ni razlozi na koje se pazi po službenoj dužnosti, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu procesnih ovlašćenja iz člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u stavu 1. izreke presude.

Rešavajući o zahtevu tuženog za naknadu troškova revizijskog postuka, Vrhovni kasacioni sud je zaključio da odgovor na reviziju, nije nužan u ovoj pravnoj stvari pa samim tim i troškovi koji su nastupili povodom sastava odgovora na reviziju a to je trošak na ime sudske takse, ne predstavlja nužni trošak koji bi se dosudio na teret tužioca, te je u skladu sa članom 165. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u stavu 2. izreke presude.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić,s.r.