Odlučujući o žalbi tužioca i tuženog, Privredni apelacioni sud je doneo presudu 2Pž 7326/21 dana 24.02.2023. godine, kojom je u I stavu izreke odbio žalbu tužioca kao neosnovanu i potvrdio presudu Privrednog suda u Novom Sadu 11P 649/18 od 23.04.2021. godine u stavu II izreke; u II stavu izreke istu presudu preinačio u stavu I i u stavu III izreke tako što je odbio tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tuženi da tužiocu isplati iznos od 506.489,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 02.03.2021. godine pa do isplate, iznos od 30.400,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 16.09.2017. godine pa do isplate, iznos od 25.700,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 02.03.2021. godine, iznos od 770,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 11.10.2017. godine pa do isplate i, očiglednom omaškom napisano: dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana 11.06.2019. godine pa do konačne isplate; te obavezao tužioca da tuženom naknadi troškove prvostepenog postupka u iznosu od 66.667,00 dinara, i u III stavu izreke odbio zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je izjavio blagovremenu reviziju, pozivom na odredbe člana 403. stav 2. tačka 2. i člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku, kojom presudu pobija zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku, revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana odlučuje Vrhovni sud u veću od pet sudija (stav 2.). Vrhovni sud je ocenio razloge za posebnu reviziju u smislu navedene odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku i rešio da dozvoli posebnu reviziju, radi ujednačavanja sudske prakse, te je rešio kao u prvom stavu izreke ove presude.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbama člana 408. Zakona o parničnom postupku i zaključio da je revizija tužioca delimično osnovana.

Pobijana presuda je doneta bez bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, 16.09.2017. godine dogodila se saobraćajna nezgoda tako što se vozilo tužioca kretalo desnom kolovoznom trakom putem E-75, kada je sa njegove leve strane istrčao pas i došlo je do udaranja u psa prednjim delom vozila, kojom prilikom su nastala oštećenja na vozilu. Na toj deonici puta postojala je ograda sa obe strane puta, ali je pas mogao da uđe na auto put u blizini, kod petlje Sirig gde nema ograde. Nije bilo moguće utvrditi da li je vozač pre kontakta automobila sa psom kočio. Konstatovana je totalna šteta na automobilu. Prvostepeni sud je našao da je tužbeni zahtev delimično osnovan, pozivom na odredbe člana 7. stav 1., člana 8. stav 1., člana 15, člana 57. stav 1. i člana 58. Zakona o putevima, člana 42. stav 1. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima i članovima 155., 173., 174., 189. i 192. Zakona o obligacionim odnosima. Tužilac je dokazao da je pretrpeo totalnu štetu na automobilu usled udara psa na auto putu, u iznosu od 1.012.978,00 dinara i da su za njega nastali troškovi transporta havarisanog vozila od 60.800,00 dinara, troškovi izdavanja službene beleške od 1.540,00 dinara i troškovi usled izgubljenih auto dana rada, u iznosu od 50.400,00 dinara. Za štetu postoji odgovornost na strani tuženog koji obavlja delatnost upravljanja državnim putevima. Na osnovu nalaza i mišljenja veštaka saobraćajane struke da je vozač trebalo da reaguje kočenjem čime bi nakon 100 m smanjio brzinu na oko 60 km/čas i utvrđenja da vozač automobila nije kočio, nego je nastavio da se kreće brzinom od oko 120 km/čas prvostepeni sud je zaključio da postoji podeljena odgovornost i doprinos samog tužioca za štetu od 50%, te je odbio tužbeni zahtev za polovinu utvrđenih iznosa na ime naknade štete na vozilu, transporta havarisanog vozila, troškova izdavanja službene beleške i izgubljenih auto dana. Odbijen je zahtev za isplatu na ime poreza naprenos apsolutnih prava jer tužilac nije dokazao da je kupio drugo vozilo i da je platio porez.

Drugostepeni sud polazeći od odredbe člana 35. i 58. Zakona o javnim putevima, kojima nije propisano šta se smatra redovnim održavanjem javnog puta i nije sadržana obaveza tuženog da postavi bilo kakvu ogradu duž celog autoputa, već obaveza podizanja ograde postoji samo na delovima puta koji su u normi opisani, nije prihvatio zaključak prvostepenog suda da je za štetu odgovoran upravljač javnog puta. Obrazlaže da se pas na autoputu mogao pojaviti iz bilo kog pravca, a ne samo kod mesta nezgode, i da tužilac nije dokazao postojanje uzročne veze između činjenja ili nečinjenja za koje bi bio odgovoran tuženi i prisustva psa na kolovoznoj traci autoputa, pa tuženi ne može da snosi odgovornost za štetu koja je na vozilu tužioca nastala od sudara sa psom.

Vrhovni sud nalazi da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo.

Zakonom o javnim putevima („Službeni glasnik RS“ broj 101/05 ... 104/13) koji je bio na snazi u vreme štetnog događaja, u članu 2. stav 1. tačka 45. određeno je da je održavanje puta izvođenje radova kojima se obezbeđuje nesmetano i bezbedno odvijanje saobraćaja, a u tački 50. da je upravljač javnog puta javno preduzeće, privredno društvo, odnosno drugo pravno lice ili preduzetnik koji su registrovani za obavljanje delatnosti upravljanja javnim putem. Prema odredbi člana 15. upravljač javnog puta je dužan da obezbedi trajno, neprekidno i kvalitetno održavanje i zaštitu javnog puta i da obezbedi nesmetano i bezbedno odvijanje saobraćaja na njemu. Upravljač javnog puta odgovara za štetu koja nastane korisnicima javnog puta zbog propuštanja blagovremenog obavljanja pojedinih radova na redovnom održavanju javnog puta propisanih zakonom. Prema odredbi člana 45., upravljač javnog puta dužan je da u obavljanju poslova zaštite javnog puta svakodnevno sprovodi aktivnosti na utvrđivanju svih činjenja kojima bi se moglo ometati odvijanje saobraćaja na javnom putu. Prema odredbi člana 10, javno preduzeće je dužno da obezbedi upravljanje saobraćajem na državnim putevima u skladu sa propisima kojima se uređuje bezbednost saobraćaja na putevima, a upravljanje saobraćajem obezbeđuje se između ostalog upotrebom objekata i uređaja za zaštitu javnog puta i objekata i uređaja za zaštitu okruženja javnog puta. Prema ovakvim odredbama zakona proizlazi obaveza ovde tuženog kao upravljača javnog puta na kome se desila saobraćajna nezgoda, da obezbedi trajno, neprekidno i kvalitetno održavanje i zaštitu puta u cilju nesmetanog i bezbednog odvijanja saobraćaja na njemu i odgovara za štetu koja nastane korisnicima puta zbog propuštanja blagovremenog obavljanja radova na održavanju i zaštiti puta. U konkretnom slučaju, bile su potrebne mere da se otkloni mogućnost pojavljivanja i kretanja životinja na autoputu. U situaciji kada životinja jeste bila na autoputu i kretala se po njemu, to ukazuje da tuženi nije preduzeo sve potrebne mere da obezbedi nesmetano i bezbedno odvijanje saobraćaja na auto putu. Kada je u vezi sa tim nastala šteta po tužioca, pravilnom primenom odredbe člana 154. Zakona o obligacionim odnosima proizilazi odgovornost tužene da tužiocu naknadi štetu.

Iz tih razloga, pravilna je odluka prvostepenog suda da obaveže tuženog da tužiocu naknadi štetu koju je pretrpeo zbog neredovnog vršenja usluge u okviru delatnosti od opšteg interesa, u smislu odredbe člana 184. Zakona o obligacionim odnosima, zbog čega je došlo do pojave životinja na autoputu, čime je narušeno nesmetano odvijanje saobraćaja na autoputu i uzrokovana šteta po tužioca.

Na osnovu utvrđenih činjenica prvostepeni sud je izveo zaključak o doprinosu vozača vozila u vlasništvu tužioca za nastanak štetnog događaja od 50%. Revident osporava pravilnost zaključka prvostepenog suda isticanjem da nije bilo propusta niti doprinosa nastanku predmetne saobraćajne nezgode na strani vozača putničkog vozila, što je u domenu pravilnosti utvrđenog činjeničnog stanja, koja se ne može pobijati revizijom protiv drugostepene presude u delu kojim je potvrđena prvostepena presude, prema odredbi člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Prvostepeni sud je našao da tužilac nije dokazao da je trpeo štetu u iznosu poreza na prenos apsolutnih prava za kupovinu drugog vozila, jer nije dokazao da je zaista i kupio polovni auto i platio porez u tom iznosu, zbog čega je pravilan zaključak prvostepenog suda da tuženi nema obavezu da tužiocu naknadi traženi iznos po tom osnovu, pravilnom primenom odredaba člana 155. Zakona o obligacionim odnosima.

Prema iznetim razlozima, preinačena je drugostepena presuda tako što je odbijena žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda Privrednog suda u Novom Sadu P 649/2018 od 23.04.2021. godine, u I i III stavu izreke, dok je odbijena revizija u odnosu na drugostepenu presudu u I stavu izreke, u delu kojim je odbijena žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda u stavu II izreke, primenom odredaba člana 414. i člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Kako je tužilac delimično uspeo u postupku po reviziji, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove revizijskog postupka u iznosu od 22.500,00 dinara za sastav revizije, za troškove takse za reviziju 53.730,00 dinara i za taksu za odluku po reviziji 80.595,00 dinara, ukupno 156.825,00 dinara, primenom odredaba Zakona o parničnom postupku iz člana 153, 154. i 163, Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata i Zakona o sudskim taksama. Nije dosuđena naknada troškova za PDV, jer tužilac nije dostavio račun o izvršenim advokatskim uslugama.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković