Protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 593/23 od 16.03.2023. godine, tužilac i tuženi su preko punomoćnika iz reda advokata. blagovremeno izjavili reviziju. Tužilac je izjavio reviziju u odnosu na stav 2 izreke, a tuženi u odnosu na stav 1 izreke. Obe revizije su izjavljene zbog bitne povrede odredaba postupka, pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava. Tužilac i tuženi su tražili troškove revizijskog postupka koje su opredelili za sastav revizije i odgovora na reviziju suprotne strane po AT i TT.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu drugostepenu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... sa izmenama) i utvrdio da su revizije dozvoljene saglasno odredbi člana 83-a Zakona o žigovima („Službeni glasnik RS“, br.104/2009 i 10/2013) i da je revizija tužioca osnovana, a revizija tuženog neosnovana.

Tužilac je tražio da se utvrdi da je tuženi sa namerom izvršio povredu tužiočevog zaštićenog žiga „Tehnomanija“koji je registrovan kod Zavoda za intelektualnu svojinu pod brojem 62928 od 07.06.2011. godine i tražio da se tuženi obaveže da mu isplati naknadu štete zbog povrede žiga, koju je opredelio na iznos od 307.980.988,02 dinara

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je nosilac prava na zaštićeni žig „Tehnomanija“ registarski broj 62928 počev od dana podnošenja 14.01.2011. godine sa rokom važenja do 14.01.2021. godine. Tuženi se dana 12.07.2011. godine registrovao kao vlasnik domena „tehnomanija.rs“ i „tehnomanija.co.rs“ pa su na internet adrese upućivani korisnici na veb adresu www.cbt.rs što je veb adresa tuženog. O spornom internet domenu vodio se postupak pred arbitražnim većem Komisije za rešavanje sporova povodom registracije nacionalnih internet domena, pri Privrednoj komori Srbije koja je dana 31.08.2012. godine donela odluku kojom je usvojen tužbeni zahtev tužioca Tehnomanije DOO radi prenosa registracije nacionalnih internet domena „tehnomania.rs“ i “tehnomania.co.rs” sa registranta na tužioca u Registru nacionalnog internet domena Srbije (RNIDS).

Prvostepeni sud je utvrdio da je do povrede žiga tužioca došlo s namerom tuženog, imajući u vidu da su tužilac i tuženi konkurenti, da je tuženi registracijom internet domena „Tehnomania.rs“ i „Tehnomania.co.rs“ izvršio podražavanje žiga tužioca i povredu subjektivnog prava tužioca kao nosioca žiga „Tehnomanija“, da se radi o neovlašćenom korišćenju zaštićene oznake na katalozima, prospektima, u oglasima i slično i da nije relevantno što konkretni proizvodi tuženog nisu označavani sa registrovanom oznakom tužioca. Prvostepeni sud je zaključio da se radnja povrede žiga sastoji od tuženikovog nuđenja radi prodaje tehničke robe na internetu putem internet domena čiji je naziv bitno sličan registrovanom znaku tužioca „Tehnomanija“. Na taj način su učesnici u prometu, odnosno kupci robe preko sajta tužioca „Tehnomanija“ dovedeni u situaciju da poveruju da je tuženi titular ili ovlašćeni korisnik žiga ili da je lice povezano sa tužiocem, čime su dovedeni u zabunu o poreklu robe. Prvostepeni sud je takođe zaključio da je tuženi spornom registracijom povredio i odredbe opštih uslova registracije „rs“ domena jer mu je bilo poznato korišćenje oznake „Tehnomanija“ za prodaju tehničke robe, a uvidom u javne registre žigova i registrovanih internet domena „rs“ tuženom je moralo biti poznato da je znak „Tehnomanija“ registrovan za označavanje istog tipa robe. Tuženi je imao svest o povredi, hteo je da dođe do povrede i na nju je kao posledicu svojih svesno preduzetih radnji pristao iz čega proizilazi namera tuženog da povredi žig tužioca. U pogledu visine naknade koju je tužilac opredelio kao trostruku uobičajenu licencnu naknadu prvostepeni sud je ocenio da je visina koju je tužilac opredelio previsoko opredeljena, pa je primenjujući analogiju sa kaznenim pravom, primenio institut ublažavanja, odnosno, zaključio da sud može izreći i naknadu ispod granice propisane zakonom kada utvrdi da postoje naročito olakšavajuće okolnosti koje ukazuju na to da se sa ublaženom kaznom može postići svrha kažnjavanja, pa je nalazeći da postoje olakšavajuće okolnosti umerio kaznu, odnosno istu odredio u visini od 50.000.000,00 dinara, odmeravajući po slobodnoj proceni, nalazeći da se obavezivanjem tuženog na plaćanje navedenog iznosa, postiže svrha kažnjavanja manifestovana u ovom institutu žigovnog prava.

Drugostepeni sud nalazi da je pravilna i na zakonu zasnovana odluka prvostepenog suda kojom je utvrdio da je tuženi s namerom učinio povredu žiga tužioca. Međutim u pogledu naknade koju je tužilac tražio, drugostepeni sud zaključuje da tužilac nije ni dostavio dokaze na okolnost ostvarenog prihoda od ustupanja licence. Prema mišljenju drugostepenog suda, za utvrđivanje visine licencne naknade, potrebno je stručno znanje kojim sud ne raspolaže, usled čega bi uobičajenu licencnu naknadu trebalo utvrditi preko stručnog lica, odnosno veštaka odgovarajuće struke. Ugovor o franšizingu koji je dostavljen ne može sam po sebi biti polazni osnov za određivanje naknade. Kako tužilac nije predložio dokaze u pravcu utvrđivanja visine licencne naknade, to nije bilo moguće utvrditi ni minimalni iznos licencne naknade koji bi bio polazna osnova za odmeravanje naknade koju je tuženi dužan da isplati tužiocu, te je primenjujući pravila o teretu dokazivanja iz člana 231. Zakona o parničnom postupku, preinačio prvostepenu presudu u ovom delu i odbio zahtev tužioca kao neosnovan.

Vrhovni sud na osnovu svega izloženog, zaključuje da je pobijana presuda u stavu I izreke u kome je utvrđeno da je tuženi s namerom učinio povredu žiga tužioca, doneta pravilnom primenom materijalnog prava i to odredbi člana 38, 71. - 75. Zakona o žigovima, („Sl. glasnik RS“ br. 10/2013) Opštih uslova registracije „rs“ domena i bez bitnih povreda odredaba parničnog postupka.

Neosnovani su navodi revizije tuženog izjavljeni na odluku, kojom je utvrđeno da je tuženi s namerom učinio povredu žiga tužioca. U reviziji se ponavljaju navodi iz žalbe u kojima se ističe da su sporni internet domeni registrovani bez znanja statutarnog zastupnika tuženog, te da je odmah po prijemu opomene pred utuženje tuženi prestao sa korišćenjem navedenih internet domena. Sve ove navode je drugostepeni sud cenio i pravilno ocenio da su neosnovani, i sve razloge drugostepenog suda u ovom delu, prihvata i revizijski sud. To sa razloga što je iz izvedenih dokaza, nesumnjivo utvrđeno da je tek nakon odluke Arbitražnog suda, a po tužbi ovde tužioca došlo do prenosa spornih internet domena sa tuženog na tužioca. S druge strane tuženi ni na koji način nije dokazao da je danom prijema opomene pred utuženje od strane punomoćnika advokata tužioca, a pre pokretanja najpre arbitražnog, a zatim parničnog postupka, prestao sa korišćenjem navedenih internet domena.

Međutim, osnovano se u reviziji tužioca ističe da je pobijana odluka u stavu II izreke, kojim je preinačena prvostepena presuda i odbijen tužbeni zahtev tužioca za traženu naknadu i troškove postupka, doneta pogrešnom primenom pravila o teretu dokazivanja, što predstavlja bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku na koju se revident poziva, što za posledicu ima pogrešnu primenu materijalnog prava, i posledicu da i činjenično stanje nije u potpunosti utvrđeno, zbog čega se u tom delu mora ukinuti.

Odredbom člana 73a Zakona o žigovima („Sl. glasnik RS“ br. 10/2013), koji je važio u momentu podnošenja tužbe, predviđena je tužba zbog povrede prava nosioca žiga. U stavu 2. je propisano da ako je povreda učinjena namerno ili sa krajnjom nepažnjom, tužilac može od tuženog umesto naknade štete zahtevati naknadu do trostrukog iznosa uobičajene licencne naknade koju bi primio za korišćenje prava. Tužilac je upravo tražio da se utvrdi da je „sa namerom“ izvršena povreda žiga, tako da u situaciji kada je utvrđena povreda žiga „sa namerom“ daje mu pravo da traži i naknadu u visini uobičajene trostruke licencne naknade.

Prema stanju u spisima predmeta, tužilac je dostavio Ugovor o franšizingu koji je zaključen sa društvom KIP KAP DOO dana 05.12.2011. godine, u kome je između ostalog navedena visina licencne naknade i to 3% brutoprometa primaoca licence. Dostavljeni su i finansijski izveštaji za 2013, 2015. i 2016. godinu u kome su iskazani podaci o prihodima korisnika licence, na osnovu kojih podataka je tužilac opredelio visinu potraživanja.

Iz spisa predmeta dalje proizlazi da je ugovor o franšizingu, zaključen pre podnošenja tužbe, da je zaključen između tužioca kao nosioca prava na žig, za upravo povređeni žig i za istu vrstu robe koju je stavljao u promet tuženi kao direktni konkurent tužiocu, na istom tržištu. Ovaj ugovor je važio i u vreme kada je učinjena povreda žiga, tako da se neosnovano u pobijanoj odluci navodi, da on ne može, sam za sebe, biti polazni osnov za određivanje naknade. Tužilac je prema stanju u spisima predmeta, dostavio i finansijske izveštaje za tuženog za 2011. i 2012. godinu.

Uobičajena licencna naknada bi bila ona naknada koju bi nosilac žiga primio za korišćenje konkretnog prava na žig. Ugovorom o licenci nosilac prava industrijske svojine prenosi na sticaoca samo jedno ovlašćenje, pravo korišćenja predmeta licence u granicama određenim ugovorom. Licencna naknada je cena korišćenja predmeta licence. Plaćanje naknade se ugovara u paušalnom iznosu ili zavisno od ugovorom utvrđenih elemenata (broju proizvedenih komada robe, procentu ostvarenog prometa, visini ostvarene dobiti i sl.) u određenom procentu, uz moguće ugovaranje minimuma i maksimuma naknade. U svakom slučaju naknada bi trebala da bude srazmerna prihodu koji se očekuje od iskorišćavanja predmetne licence.

U konkretnim slučaju iz Ugovora o franšizingu proizlazi da tužilac ostvaruje licencnu naknadu za korišćenje njegovog žiga u iznosu od 3% bruto prihoda korisnika licence iz navedenog ugovora. Procenat licencne naknade koji je ugovoren za njega predstavlja parametar za obračun licencne naknade.

Prema mišenju Vrhovnog suda u ovom slučaju, taj procenat treba primeniti na bruto prihod koji je tuženi ostvario u periodu povrede prava na žig a ne na bruto prihod korisnika licence iz Ugovora o franšizingu, kako to tužilac traži. To sa razloga što odredba člana 73a stav 2. Zakona o žigovima, govori o licencnoj naknadi koju bi tužilac „primio za korišćenje prava“. Namera je da se uspostavi hipotetička situacija o uobičajenoj naknadi koju bi tužilac ostvario od tuženog da je tuženi pribavio pravo na korišćenje žiga, s tim da se potraživanje tužioca može uvećati do trostrukog iznosa licencne naknade, što tužilac i traži, upravo kao sankcija tuženom zbog toga što je povredio tužiočevo pravo na žig, čime se postiže svrha pravičnog zadovoljenja tužioca.

Mišljenje Vrhovnog suda je da kod primene odredbe člana 73a stav 2. Zakona o žigovima koji se odnosi na naknadu do trostrukog iznosa uobičajene licencne naknade, sud ima ovlašćenje, uzimajući u obzir sve okolnosti pod kojima je učinjena povreda žiga i svrhu ovog instituta, da umeri naknadu i odredi je u razumnoj visini.

Sledom izloženog, drugostepeni sud će u ponovnom postupku u skladu sa članom 383. Zakona o parničnom postupku a u skladu sa primedbama iznetim u ovoj odluci, ponovo ceniti sadržinu isprava i to Ugovora o franšizingu, knjigovodstvenih i drugih isprava koje su dostavljene od strane tužioca sa ciljem utvrđivanja visine naknade i doneti novu odluku o ovom delu zahteva tužioca, koja će biti na zakonu zasnovana.

Na osnovu svega izloženog, Vrhovni sud je primenom odredbi člana 414. i 415. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u stavu I i II izreke presude.

Rešavajući o zahtevu tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka, Vrhovni sud nalazi da odgovor tužioca, na reviziju tuženog, nije bio nužan u ovoj pravnoj stvari, pa ni troškovi za odgovor nisu nužni troškovi koji bi se dosudili na teret tuženog. Tuženi nije uspeo u revizijskom postupku i ne pripada mu pravo na troškove ovog revizijskog postupka. Stoga je Vrhovni sud primenom odreedbe člana 165. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u stavu III i IV izreke presude.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić