.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Prev 1406/2023
02.11.2023. godina
Beograd
Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Miljuš, Jasmine Stamenković, Tatjane Matković Stefanović i Mirjane Andrijašević, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA - ..., ..., ..., ..., čiji je punomoćnik Milica Rajić, advokat u ..., protiv tuženog „Credit Agricole banka Srbija“ AD Novi Sad, čiji je punomoćnik Rajko Marić, advokat u ..., radi utvrđenja ništavosti i sticanja bez osnova, vrednost predmeta spora 5.400,00 dinara, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 5007/21 od 29.03.2023. godine, u sednici veća održanoj dana 02.11.2023. godine, doneo je
R E Š E NJ E
NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 5007/21 od 29.03.2023. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.
ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužioca, izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 5007/21 od 29.03.2023. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Privrednog suda u Novom Sadu P 271/2021 od 27.04.2021. godine utvrđeno je da je ništava i da ne proizvodi pravno dejstvo odredba člana 3. Ugovora broj ...-...-... o dozvoljenom minusu po tekućem računu broj ...-...-... za mikro klijente od 19.03.2009. godine, sadržine kao u izreci prvostepene presude. Obavezan je tuženi da tužiocu isplati iznos od 4.200,00 dinara sa zateznom kamatom od 24.03.2009. godine do isplate. Utvrđeno je da je ništava i da ne proizvodi pravno dejstvo odredba člana 3. ugovora broj ...-...-... o pozajmici po tekućem računu ...-...-... za preduzetnike od 01.04.2010. godine, sadržine kao u izreci prvostepene presude. Obavezan je tuženi da tužiocu isplati iznos od 1.200,00 dinara sa zateznom kamatom od 08.04.2010. godine do isplate. Obavezan je tuženi da tužiocu isplati iznos od 27.300,00 dinara sa zateznom kamatom počev od izvršnosti odluke do isplate, a na ime troškova parničnog postupka.
Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 5007/21 od 29.03.2003. godine preinačena je prvostepena presuda tako što je odbijen tužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi da je ništava i da ne proizvodi pravno dejstvo odredba člana 3. Ugovora broj ...-...-... o dozvoljenom minusu po tekućem računu broj ...-...-... za mikro klijente od 19.03.2009. godine, sadržine kao u izreci prvostepene presude i odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da tuženi isplati tužiocu iznos od 4.200,00 dinara sa zateznom kamatom od 24.03.2009. godine do isplate. Odbijen je i tužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi ništavost odredbe člana 3. ugovora broj ...-...-... o pozjamici po tekućem računu ...-...-... za preduzetnike od 01.04.2010. godine, sadržine kao u izreci prvostepene presude i odbijen je zahtev za isplatu iznosa od 1.200,00 dinara sa zateznom kamatom od 08.04.2010. godine do isplate. Obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove prvostepenog postupka u iznosu od 19.500,00 dinara kao i da tuženom naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 25.800,00 dinara.
Protiv drugostepene presude tužilac je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, a radi ujednačavanja sudske prakse, pozivajući se na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.
Ocenjujući ispunjenost uslova za dozvoljenost revizije tužioca, izjavljene na osnovu člana 404. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...18/20), Vrhovni sud je našao da u ovoj vrsti spora ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse.
Pobijanom presudom nije odstupljeno od sudske prakse. Izraženo stanovište drugostepenog suda u skladu je sa pravnim stavom usvojenim na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda, održanoj 22.05.2018. godine i njegovom dopunom usvojenom na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda, održanoj 16.09.2021. godine. Navedenim pravnim stavom izrečeno je da banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga, pa odredba ugovora o kreditu kojom se korisnik kredita obavezuje da banci plati troškove kredita nije ništava pod uslovom da je ponuda banke sadržala jasne i nedvosmislene podatke o troškovima kredita. U slučaju kada tužilac tokom postupka nije tvrdio da mu nije uručena ponuda ili druga prateća dokumentacija u kojima je iskazan trošak obrade kredita po predmetnim ugovorima, to se onda ne može govoriti o nedokazanosti navedene činjenice, niti o nesavesnom postupanju tužene banke. Stoga, pobijana odluka ne odstupa od gore pomenutog pravnog stava Vrhovnog suda, a takođe, u konkretnom slučaju nema potrebe za razmatranjem pravnog pitanja od opšteg intresa ili pravnog pitanja u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potrebe za novim tumačenjem prava.
Na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku odlučeno je kao u stavu prvom izreke.
Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije na osnovu odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11... 18/20) i našao da revizija tužioca nije dozvoljena.
Tužilac je protiv tuženog podneo tužbu dana 12.02.2021. godine. Vrednost predmeta spora iznosi 5.400,00 dinara.
Odredbom člana 487. stav 1. Zakona o parničnom postupku, propisano je da u postupku o privrednim sporovima, sporovi male vrednosti su sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost od 30.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Odredbom člana 479. stav 6. navedenog zakona propisano je da u sporovima male vrednosti, protiv odluke drugostepenog suda nije dozvoljena revizija.
U konkretnom slučaju radi se o privrednom sporu male vrednosti iz odredbe člana 487. Zakona o parničnom postupku, iz kog razloga revizija shodno odredbi člana 479. stav 6. istog zakona nije dozvoljena.
Iz navedenih razloga, na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.
Predsednik veća - sudija
Branko Stanić, s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
