Predmet tužbenog zahteva je iznos zakonskih zateznih kamata obračunatih za period od 02.11.2009. godine do 02.08.2017. godine na iznos od 50.270.000,00 dinara, koji iznos je tužena banka bila u obavezi da plati tužiocu po bankarskoj garanciji broj GS 2009/701 od 28.10.2009. godine po pozivu za plaćanje od 02.11.2009. godine, a platila ga je 02.08.2017. godine.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju na osnovu kog je doneta pobijana presuda, tužena je 28.10.2009. godine izdala garanciju broj GC 2009/701 u korist Agencije za privatizaciju Beograd, kojim se neopozivo i bezuslovno obavezala da korisniku garancije plati iznos obaveze od 50.270.000,00 dinara na prvi poziv, odnosno kada je Agencija za privatizaciju obavesti pismenom izjavom, da kupac po ugovoru o prodaji kapitala metodom javne aukcije broj 1-278/07-350/01 od 21.02.2007. godine nije izvršio svoju obavezu investicionog ulaganja u skladu sa članom 5. tačka 2. tačka 1. tog ugovora. Obaveza tužene je nastala odmah po pozivu Agencije za privatizaciju, 02.11.2009. godine. Tužena nije postupila po obavezi iz garancije i tužiocu nije platila garantovani iznos 02.11.2009. godine. Dana 05.11.2009. godine Privredni sud u Beogradu je doneo rešenje P 10689/2009 kojim je odredio privremenu meru kojom je zabranjeno Agenciji za privatizaciju da raspolaže navedenom bankarskom garancijom, a ovde tuženoj naloženo je da uskrati Agenciji za privatizaciju isplatu navedenog iznosa po garanciji. Određeno je da će privremena mera trajati do okončanja parničnog postupka. Parnični postupak je okončan presudom Privrednog apelacionog suda Pž 1962/17 od 08.06.2017. godine kojom je potvrđena presuda Privrednog suda u Subotici P 235/2015 od 17.01.2017. godine, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca International rainway systems DOO Subotica protiv Agencije za vođenje sporova u postupku privatizacije Republike Srbije. Tužena je 02.08.2017. godine platila ovde tužiocu kao pravnom sledbeniku Agencije za privatizaciju iznos po garanciji od 50.270.000,00 dinara, te tužilac zahteva da se tužena obaveže da plati zakonske zatezne kamate za period od 02.11.2009. godine do 02.08.2017. godine obračunate u iznosu od 59.104.171,87 dinara.

Razlozi drugostepene presude su da je s obzirom na to šta je predmet spora, odnosno tužbenog zahteva, pravilna prvostepena presuda. Drugostepeni sud prihvata za pravilne razloge koje je izneo prvostepeni sud, da je neplaćanjem novčane obaveze o dospeću tužena u obavezi da plati i zakonsku zateznu kamatu u skladu sa odredbom člana 277. Zakona o obligacionim odnosima, da okolnost da je sud odredio privremenu meru 05.11.2009. godine kojom je tuženoj naloženo da uskrati plaćanje po bankarskoj garanciji nije od uticaja, jer posle zapadanja u docnju dužnik odgovara i za slučajnu nemogućnost ispunjenja, iako je nije skrivio, jer slučaj ne bi delovao da dužnik nije pao u docnju. Nije od značaja odgovornost tužioca u postupku u kom je određena privremena mera, kao njenog predlagača, za štetu koja je nanesena privremenom merom, jer se tužbeni zahtev ne odnosi na naknadu štete u smislu odredbe člana 278. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, niti zakonska zatezna kamata ima karakter naknade štete, već isključivo karakter sankcije za dužnika koji nije ispunio obavezu o roku dospeća. Drugostepeni sud iznetim razlozima prvostepenog suda, dodaje i da je bitno da je predmet tužbenog zahteva zatezna kamata koju tužena duguje tužiocu zato što je pala u docnju od kad je tužilac tuženoj podneo zahtev za isplatu bankarske garancije, da tužena ne spori da od tada bankarsku garanciju bez razloga nije isplatila u roku od 3 dana, da ne osporava matematičku tačnost obračuna zakonske zatezne kamate, pa proizilazi da bi tužena bila dužna da tužiocu naknadi zateznu kamatu makar i za 3 dana od dana kada je primila zahtev tužioca za isplatu po bankarskoj garanciji. U takvoj situaciji drugostepeni sud smatra pravilnom primenu odredbe člana 278. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, prema kojoj je obaveza tužene da isplati zakonsku zateznu kamatu tužiocu za ceo period od dospeća obaveze do isplate u konkretnoj situaciji, nezavisno od toga da li tužilac trpi štetu određivanjem privremene mere.

Revizijski sud nalazi da tuženi revizijom osnovano osporava pravilnost iznetih razloga.

Prema odredbi člana 277. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze duguje, pored glavnice i zateznu kamatu po stopi utvrđenoj zakonom.

Među parničnim strankama nema spora o tome da je tužena 02.11.2009. godine pala u docnju sa ispunjenjem novčane obaveze prema tužiocu, po izdatoj bankarskoj garanciji. Za vreme docnje koje nije sporno, od 02.11.2009. do 05.11.2009. godine, zakonske zatezne kamate nisu obračunate u sprovedenom postupku. Ta je činjenica neutvrđena. Među parničnim strankama sporan je značaj privremene mere koju je odredio sud 05.11.2009. godine u parničnom postupku koji je protiv pravnog prethodnika tužioca vodio dužnik obaveze koja je obezbeđena bankarskom garancijom, po čijem predlogu je određena privremena mera, kojom je sud sa jedne strane zabranio Agenciji za privatizaciju Republike Srbije, pravnom prethodniku ovde tužioca da raspolaže bankarskom garancijom, a sa druge strane je naložio ovde tuženoj banci da uskrati isplatu navedenog novčanog iznosa garantovanog garancijom pravnom prethodniku ovde tužioca. Tužilac smatra da je tužena u obavezi da mu isplati zakonske zatezne kamate za ceo period od dospelosti obaveze po bankarskoj garanciji do dana plaćanja, 02.08.2017. godine, bez obzira na privremenu meru, kao što obrazlažu i nižestepeni sudovi. Međutim, pravilnom primenom materijalnog prava dolazi se do sledećeg.

Odredbama Zakona o izvršnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 125/2004) koji je bio na snazi u vreme određivanja privremene mere, u članu 300., bilo je predviđeno da se radi obezbeđenja novčanog potraživanja može odrediti i zabrana dužniku izvršnog dužnika da mu isplati potraživanje, što je u ovom slučaju i određeno odlukom o privremenoj meri. Zabrane i nalozi se smatraju izvršnim kada rešenje bude dostavljeno licu na koje se odnosi (stav 2.). Po stavu 4. istog člana, izvršni poverilac, tužilac koji je predložio privremenu meru u navedenoj parnici, u čiju korist je privremena mera izrečena, ima pravo da od lica koje je dužno da poštuje zabranu zahteva naknadu štete koju je pretrpelo zbog nepoštovanja zabrane. Lice kome je izdata zabrana ili nalog po privremenoj meri, koje ne postupi po zabrani odnosno nalogu, kazniće se po odredbama člana 45. istog zakona (stav 5. člana 300.). Dakle, tužena ne bi mogla da postupi protivno odluci suda o privremenoj meri ni da je doneta pre dospeća obaveze, pa ni posle dospeća, odnosno zapadanja tužene u docnju. Pogrešno je shvatanje nižestepenih sudova, koje se svodi na to da je tužena odgovorna, time što je pala u docnju za ispunjenje obaveze, i za situaciju u koju je dospela donošenjem sudske odluke o privremenoj meri, jer takvo shvatanje nema uporište u materijalnom pravu. Navedenom odlukom o privremenoj meri jeste određena nemogućnost ispunjenja obaveze tužene prema pravnom prethodniku tužioca. Međutim, činjenicom da je ta nemogućnost nastupila po zapadanju tužene u docnju, ne znači da je tužena u obavezi da sve obaveze prema tužiocu ispuni kao da ovakve nemogućnosti ispunjenja nije bilo. Odlukom o privremenoj meri kojom je tuženoj naloženo da uskrati poveriocu isplatu potraživanja po garanciji, onemogućena je isplata u periodu od donošenja odluke 05.11.2009. godine do pravnosnažnog okončanja parnice 08.06.2017. godine. Ta nemogućnost određena je i pravnom prethodniku tužioca, kao poveriocu. Za takvu nemogućnost u navedenom periodu tužena nije odgovorna, pa bez obzira što je ranije pala u docnju, 02.09.2009. godine sa ispunjenjem iste obaveze. Prema tome, ne može odgovarati za nemogućnost plaćanja u periodu od 05.11.2009. do 08.06.2017. godine, pa ni za posledice neplaćanja u vidu zakonske zatezne kamate, što se traži tužbenim zahtevom. Do ovoga se dolazi shodnom primenom odredbe člana 354. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, u odnosu na obavezu plaćanja zakonske zatezne kamate za period docnje u plaćanju novčane obaveze.

Prema okolnostima slučaja, tužilac jeste na terenu naknade štete. Štetu je trpeo usled neispunjenja obaveze tužene po bankarskoj garanciji, ne samo od dospeća 02.11.2009. godine, već i za vreme u kome je na snazi privremena mera, i po proteku roka na koji je mera određena sve do plaćanja obaveze od strane tužene. U tom periodu, za vreme dok je privremena mera bila na snazi, tužilac jeste trpeo štetu zbog nenamirenja obaveze po bankarskoj garanciji uzrokovanu određivanjem privremene mere, i za tu štetu, kako to osnovano ukazuje revident, odgovara tužilac u parnici u kojoj je privremena mera određena po njegovom predlogu, saglasno odredbi člana 298. navedenog Zakona o izvršnom postupku, iz čega proizilazi da tužena nije pasivno legitimisana za zahteve tužioca u vezi sa činjenicom da zbog privremene mere nije mogao da namiri potraživanje prema tuženoj u periodu važenja privremene mere.

Prema iznetom, tužena jeste u obavezi da tužiocu plati zakonske zatezne kamate za period od padanja u docnju 02.11.2009. godine do 05.11.2009. godine kada je određena privremena mera po kojoj su i tužilac i tužena bili u obavezi da postupaju, a visina ove obaveze u sprovedenom postupku nije raspravljena, odnosno nije utvrđen iznos obračunate zakonske zatezne kamate za taj period. Prema konkretnim okolnostima za obavezu tužene da tužiocu plati zakonske zatezne kamate i za period nakon pravnosnažnog okončanja parnice u kojoj je privremena mera određena, pa do isplate, od značaja je činjenica da li je tužilac kao pravni sledbenik poverioca po bankarskoj garanciji obavestio tuženu o sledbeništvu i pozvao je na plaćanje, na šta revident takođe s razlogom ukazuje. To bi bile radnje koje su potrebne da se dužniku omogući ispunjenje obaveze novom poveriocu. Svakako, ni za ovaj period nije utvrđena visina obračunatih zakonskih zateznih kamata na iznos glavnog duga po bankarskoj garanciji.

Za period važenja privremene mere, kako je napred obrazloženo tužena nije odgovorna za posledice neplaćanja po bankarskoj garanciji, jer je plaćanje za nju bilo nemoguće po sudskoj odluci, kao i naplata tužiocu. U tom periodu nastupila je nemogućnost isplate, privremenog karaktera, a tužena nije postupala protivpravno. Samim zapadanjem u docnju tužena nije skrivila nastupanje ovih okolnosti. Prema tome ne stoji njena obaveza za plaćanje zakonskih zateznih kamata tužiocu u periodu važenja privremene mere.

To su razlozi zbog kojih je usvojena revizija tužene, ukinute su obe nižestepene presude i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje, jer zbog neutvrđene visine pripadajućih zateznih kamata u navedenom periodu, pobijana presuda nije mogla biti preinačena, sve u smislu odredbe člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić