Privredni apelacioni sud je presudom 5Pž 269/21 od 26.05.2022. godine, u I stavu izreke delimično preinačio presudu Privrednog suda u Beogradu 19P 2227/19 od 30.10.2020. godine u stavu II izreke i presudio tako što je odbio tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da tužiocu plati iznos od 10.854.567,00 dinara sa kamatom po stopi iz Zakona o zateznoj kamati od 26.07.2017. godine do isplate, dok je delimično odbio žalbu tuženog kao neosnovanu i potvrdio presudu Privrednog suda u Beogradu 19P 2227/19 od 30.10.2020. godine u stavovima I, III, IV i V izreke.

Tužilac je podneo dozvoljenu i blagovremenu reviziju, kojom pobija drugostepenu presudu u stavu I izreke, kojim je preinačena prvostepena presuda i odbijen tužbeni zahtev za isplatu iznosa od 10.854.567,00 dinara, sa kamatom po stopi Zakona o zateznoj kamati od 26.07.2017. godine do isplate, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, koja je učinjena u postupku pred drugostepenim sudom, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbi člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/2011 ... 10/23 – dr zakon) i zaključio da revizija tužioca nije osnovana.

Pobijana presuda je doneta bez bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Ne stoje navodi revizije o bitnoj povredi odredaba parničnog postupka u smislu člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku, time da drugostepeni sud nije uzeo u obzir sve činjenice koje su stranke iznele. Prema razlozima drugostepene presude, drugostepeni sud je imao u vidu da je Ugovor o okvirnom iznosu za angažovanje banke među strankama raskinut, kao i da je skoro sve vreme trajanja ovog ugovora tužilac imao na raspolaganju celokupan iznos koji mu je okvirno odobren, kao i sve druge relevantne činjenice koje utvrdio prvostepeni sud. Ne stoje navodi revizije da su nejasni razlozi presude, kojima navodima se u suštini ukazuje na povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, što nije revizijski razlog predviđen odredbama člana 407. ZPP.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom od strane prvostepenog suda, na osnovu kog je doneta pobijana presuda, parnične stranke su bile u obligacionom odnosu na osnovu Ugovora o okvirnom iznosu za angažovanje banke od 07.07.2017. godine, na osnovu koga se tuženi obavezao da tužiocu stavi na raspolaganje okvirni iznos sredstava od 60.000.000,00 evra, i kojim je bila predviđena mogućnost realizacije kreditnog limita do 30.06.2020. godine. Tuženi neosnovano nije postupio po poslednjem zahtevu tužioca od 11.12.2018. godine za povlačenje iznosa od 1.000.000,00 evra u dinarskoj protivvrednosti sa datumom valute 14.12.2018. godine. Za to nisu bili ispunjeni uslovi iz odredbe člana 122. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, te je podnošenjem tužbe 18.04.2019. godine tužilac raskinuo ugovor sa tuženim. Prvostepeni sud je zaključio da su neosnovani navodi tuženog da nije bilo uslova za raskid ugovora u smislu odredbe člana 132. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, već je utvrdio da jesu ispunjeni uslovi za raskid ugovora i da se ugovorne strane oslobađaju ugovornih obaveza samo u odnosu na budući period, a ne utiče na obaveze koje su već ispunjene ili sudospele za ispunjenje do raskida ugovora. Na osnovu toga je prvostepeni sud zaključio da su ispunjeni uslovi da se obaveže tuženi da tužiocu vrati sva sredstva obezbeđenja koja su mu data po predmetnom ugovoru, i to 10 blanko menica, kao i korporativna garancija koju je izdalo strano privredno društvo u korist tuženog, na osnovu čega je odlučio u stavu III i IV izreke prvostepene presude.

Odluku o tužbenom zahtevu za isplatu iznosa od 10.854.567,00 dinara, prvostepeni sud je doneo na osnovu utvrđenja da je taj iznos naplaćen od strane tuženog od tužioca na osnovu odredbe člana 5.1.1. Ugovora, koja predviđa da banka za pojedinačne kredite primenjuje i obračunava naknadu za obradu zahteva u visini od 0,15% odobrenog iznosa kreditnog limita, jednokratno, koji se plaća na datum isplate prve tranše u tečaj. Prvostepeni sud je zaključio da ta ugovorna odredba nema određen predmet zato što se ne vidi vrsta i visina troškova, odnosno banka nije navela takstativno sve troškove koje je imala. Utvrdio je da ponuda banke definiše troškove obrade, da se u spornoj odredbi ugovora navodi naknada za obradu zahteva, ali se ne vidi koji je razlog obavezivanja tužioca, da isti nisu određeni i da u skladu sa tim ovakva obaveza tužioca nije određena, niti odrediva u smislu odredbe člana 47. Zakona o obligacionim odnosima, zbog čega je ništava. Zbog toga je prvostepeni sud primenom odredbe člana 104. Zakona o obligacionim odnosima obavezao tuženu da tužiocu isplati iznos koji je naplaćen po ovoj ugovornoj odredbi.

Drugostepeni sud je smatrao pravilnim stav prvostepenog suda da je podnošenjem tužbe tužilac dao izjavu o raskidu ugovora, da su se stekli uslovi i nastupile pravne posledice raskida ugovora, pa i uslovi za vraćanje datog u smislu odredbe člana 132. Zakona o obligacionim odnosima, u konkretnom slučaju predatih sredstava obezbeđenja. Zaključeni ugovor je podrazumevao određena kontinuirana postupanja, odnosno mogućnost tužioca da povremeno, u skladu sa svojim potrebama povlači određeni iznos novčanih sredstava u toku trajanja ugovorenog perioda, odnosno do 30.09.2020. godine. Taj period trajanja ugovora je istekao u toku ovog postupka, pa je ugovor prestao da proizvodi pravno dejstvo i sa tih razloga, i po tom osnovu stekli su se uslovi da tuženi vrati tužiocu primljena sredstva obezbeđenja. Međutim, drugostepeni sud smatra da je tužena banka imala pravo da pored ugovorne kamate naplaćuje naknade i troškove povodom zaključenja ugovora o kreditu, o čemu je dala tužiocu ponudu u predugovornoj fazi, na koju je tužilac stavio primedbe, odnosno bio je upoznat sa svojom obavezom plaćanja naknade u visini od 0,15% od iznosa kreditnog limita, jednokratno, pa je u skladu sa tom ugovornom odredbom i platio naknadu tuženom. Ta ugovorna odredba nije neodređena, jer je dozvoljeno procentualno ugovaranje naknade od iznosa odobrenog kredita, pa drugostepeni sud ne prihvata zaključak prvostepenog suda da je navedena ugovorna odredba ništava kao neodređena. Tuženi nije imao obavezu da iskaže strukturu, odnosno u čemu se sastoji ova naknada, niti da obrazloži troškove koje ima povodom zaključenja ugovora o kreditu. Tuženi je u skladu sa svojim zakonskim pravom ugovorio naknadu za obradu zahteva u procentualnom iznosu od odobrenog iznosa kreditnog limita, jednokratno, pre puštanja prve tranše prvog kredita u tečaj, u skladu sa čim je predmetna ugovorna odredba u svemu jasna i dozvoljena. Kako je obaveza vezana za obradu zahteva, i za iznos kreditnog limita, to obaveza plaćanja ne zavisi od procenta realizacije predmetnog ugovora, pa činjenica da je ugovor raskinut i delimično ispunjen nije od uticaja na prethodno nastalu obavezu tužioca da naknadu plati. Stoga tužilac povodom raskida ugovora nema pravo da traži od tuženog vraćanje ove naknade.

Revizijski sud prihvata razloge drugostepenog suda u oceni prirode ugovorne obaveze tužioca predviđene odredbom člana 5.1.1. Ugovora o okvirnom iznosu za angažovanje banke od 07.07.2017. godine. Prateći smisao odredbe ugovora, pravilno drugostepeni sud zaključuje da je njime ugovorena obaveza tužioca da tuženom plati naknadu za obradu kreditnog zahteva prema limitu kreditne obaveze od 60.000.000,00 evra, u procentu od 0,15%, što dalje znači da na visinu te naknade ne utiče koliko je od najvišeg ugovorenog iznosa kredita tužilac iskoristio. Prema tome, nije od značaja za obavezu tužioca činjenica da tuženi nije u svemu ispunio ugovor i da je zbog toga ugovor raskinut, kako to pravilno zaključuje drugostepeni sud. Nema uporišta u ugovornoj odredbi stav revidenta da je tuženi dužan da tužiocu iznos naknade koji je naplatio za obradu kreditnog zahteva vrati zbog toga što je ugovor raskinut. Ovo stoga što je obaveza nastala samom obradom kreditnog zahteva, s jedne strane i stoga što nije vezana za iznos kredita koji tužilac iskoristi, već za ukupno ugovoreni mogući iznos kredita, kako je to volja ugovornih strana bila.

Obaveza tužioca na plaćanje naknade za obradu zahteva u procentu od iznosa kreditnog limita, o čemu je tužilac bio upoznat ponudom tuženog u predugovornoj fazi, nije ništava u smislu odredbe člana 47. Zakona o obligacionim odnosima, kako to pravilno zaključuje drugostepeni sud. Saglasno odredbi člana 262. stav 1. ZOO, tužilac je tu obavezu ispunio o dospelosti. Kako obim te obaveze ne zavisi od obima u kome je tužilac iskoristio kreditni limit, raskid ugovora nije od značaja. Revident pogrešno smatra da su raskidom ugovora nastupile posledice iz člana 132. stav 2. ZOO. Ovo stoga što je konkretan ugovor sa kontinuiranim obavezama tuženog raskinut za ubuduće, kako je to zaključio i prvostepeni sud, u smislu člana 129. stav 1. ZOO.

Sa iznetih razloga je revizija tužioca neosnovana, te odbijena po odredbi člana 414. Zakona o obligacionim odnosima.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković