Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 10727/22 od 27.04.2023. godine odbijena je žalba tuženog kao neosnovana i potvrđena je prvostepena presuda, i odbijeni su zahtevi parničnih stranaka za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tuženi je izjavio blagovremenu reviziju zbog potrebe ujednačavanja sudske prakse sa pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku, kojom presudu pobija zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao posebnu reviziju tuženog i utvrdio da ispunjava uslove propisane odredbom člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11 ... 18/20), za odlučivanje o istoj, zbog potrebe za ujednačavanjem sudske prakse u odlučivanju o zahtevu tužilaca za utvrđenje ništavosti i vraćanja novčanog iznosa koji su platili na ime troškova obrade kredita kod tzv. subvencionisanih kredita.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku i odlučio da je revizija tuženog osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su zaključile Ugovor o kreditu od 15.03.2013. godine. U članu 8. ugovoreno je da će tužilac kao korisnik kredita platiti banci jednokratnu naknadu za obradu kredita koja iznosi 0,50%. Među strankama nije bilo sporno da je na osnovu citirane ugovorne odredbe tužena banka od tužioca naplatila iznos od 67.073,00 dinara.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da je ugovorna odredba iz člana 8. ništava iz razloga što tuženi do zaključenja glavne rasprave nije pružio dokaze da je tužiocu uručio ponudu koja je sadržala jasne i nedvosmislene podakte o naknadi za obradu kredita. Prema oceni drugostepenog suda, ponude za zaključenje ugovora u konkretnom slučaju nije bilo, pa je odredba ugovora o kreditu kojom se ugovara jednokratna naknada za troškove obrade kredita ništava. Iz navedenih razloga, utvrđeno je da je ništava odredba člana 8. Ugovora o kreditu u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, a na osnovu odredbe člana 210. i 214. Zakona o obligacionim odnosima, usvojen je i tužbeni zahtev za isplatu iznosa od 67.073,00 dinara koji je tuženi prethodno naplatio po ništavoj ugovornoj odredbi, sa zateznom kamatom od dana sticanja.

Vrhovni sud ne prihvata izneto pravno shvatanje nižestepenih sudova u pogledu ništavosti ugovorne odredbe kojom je ugovorena naknada za obradu kredita.

Zauzeto pravno stanovište u pogledu nedostatka ponude date u predugovornoj fazi na osnovu koje bi se tužilac upoznao sa visinom efektivne kamatne stope i svim troškovima naknade koji ga terete u postupku realizacije kreditnog zahteva, ne može se prihvatiti u konkretnom slučaju. Ovo iz razloga što je obaveza plaćanja troškova obrade kredita propisana spornom ugovornom odredbom ustanovljena u skladu sa odredbom člana 6. stav 3. Uredbe o uslovima za subvencionisanje kamata za kredite za održavanje likvidnosti i finansiranje obrtnih sredstava u 2013. godini („Sl. glasnik RS“, br. 8/2013). Tom odredbom je propisano da jednokratna naknada za obradu kredita koju banka zaračunava korisnicima kredita ne može biti viša od 0.5% od iznosa kredita. Osim toga, citiranom uredbom se propisuju i drugi uslovi koji se odnose na mogućnost dobijanja kredita za održavanje likvidnosti i finansiranje trajnih obrtnih sredstava kojima se određuju iznosi namenjeni za kreditiranje preduzetnika, malih i srednjih preduzeća, način plasiranja i vraćanje tih sredstava, kao i uslovi za subvencionisane kamate. Na taj način su učinjeni poznatim uslovi za dobijanje kreditnih sredstava, kojim su klijenti banke obavešteni o uslovima za zaključenje ugovora sa bankom. U skladu sa tako propisanim uslovima zaključen je predmetni ugovor o kreditu parničnih stranaka u kome je odredbom člana 8. Ugovora propisana i obaveza plaćanja jednokratne naknade troškova obrade kredita u visini od 0,50% u odnosu na odobreni iznos kredita.

Iz navedenih razloga, pravno je neutemeljeno stanovište nižestepenih sudova da izostanak konkretne ponude za zaključenje ugovora date u predugovornoj fazi vodi ništavosti sporne ugovorne odredbe. Pravilnom primenom materijalnog prava sadržanog u citiranoj Uredbi, dolazi se do zaključka da su uslovi za zaključenje ugovora bili poznati momentom donošenja Uredbe, uključujući i uslove u pogledu naplate troškova obrade kredita koja je ovim podzakonskim aktom ograničena na 0,50% od iznosa odobrenog kredita. Imajući u vidu da je citirana ugovorna odredba saglasna uslovima iz Uredbe, to onda ponuda za zaključenje ugovora na koje se nižestepeni sudovi pozivaju nema takav uticaj na pravnu valjanost ugovora kao kod drugih kreditnih poslova koji nisu zasnovani na ovom ili sličnom podzakonskom aktu.

Imajući u vidu da nižestepeni sudovi nisu pravilno primenili materijalno pravo budući da nisu primenili citiranu Uredbu iz 2013. godine, to onda nije pravilna odluka kojom su utvrdili ništavost ugovorne odredbe iz člana 8. Ugovora o kreditu, a samim tim nije pravilna ni odluka kojom su obavezali tuženog da tužiocu plati iznos od 67.073,00 dinara, imajući u vidu da je tuženi ovaj iznos naplatio na osnovu punovažne ugovorne odredbe.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku preinačio nižestepene odluke i odbio tužbene zahteve tužioca.

Odluka o troškovima spora doneta je primenom odredbe člana 165. stav 2. u vezi člana 163. stav 1. i 154. i 163. stav 1, 2, 3. i 4. Zakona o parničnom postupku. Tuženom su dosuđeni troškovi spora u ukupnom iznosu od 106.221,00 dinara, i to: na ime pristupa na jedno održano ročište u iznosu od 12.600,00 dinara (10.500,00 + PDV), na ime sastava žalbe u iznosu od 21.600,00 dinara (18.000,00 + PDV), na ime sastava revizije u iznosu od 32.400,00 dinara (27.000,00 + PDV), na ime takse na reviziju u iznosu od 15.849,00 dinara i na ime takse na odluku po reviziji u iznosu od 23.772,00 dinara, sve u skladu sa Tarifom o nagradama i naknadama troškova za rad advokata i Zakona o sudskim taksama. Tuženom nisu dosuđeni troškovi sudskih taksi u žalbenom postupku, jer tuženi ove troškove nije opredelio po visini u skladu sa odredbom člana 163. stav 2. ZPP-a.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković