Protiv drugostepene presude drugotuženi je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju iz razloga pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao revizijom pobijanu drugostepenu presudu na način propisan članom 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 72/11 i „Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 55/14) i odlučio kao u izreci revizijske presude nalazeći da je revizija drugotuženog osnovana.

Revizijom pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koje se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

Predmet tužbenog zahteva je utvrđenje da je ništava i bez pravnog dejstva založna izjava prvotuženog data 27.11.2006. godine data radi obezbeđenja novčanog potraživanja poverioca - drugotuženog.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju ugovorom o razmeni nepokretnosti od 22.03.2006. godine tužilac je preduzeću „GG“ ... dao u razmenu nepokretnost - poslovni prostor koji se nalazi u ..., ... broj ..., površine 490m2, dok je za uzvrat tužilac dobio nepokretnost u vanknjižnom vlasništvu „GG“ ... koju čini kuća ukupne površine 480m2 u ... . Preduzeće „GG“ ... je kao osnivač prvotuženog odlukom o osnivanju privrednog društva i odlukom o povećanju kapitala od 11.08.2006. godine, povećao je kapital prvotuženog tako što je u imovinu unelo nenovčani kapital u vidu poslovnog prostora ... broj ... sa označenim karakteristikama. Prvotuženi kao vlasnik navedene nepokretnosti dao je izvršnu založnu izjavu 27.11.2006. godine overenu kod Prvog opštinskog suda u Beogradu a na osnovu koje je rešenjem RGZ Službe za katastar nepokretnosti od 08.12.2006. godine izvršen upis vansudske hipoteke prvog reda na predmetnoj nepokretnosti radi obezbeđenja odobrenog dugoročnog kredita po ugovoru o kreditu od 24.11.2006. godine zaključenog između prvotuženog i drugotuženog.

Presudom Privrednog suda u Beogradu P broj 1337/13 od 14.10.2013. godine i presudom Privrednog apelacionog suda Pž 9479/13 od 27.03.2014. godine pravnosnažno je utvrđeno da je ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo ugovor o razmeni nepokretnosti iz 2006. godine jer Republička direkcija za imovinu Republike Srbije prilikom zaključenja ugovora nije uzela u obzir mišljenje Republičkog javnog pravobranilaštva, što znači da je postupala suprotno odredbama Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije.

Prema delimičnom rešenju Agencije za restituciju od 05.08.2014. godine sporna nepokretnost, je vraćena i utvrđeno je pravo svojine zakonskim naslednicima DD i ĐĐ, te je obavezan tužilac da vlasnicima navedenu nepokretnost prenese u svojinu i preda u državinu uz nalaganje nadležnom organu da upis prava na nepokretnosti izvrši brisanjem svih zabeleženih hipotekarnih tereta. Dopunskim rešenjem RGZ Službe za katastar nepokretnosti od 15.07.2015. godine izvršeno je brisanje vansudske hipoteke prvog reda u korist drugotuženog a po osnovu izvršne založne izjave prvotuženog.

Prvostepeni sud je našao da je založna izjava čije se utvrđenje ništavosti traži zakonita i data u svemu u skladu sa odredbama Zakona o hipoteci te da nisu ispunjeni zakonski uslovi za utvrđenje ništavosti iste. U vreme davanja sporne založne izjave, prvotuženi prema evidenciji RGZ-a Službe za katastar nepokretnosti i prema evidenciji APR-a bio je isključivi vlasnik predmetne nepokretnosti bez ikakvih ograničenja prava raspolaganja, te je drugotuženi savesno lice koje je pouzdajući se u istinitost podataka upisanim u javnim knjigama konstituisao založno pravo na predmetnim nepokretnostima radi obezbeđenja svog potraživanja na ime kredita datog prvotuženom. Iz navedenih razloga prvostepeni sud je i odbio tužbeni zahtev nalazeći da isti nije osnovan.

Drugostepeni sud preinačava prvostepenu presudu i usvaja tužbeni zahtev nalazeći da je založna izjava ništava i da ne proizvodi pravno dejstvo jer je pravnosnažno utvrđenje ništavosti ugovora o razmeni nepokretnosti iz 2006. godine imalo za posledicu da se smatra da ugovor o razmeni nepokretnosti između tužioca i GG nikada nije ni bio zaključen, te da do razmene stvari i prenosa prava svojine na njima nije ni došlo. Kako GG nije bio vlasnik stvari to nije mogao punovažno doneti odluku o unošenju predmetne nepokretnosti kao nenovčanog kapitala u imovinu prvotuženog čiji je osnivač te s`toga prvotuženi nije imao punovažni pravni osnov sticanja prava svojine na ovim nepokretnostima. S`toga prvotuženi kao nevlasnik, prema stanovištu drugostepenog suda nije mogao dati punovažnu založnu izjavu koju prema članu 14. Zakona o hipoteci može dati samo vlasnik nepokretnosti a posledica ništavosti ugovora o razmeni je i ništavost svih docnijih raspolaganja na predmetu razmene pa i ništavost založne izjave.

Odredbom člana 8. stav 1. tačka 2. Zakona o hipoteci propisano je da hipoteka nastaje upisom u nadležni registar nepokretnosti i to pored drugih navedenih osnova i na osnovu: založne izjave (jednostrana hipoteka). Odredbom člana 14. propisano je da jednostrana hipoteka nastaje na osnovu izjave volje vlasnika nepokretnosti - založna izjava, da je založna izjava isprava sačinjena od strane vlasnika nepokretnosti kojom se on jednostrano obavezuje da u korist poverioca zasnuje hipoteku radi namirenja obezbeđenog potraživanja na način propisan zakonom kao i da je založna izjava u zasnivanju jednostrane hipoteke po formi i sadržini odgovara ugovoru o hipoteci.

Prava na nepokretnostima stiču se, prenose, ograničavaju i prestaju upisom u katastar nepokretnosti shodno odredbama člana 5. stav 1. Zakona o državnom premeru i katastru i upisima prava na nepokretnostima. Pravo na nepokretnosti nastalo upisom u katastar nepokretnosti ima pravno dejstvo prema trećim licima od dana upisa. Treća lica prema odredbama člana 5. i 6. Zakona ne mogu trpeti štetne posledice u prometu nepokretnosti i drugim odnosima, jer se podaci o nepokretnosti i pravima u njima upisanim u odgovarajuće knjige smatraju tačnim.

Odredbom člana 3. stav 1. tačka 2. Zakona o registraciji privrednih subjekata predviđeno je da se registracija zasniva na načelu istinitosti i savesnosti, prema kojim treća lica koja se pouzdaju u podatke iz registra ne snose štetne posledice koje proisteknu zbog netačno registrovanih podataka i propuštanja registracije podataka. U slučaju neslaganja podataka o privrednom subjektu sadržanim u registru sa podacima u drugim bazama podataka za treća lica su merodavni podaci sadržani u registru. Samo se savesna lica mogu pozivati na pretpostavku istinitosti podataka iz registra.

Imajući u vidu navedeno založna izjava čije se utvrđenje ništavosti traži, data je od strane lica koje je u vreme kada je data, u javne knjige bilo upisano kao isključivi vlasnik predmetne nepokretnosti, i to prema evidenciji RGZ-a Službe za katastar nepokretnosti i prema evidenciji APR-a. Na osnovu navedene založne izjave vlasnika nepokretnosti drugotuženi je kao treće savesno lice pouzdajući se u istinitost podataka iznetih u javnim knjigama, konstituisao založno pravo na predmetnim nepokretnostima radi obezbeđenja svog potraživanja po osnovu datog kredita. U navedenim okolnostima činjenica da je naknadnom pravnosnažnom odlukom utvrđena ništavost ugovora o razmeni nepokretnosti zaključenog između tužioca i GG a u vezi nepokretnosti koje su bile predmet date založne izjave prvotuženog, ne može voditi utvrđenju ništavosti date založne izjave odnosno gubitku založnih prava drugotuženog kroz regulisanje pravnih posledica ništavosti ugovora u smislu člana 104. ZOO jer je drugotuženi treća savesna strana koja se pouzdala u podatke iz javnih knjiga u pogledu činjenice da je davalac založne izjave vlasnik navedenih nepokretnosti i ne može trpeti posledice naknadnog utvrđenja ništavosti ugovora koji je osnov sticanja svojine prethodnika davaoca založne izjave.

Prema odredbama člana 21. stav 1. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju propisano je da se nepokretnosti vraćaju oslobođene hipotekarnih tereta koji su ustanovljeni od momenta njihovog podržavljenja dok je stavom drugim predviđeno da za potraživanja koja su bila obezbeđena hipotekom garantuje Republika Srbija uz pravo regresa prema hipotekarnom dužniku.

U konkretnoj situaciji u kojoj je na osnovu člana 21. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obezbeđenju i člana 47. Zakona o hipoteci, došlo do prestanka hipoteke upisane na osnovu založne izjave čije se utvrđenje ništavosti traži, a i pri činjenici da su razlozi ništavosti ugovora o razmeni nepokretnosti, propuštanje tužioca da postupi u skladu sa propisima kojima se reguliše raspolaganje sredstvima u svojini Republike, nema osnova za proglašenje navedene založne izjave ništavom, što bi direktno vodilo i oslobađanju Republike Srbije od obaveze u smislu člana 21. stav 1. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, da garantuje drugotuženom za ispunjenje obaveze za koju je hipoteka na navedenoj nepokretnosti kao sredstvo obezbeđenja data.

Pored navedenog postoji i Odluka o osnivanju prvotuženog i unosu navedene nepokretnosti u kapital prvotuženog, čime je ona postala imovina prvotuženog koja nije ni osporavana, i koja proizvodi pravno dejstvo.

Drugotuženi kao savesno treće lice koje je ispunilo svoju obavezu koja je bila obezbeđena navedenom založnom izjavom i upisanom hipotekom ne može snositi posledice utvrđenja ništavosti ugovora o razmeni odnosno izgubiti sredstvo obezbeđenja svog potraživanja shodno citiranim odredbama Zakona o državnom premeru i katastru i Zakona o registraciji privrednih subjekata.

Iz navedenih razloga, a na osnovu člana 416. Zakona o parničnom postupku preinačena je odluka drugostepenog suda kao u izreci ove odluke.

Predsednik veća - sudija

Dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić