U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Miljuš, Tatjane Matković Stefanović, Jasmine Stamenković i Mirjane Andrijašević, članova veća, u parnici po tužbi tužioca S-LEASING DOO Beograd, Bulevar Milutina Milankovića broj 11a, čiji je punomoćnik Dorel Rošu, advokat u ..., protiv tuženog FERRO SISTEM DOO Beograd, Bore Stankovića 4, čiji je punomoćnik Zoran Milojković, advokat u ..., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda 5Pž 5994/21 od 18.11.2021. godine, u sednici veća održanoj 18.01.2024. godine, doneo je

P R E S U D U

DOZVOLJAVA SE odlučivanje o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda 5Pž 5994/21 od 18.11.2021. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

ODBIJA SE revizija tuženog kojom se pobija presuda Privrednog apelacionog suda 5Pž 5994/21 od 18.11.2021. godine u delu kojim je tuženi obavezan da tužiocu isplati iznos od 2.477.337,18 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 20.02.2015. godine do isplate, dok se DELIMIČNO USVAJA revizija tuženog, preinačuju se presuda Privrednog apelacionog suda 5Pž 5994/21 od 18.11.2021. godine i presuda Privrednog suda u Beogradu 34P 6049/2018 od 24.05.2021. godine, koja je ispravljena rešenjem Privrednog suda u Beogradu 34P 6049/2018 od 22.12.2021. godine, u II stavu izreke, tako što se ODBIJA tužbeni zahtev za isplatu iznosa preko iznosa od 2.477.337,18 dinara do iznosa od 2.672.706,52 dinara, odnosno za iznos od 195.369,34 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na taj iznos od 20.02.2015. godine do isplate i u delu odluke o troškovima postupka, tako što se obavezuje tuženi da tužiocu naknadi troškove prvostepenog i drugostepenog postupka u iznosu od 438.741,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Obavezuje se tužilac da tuženom naknadi troškove revizijskog postupka u iznosu od 18.000,00 dinara, u roku od 8 dana od dana prijema ove presude.

Odbija se zahtev tuženog za naknadu troškova odgovora na reviziju.

O b r a z l o ž e nj e

Privredni apelacioni sud je doneo presudu 5Pž 5994/21 dana 18.11.2021. godine, kojom je odbio žalbu tuženog i potvrdio presudu Privrednog suda u Beogradu 34P 6049/2018 od 24.05.2021. godine, koja je ispravljena rešenjem Privrednog suda u Beogradu 34P 6049/18 od 22.12.2021. godine, kojom je u I stavu izreke ukinuto rešenje o izvršenju na osnovu verodostojne isprave istog suda 5Iv 3952/2015 od 28.05.2015. godine u obavezujućem delu u celosti, kao i za troškove izvršnog postupka; u II stavu izreke delimično usvojen tužbeni zahtev i obavezan tuženi da tužiocu isplati 2.672.706,52 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 20.02.2015. godine do isplate; u III stavu izreke odbijen tužbeni zahtev za iznos od 41.505,48 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 20.02.2015. godine do isplate i u IV stavu izreke obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 557.506,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate.

Protiv navedene pravnosnažne drugostepene presude tuženi je izjavio posebnu reviziju, pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni sud je ispitao reviziju u smislu odredaba člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br.72/2011 ... 10/23 – dr. zakon) prema kojoj je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti revizije, prema odredbi stava 2. člana 404. ZPP odlučuje Vrhovni sud u veću od pet sudija.

Vrhovni sud zaključuje da su ispunjeni uslovi za izuzetnu dozvoljenost revizije, radi ujednačavanja sudske prakse, te je odlučio kao u prvom stavu izreke.

Dalje je Vrhovni sud ispitao pobijanu presudu po odredbi člana 408. ZPP i odlučio da je revizija delimično osnovana, jer je pobijana presuda delom doneta na osnovu pogrešne primene materijalnog prava.

Pobijana presuda je doneta bez bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Predmet spora je potraživanje tužioca kao davaoca lizinga, na ime naknade štete zbog raskida ugovora o lizingu zbog neplaćanja lizing naknade od strane tuženog kao primaoca lizinga.

Među parničnim strankama bio je zaključen ugovor o lizingu čiji predmet je bio kran, kojim je ugovorena obaveza tuženog da plati lizing naknadu u 48 jednakih mesečnih rata, ukupno 59.841,12 evra. Ugovor je raskinut zbog neispunjenja obaveza na plaćanje lizing naknade od strane tuženog. Do raskida ugovora, tuženi je platio nepune 24 rate, odnosno 29.920,00 evra, a nije izmirio obaveze prema tužiocu na ime lizing naknade u iznosu od 29.921,00 evra. Vratio je predmet lizinga tužiocu dana 09.12.2011. godine. Na dan vraćanja krana tužiocu, prema utvrđenju prvostepenog suda iz nalaza i mišljenja veštaka, vrednost krana je bila 39.718,80 evra. Tužilac je prodao kran 25.02.2014. godine, po ceni od 9.600,00 evra. Na taj dan je prema utvrđenju prvostepenog suda vrednost krana bila 31.514,40 evra. Nižestepeni sudovi su obavezali tuženog da tužiocu plati razliku između utvrđene vrednosti krana na dan 25.02.2014. godine od 31.514,40 evra i cene po kojoj je tužilac prodao kran trećem licu od 9.600,00 evra, što je 21.914,40 evra odnosno 2.672.706,52 dinara, po srednjem kursu NBS na dan 25.02.2014. godine sa zakonskom zateznom kamatom počev od 20.02.2015. godine, kao dana kada su dospele obaveze tuženog iz ugovora o lizingu po osnovu lizing naknade. Sudovi smatraju da je to šteta koju je pretrpeo tužilac zbog neispunjenja ugovorne obaveze tuženog. Drugostepeni sud na žalbene navode tuženog odgovara da dosuđeni iznos naknade štete od 21.914,40 evra, odnosno 2.672.706,52 dinara, jeste šteta nastala za tužioca u trenutku kada je ugovor o finansijskom lizingu raskinut, za šta odgovora tuženi, i da tako dosuđena naknada štete nije veća od vrednosti koju bi tužilac dobio da je tuženi u potpunosti izmirio svoju ugovornu obavezu isplatom lizing rata. Drugostepeni sud smatra nedokazanim navode tuženog da je tužilac još 29.10.2013. godine imao ponudu po kojoj je mogao prodati kran za 20.400,00 evra, kao i da je kupac krana, koji je kran kupio po ceni od 9.600,00 evra, isti kran dalje prodao za 35.999,91 evra.

Tuženi se u posebnoj reviziji poziva na drugačiju sudsku praksu izraženu u presudi Vrhovnog kasacionog suda Rev 1138/2020 od 30.09.2020. godine. Osporava pravilnost primene materijalnog prava u donošenju presude, isticanjem da se za pravilnu primenu prava o odlučivanju o naknadi štete koju trpi davalac lizinga zbog raskida ugovora o lizingu zbog neispunjenja obaveza korisnika lizinga, mora uzeti u obzir tržišna vrednost predmeta lizinga u momentu prodaje, a da nije bitna cena po kojoj je davalac lizinga u konkretnom slučaju prodao predmet lizinga. Osporava da je principima na kojima je zasnovana pobijana presuda ostvarena svrha prava na naknadu štete, odnosno da je uspostavljeno stanje koje postojalo pre nego što je šteta nastala. Tužilac na način na koji je presuđeno nije doveden u položaj u kome bi se nalazio da je tuženi ispunio svoju obavezu u skladu sa ugovorom, već u povoljniji položaj, s obzirom da je tržišna vrednost u vreme kada je predmet lizinga tužilac prodao trećem licu bila 31.541,40 evra, dakle više od iznosa koji je tuženi trebalo da isplati tužiocu radi potpunog ispunjenja ugovorne obaveze za plaćanje lizing rata. Posebno, osporava pravo tužioca na zakonske zatezne kamate za period pre presuđenja.

Dejstvo raskida ugovora o lizingu zbog neplaćanja lizing naknade propisano je odredbom člana 29. Zakona o finansijskom lizingu tako da davalac lizinga ima pravo na povraćaj predmeta lizinga i pravo na naknadu pretrpljene štete. Prema odredbi člana 31. istog zakona, naknada štete prouzrokovane neplaćanjem lizing naknade treba davaoca lizinga da dovede u položaj u kome bi se nalazio da je primalac lizinga ispunio svoju obavezu u skladu sa ugovorom, pri čemu, ugovorom se može predvideti način na koji će se izračunati visina naknade štete, koja ne može da premaši visinu koja bi bila utvrđena na osnovu obaveze u skladu sa ugovorom. Odmeravanje pretrpljene štete kod davaoca lizinga je uslovljeno konkretnim okolnostima. Međutim, osnovano revident ukazuje da su pravnosnažne sudske presude i presude Vrhovnog kasacionog suda na koju se poziva, zasnovane na drugačijim principima u odmeravanju štete koju trpi davalac lizinga zbog raskida ugovora o lizingu usled neplaćanja lizing naknade od strane primaoca lizinga.

Vrhovni sud ocenjuje da se šteta koju trpi davalac lizinga na čiju naknadu ima pravo po odredbama člana 29. i 31. Zakona o finansijskom lizingu ne može ogledati u razlici između utvrđene tržišne vrednosti krana na dan prodaje i cene za koju ga je tužilac prodao trećem licu, zato što ta razlika nije uzrokovana neplaćanjem lizing naknade od strane tuženog, odnosno činjenicom da je zbog toga raskinut ugovor o lizingu. Principi prema kojima se može zaključiti o šteti koju tužilac kao davalac lizinga trpi usled raskida ugovora o lizingu zbog neplaćanja lizing naknade od strane tuženog primaoca lizinga, sadržani su u odredbi člana 31. Zakona o finansijskom lizingu prema kojoj naknadom štete prouzrokovane neplaćanjem naknade davalac lizinga treba da bude doveden u položaj u kome bi se nalazio da je primalac lizinga ispunio svoju obavezu u skladu sa ugovorom, što znači polazeći od novčane vrednosti koju je primalac lizinga ukupno trebalo da plati davaocu lizinga u skladu sa ugovorom. U konkretnom slučaju to je još 29.920,00 evra, koliko je utvrđeno da tuženi nije platio tužiocu na ime naknade za lizing, od kog iznosa treba odbiti iznos od 9.600,00 evra, koliko je tužilac ostvario prodajom predmeta lizinga trećem licu. Dakle, šteta po davaoca lizinga je razlika između preostalog iznosa lizing naknade i cene koju je davalac lizinga ostvario prodajom predmeta lizinga (29.920,00 evra – 9.600,00 evra), što iznosi 20.320,00 evra, odnosno u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS za evro na dan 25.02.2014. godine 2.477.337,18 dinara. Ovakva polazna osnova za izračunavanje štete koju trpi davalac lizinga i koju je dužan da naknadi primalac lizinga u slučaju raskida ugovora o lizingu zbog neplaćanja naknade za lizing iskazana je i u presudama Vrhovnog kasacionog suda Rev 1138/20 od 30.09.2020. godine i Prev 476/2019 od 17.09.2020. godine. Iznos preko toga, do dosuđenih 2.672.706,52 dinara nema osnova u odredbi člana 31. Zakona o finansijskom lizingu, upravo zato što tuženi odgovara do onog iznosa koji tužilac trpi zbog neplaćanja lizing naknade, kao ugovorne obaveze tuženog.

Zbog navedenog je revizija tuženog delimično osnovana.

Međutim, neosnovani su navodi kojima revident pobija pravilnost odluke o usvajanju tužbenog zahteva u preostalom delu. Prema utvrđenju nižestepnih sudova, koje se ne može pobijati revizijom, po odredbama člana 407. stav 2. ZPP, tuženi nije dokazao tvrdnje da je tužilac mogao prodati predmet lizinga po većoj ceni i ranije, te da je na taj način obaveza tuženog da obešteti tužioca zbog raskida ugovora o lizingu neopravdano uvećana, odnosno da tužilac nije trpeo štetu. Kako nije dokazano da je tužilac mogao da ostvari veću cenu prodajom predmeta lizinga, nisu dokazani navodi o neosnovanosti tužbenog zahteva u nepreinačenom delu.

Navodi revizije da tužiocu ne pripada zakonska zatezna kamata za period pre presuđenja nemaju utemeljenja u materijalnom pravu. Tužilac je ovlašćen da zahteva naknadu štete od trenutka kad ju je trpeo, raskidom ugovora o lizingu, od kada može zahtevati zakonsku zateznu kamatu, po odredbi člana 186. i člana 277. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, te je u ovom delu revizija neosnovana.

Odluka o troškovima prvostepenog postupka za preduzete parnične radnje preko punomoćnika advokata je nepromenjena, jer se prema dosuđenom iznosu primenjuje ista tarifa, odnosno za sastav 5 podnesaka 82.500,00 dinara, za pristup na 8 održanih ročišta 144.000,00 dinara, za pristup na 6 neodržanih ročišta 58.500,00 dinara, za sastav predloga za izvršenje 16.500,00 dinara, dok je na ime troška za taksu na predlog i odluku o predlogu smanjen na iznos od 79.374,00 dinara, kao i za taksu za prvostepenu presudu na 79.374, što je ukupno 470.248,00 dinara. Tuženom pripada naknada troškova drugostepenog postupka od 12.000,00 dinara za sastav žalbe i za taksu za žalbu 19.507,00 dinara, ukupno 31.507,00 dinara, obračunato na iznos za koji je odbijen tužbeni zahtev. Prebojem iznosa na ime troškova tužioca i tuženog, preostaje iznos od 438.741,00 dinara, na koji iznos je obavezan tuženi na ime naknade troškova parničnog postupka tužiocu.

Tužilac je obavezan da tuženom naknadi troškove revizijskog postupka prema uspehu sa revizijom, obračunate na iznos od 195.369,34 dinara, prema određenom zahtevu tuženog, primenom odredbe člana 163. stav 1, člana 153. i 154. ZPP, te važeće Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata, u iznosu od 18.000,00 dinara za sastav revizije, dok troškovi za sudske takse nisu dosuđeni, jer tuženi nije odredio zahtev po visini, saglasno odredbi iz člana 163. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković