Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 6613/21 od 30.03.2022. godine, u stavu prvom izreke, delimično je odbijena kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Privrednog suda u Novom Sadu P 890/20 od 21.04.2021. godine u stavu jedan izreke. U stavu dva izreke, delimično je usvojena žalba tužioca pa je preinačeno rešenje o troškovima postupka u stavu dva izreke i obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 579.180,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate i odbijen je zahtev parničnih stranaka za isplatu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude, punomoćnik tužioca je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP i zbog pogršene primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11 ... 18/20) i odlučio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku donošenja drugostepene odluke nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Osnovani su revizijski navodi da je u donošenju drugostepene presude učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. a u vezi člana 387. stav 1. tč. 3. ZPP, jer su postojali zakonski uslovi za ukidanje prvostepene presude od strane drugostepenog suda.

Predmet tužbenog zahteva je naknada štete zbog neovlašćenog držanja stvari naftnih derivata i to na ime izgubljene koristi iznos od 7.452.751,74 američkih dolara, za period od 09.10.2006. godine do 08.07.2020. godine, u visini zakonske zatezne kamate po utvrđenim cenama naftnih derivata od dana 11.07.2019. godine sa zakonskom zateznom kamatom od dana utuženja, kao i iznos od 3.515.860,91 američkih dolara na ime stvarne štete izračunate kao razliku u cenama predmetnih naftnih derivata za period od dana 11.07.2019. godine do 08.07.2020. godine sa zakonskom zateznom kamatom od dana utuženja, a u ukupnom iznosu od 10.968.612,60 američkih dolara.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju pravnosnažnom presudom Privrednog suda u Novom Sadu P 4419/2010 od 02.03.2012. godine utvrđeno je da je tužilac vlasnik i bez ikakvih tereta tačno određene vrste i količine naftnih derivata, koji se nalazi u Rafineriji Novi Sad pod carinskim nadzorom, te je tuženi „NIS“ AD Novi Sad obavezan da preda tužiocu iste. Tužilac je kao izvršni poverilac pokrenuo izvršni postupak radi prinudnog izvršenja dosuđenih pokretnih stvari protiv tuženog kao izvršnog dužnika. Rešenjem II 129/20 od 29.05.2020. godine određeno je predloženo izvršenje u korist izvršnog poverioca, ovde tužioca, protiv izvršnog dužnika, na osnovu pravnosnažne presude od 02.03.2012. godine. Javni izvršitelj je po zahtevu izvršnog poverioca za promenu sredstva izvršenja, dana 29.07.2020. godine doneo rešenje kojim je naloženo izvršnom dužniku „Naftna industrija Srbije“ AD Novi Sad da u roku od 8 dana od prijema rešenja uplati na depozitni račun javnog izvršitelja procenjenu vrednost pokretnih stvari u iznosu od 1.668.729.542,09 dinara, a u protivnom ukoliko ne postupi u skladu, određuje se sprovođenje izvršenja radi naplate iznosa od 1.558.720.542,09 dinara i to plenidbom novčanih sredstava sa računa izvršnog dužnika i prenosom na depozitni račun javnog izvršitelja. Rešenjem Privrednog suda u Novom Sadu Ipv.I 42/2020 od 17.08.2022. godine odloženo je sprovođenje izvršenja određeno gore navedenim rešenjem o izvršenju do donošenja odluke Ustavnog suda po ustavnoj žalbi u predmetu Už 1124/20.

Tokom postupka, tužilac je isticao da tužbeni zahtev za naknadu štete zasniva na činjenicama da se predmetni naftni derivati nalaze u posedu tuženog najkasnije od 09.10.2006. godine, a da je tužilac i pokrenuo postupak koji je pravnosnažno okončan u predmetu P 4419/2010 usled čega je sve vreme tužilac bio lišen da raspolaže predmetnim stvarima, a iz razloga što je tuženi kao nesavestan držalac odbijao da mu predmetne stvari – naftne derivate preda kao vlasniku. Tužilac je visinu naknade štete i to kao stvarnu štetu i izgubljenu korist opredelio tako što je tokom postupka tvrdio da se obračun direktne štete ogleda u razlici u cenama predmtenih naftnih derivata za period od dana donošenja presude Vrhovnog kasacionog suda Rev 18/2018 od 11.07.2019. godine do dana 08.07.2020. godine kao dana izrade nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke po zahtevu tužioca i to u iznosu od 3.515.860,91 američkih dolara. Tužilac je za izmaklu korist tvrdio da je pretrpeo štetu kao imalac robonovčanog potraživanja prema tuženom, a iz razloga što se naftni derivati mogu ekvivalentno novčano izraziti u valuti američkog dolara, te se njegova izgubljena korist ogleda u pravu na zakonsku zateznu kamatu na procenjenu novčanu vrednost predmetnih naftnih derivata, a za period od 09.10.2006. godine kao dana podnošenja tužbe tužioca protiv tuženog pa do dana izrade veštačenja, a po cenama naftnih derivata od 11.07.2019. godine. Tužilac je tvrdio da je novčana sredstva investirana u kupovinu derivata mogao koristiti kao novčana sredstva za koja bi u banci ostvarivao redovan prihod i to za period od 09.10.2006. godine pa do dana izrade veštačenja, a po cenama naftnih derivata na dan 11.07.2019. godine kao dana donošenja revizijske presude, te je izmaklu dobit prema dostavljenom nalazu i mišljenju veštaka opredelio na iznos od 7.452.751,74 američka dolara.

Prvostepeni sud je utvrdio da tužilac potražuje izgubljenu korist isključivo u visini obračunate zakonske zatezne kamate na procenjenu novčanu vrednost predmetnih naftnih derivata, pa kako se radi o nenovčanoj obavezi tuženog utvrđenoj pravnosnažnom presudom, zaključuje da se u konkretnom slučaju ne može potraživati zakonska zatezna kamata na iskazanu novčanu vrednost pokretnih stvari, niti ista može predstavljati izgubljenu korist. U pogledu naknade obične štete, polazeći od činjenice da su pravnosnažnom presudom od 02.03.2012. godine tužiocu dosuđene pokretne stvari, naftni derivati, a ne novčana protivvrednost predmetnih derivata i da prema tuženom ima nenovčano potraživanje, prvostepeni sud nalazi da ne postoji mogućnost nastupanja štete koja bi se ogledala u razlici u ceni dosuđenih naftnih derivata u različitim vremenskim periodima. Shodno tome, prvostepeni sud je stava da tužilac nema pravo da potražuje naknadu štete zbog neispunjenja novčane obaveze u paricionom roku, niti ima pravo da traži naknadu štete u vidu izgubljene koristi, pa kako tužilac raspolaže pravnosnažnom sudskom presudom, primenom člana 293. Zakona o obligacionim odnosima nalazi da se u konkretnom slučaju tužilac opredelio za prinudno izvršenje nenovčanog potraživanja.

Po stavu drugostepenog suda, odluka prvostepenog suda je pravilna, da istu treba potvrditi ali iz drugih razloga.

Polazeći od toga da sud nije vezan za pravni osnov potraživanja iznetog u tužbi, drugostepeni suda nalazi da tužilac nije postavio zahtev za naknadu štete koju je pretrpeo neizvršenjem obaveze tuženog po pravnosnažnoj presudi P 4419/10 u skladu sa članom 293. Zakona o obligacionim odnosima, budući da je tužilac kao vlasnik pokretnih stvari – naftnih derivata podneo tužbu za naknadu stvarne štete i izgubljene koristi.

Polazeći od činjenica koje su navedene u tužbi, te imajući u vidu da je u toku izvršni postupak za predaju naftnih derivata koji još nije okončan, a primenom odredaba člana 154, 155. i 189. Zakona o obligacionim odnosima, drugostepeni sud zaključuje da je tužbeni zahtev za naknadu stvarne štete preuranjen, a tužilac će moći da potražuje običnu štetu ukoliko je bude pretrpeo, tek kad mu budu vraćene predmetne pokretne stvari ili isplaćena njihova protivvrednost.

Drugostepeni sud nalazi da je pravilno odbijen tužbeni zahtev i za naknadu materijalne štete u vidu izmakle koristi sa razloga što se visina izgubljene dobiti određuje na osnovu novčane vrednosti dobitka koji bi oštećeni osnovano ostvario prema redovnom toku stvari, pri čemu u konkretnom slučaju tužilac nije dokazao da je predmetne naftne derivate imao nameru dalje da proda, odnosno nije dostavio dokaze na okolnost postojanja realne očekivane cene koju je mogao da dobije daljom prodajom naftnih derivata, pa zaključuje da izgubljena korist ne može da predstavlja obrčaunatu zakonsku zateznu kamatu na procenjenu novčanu vrednost predmetnih naftnih derivata kako je to činjeničnim navodima tužbe opredeljeno.

Ceneći navode tužioca kao revidenta, Vrhovni kasacioni sud nalazi da se za sada zaključak nižestepenih sudova o neosnovanosti tužbenog zahteva za naknadu stvarne štete i izgubljene dobiti ne može prihvatiti.

Prema odredbama člana 34. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, na osnovu pravnog posla pravo svojine na pokretnoj stvari, stiče se predajom te stvari u državinu sticaoca. Izvršenom predajom pokretne stvari smatra se i predaja isprave na osnovu koje sticalac može raspolagati tom stvari.

Presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev1 8/2018, Prev 353/2019 od 11.07.2019, preinačena je presuda Privrednog apelacionog suda Pž br.7741/12 od 18.12.2012. godine u delu u kome je pravnosnažno odbijen zahtev tužioca za utvrđenje vlasništva i predaju derivata nafte i presuđeno da se odbija žalba tuženog i potvrđuje presuda Privrednog suda u Novom Sadu P 4419/2010 od 02.03.2012. godine kojom je utvrđeno pravo svojine tužioca na tačno određenoj vrsti i količini naftnih derivata i obavezan tuženi da izvrši predaju istih.

Tokom tog parničnog postupka utvrđeno je da je tužilac stekao pravo svojine na predmetnim naftnim derivatima na osnovu zaključenih ugovora sa „Trizon group“ DOO, a da na osnovu izdatih isprava (računa i carinskih dekleracija) može raspolagati sa robom koju je stekao po osnovu ugovora, što znači da ima pravo da od svakog lica kod koga se njegova stvar nalazi da traži predaju, a što znači i od tuženog kod koga su naftni derivati stavljeni u skladište.

Shodno tome, naftni derivati su ušli u imovinu tužioca i pravnosnažnom presudom je utvrđeno pravo svojine na istim, ali isti se ne nalaze u državini tužioca. Tuženi nije izvršio obavezu predaje po prezentaciji dokumentacije, niti po pravnosnažnoj presudi koja je postala pravnosnažna dana 11.07.2019. godine, a izvršna dana 30.01.2020. godine.

Prema odredbama člana 154. i 155. Zakona o obligacionim odnosima, ko drugome prouzrokuje štetu dužan ju je nadoknaditi, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice. Šteta je umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist).

Pravilno zaključuje drugostepeni sud da se u konkretnom slučaju ne primenjuje član 293. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima koji propisuje, da ako dužnik nije ispunio svoju obavezu u roku koji mu je određen pravnosnažnom odlukom, poverilac ga može pozvati da je ispuni u naknadno primerenom roku i izjaviti da po isteku tog roka neće primiti ispunjenje nego će tražiti naknadu štete zbog neispunjenja. Po isteku naknadnog roka poverilac može zahtevati samo naknadu štete zbog neispunjenja. Tužilac svoj zahtev za naknadu štete nije zasnovao na navedenom članom, niti je postupao u skladu sa istim da bi se moglo govoriti da su ispunjeni uslovi za njegovu primenu, već se primenjuju odredbe članova 154, 155 i 189. Zakona o obligacionim odnosima koje regulišu osnove odgovornosti, pojam štete i obim naknade materijalne štete.

Kod utvrđenih činjenica da tuženi nije izvršio predaju naftnih derivata koji su vlasništvo tužioca, po stavu revizijskog suda, s obzirom na način na koji je tužilac opredelio zahtev za naknadu stvarne štete, činjenica pokretanja izvršnog postupka za povraćaj istih ne isključuje pravo tužioca na naknadu stvarne štete, ako je istu pretrpeo zbog nevraćanja naftnih derivata, a okončanje izvršnog postupka nije uslov za dospelost prava na naknadu štete, niti čini postavljeni tužbeni zahtev za naknadu stvarne štete preuranjenim. Realno predati ili predati u vidu isplaćene novčane protivrednosti, predmetni naftni derivati imali su oscilacije u vrednosti što za revidenta predstavlja običnu štetu koja postoji nezavisno od izvršnog postupka. Shodno tome, osnovani su revizijski navodi da su sudovi trebali da procenjuju da li je došlo do umanjenja imovine tužioca u iznosu od 3.515.860,91 američkih dolara u vidu obične štete izračunate kao razlika u cenama naftnih derivata za period od 11.07.2019. godine do 08.07.2020. godine, a što je u konkretnom slučaju izostalo za pravilnu primenu materijalnog prava.

Kad je u pitanju pravo tužioca na izgubljenu korist kao predmet tužbenog zahteva, prema odredbi člana 189. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima, pri oceni visine izmakle koristi uzima se u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari, ili prema posebnim okolnostima čije ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem.

Izgubljena korist je vrsta prouzrokovane materijalne štete u vidu onemogućavanja dobijanja određene imovinske koristi koja se u oštećenikovoj imovini osnovano očekivala prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima slučaja, da nije bilo štetnikove radnje ili propuštanja zbog kojih je ista izostala. Tužilac je naveo u tužbi za izmaklu korist, da je pretrpeo štetu kao imalac robonovčanog potraživanja prema tuženom, a iz razloga što se naftni derivati mogu ekvivaletno novčano izraziti u valuti američkog dolara, te se njegova izgubljena korist ogleda u pravu na zakonsku zateznu kamatu na procenjenu novčanu vrednost predmetnih naftnih derivata za period neovlašćenog držanja te robe od strane tuženog, od 09.10.2006. godine kao dana utuženja do dana veštačanja, 08.07.2020. godine, a po cenama naftnih derivata od 11.07.2019. godine, jer je novčana sredstva za kupovinu naftnih derivata mogao da koristi kao novčana sredstva koja bi u banci ostvarivala redovni prihod.

Naftni derivati predstavljaju specifičnu vrstu robe koja ima svoju berzansku, odnosno novčanu protivvrednost i stalno su u prometu. Berzanska cena je jedinična cena ugovorene vrste robe postignuta u kotaciji ugovorene berze koju je ona objavila određenog dana u kursnoj listi, što znači da ista može imati svoje oscilacije. Nije smetnja da tužilac kod naftnih derivata koji imaju svoju berzansku vrednost opredeli visinu izmakle koristi u visini obračunate kamate na njihovu procenjenu novčanu vrednost za vremenski period neovlašćenog držanja istih od strane tuženog, da je novčana sredstva za kupovinu istih koristio kao novčana sredstva koja bi u banci ostvarivala redovan prihod, a koji je sprečen štetnikovom radnjom. Zbog pogrešne primene materijalnog prava nisu raspravljene pravno relevantne činjenice za odluku o tužbenom zahtevu u ovom delu, da li tužilac za traženi period može da vrši procenu novčane vrednosti naftnih derivata po cenama na dan 11.07.2019. godine kao dan pravnosnažnosti prvostepene presude ili po cenama koje su važile u obračunskom periodu i koju vrstu kamate može potraživati, s obzirom da je istu vezao za novčana sredstva na osnovu kojih bi u banci ostvarivao prihod.

Kako za pravilnu primenu materijalnog prava nisu raspravljene sve pravno relevantne činjenice, Vrhovni kasacioni sud je ukinuo nižestepene presude primenom člana 416. ZPP.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će imati u vidu gore navedeno i raspraviti da li je došlo do umanjenja imovine tužioca u vidu stvarne štete i izgubljene koristi i ako jeste raspraviti visinu istih, te će pravilnom primenom materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje odlučiti o osnovanosti tužbenog zahteva i troškovima postupka.

Predsednik veća-sudija,

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić