U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, kao predsednika veća, Gordane Ajnšpiler Popović i Branislave Apostolović, članova veća, u privrednom sporu po tužbi tužioca Preduzeće za telekomunikacije „AA“, ..., koga zastupa Vojislav S. Nedić, advokat iz ..., protiv tuženog „BB“, ... koga zastupa Aleksandar N. Nikolić, advokat iz ..., radi duga, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž br.943/13 od 23.01.2015. godine, u sednici veća održanoj dana 03.11.2016. godine, doneo je

P R E S U D U

I USVAJA SE revizija tužioca i PREINAČAVA presuda Privrednog apelacionog suda Pž br. 943/13 od 23.01.2015. godine u stavu II izreke i PRESUĐUJE:

ODBIJA SE žalba tuženog kao neosnovana i POTVRĐUJE presuda Privrednog suda u Beogradu P 8024/13 od 25.02.2015. godine u delu kojim je usvojen tužbeni zahtev za isplatu iznosa od 4.209.840,27 dinara sa zakonskom zateznom kamatom i to na iznos od 1.694.219,17 dinara počev od 16.01.2011. godine do isplate, na iznos od 1.737.123,33 dinara počev od 16.02.2011. godine do isplate i na iznos od 778.497,77 dinara počev od 21.02.2011. godine do isplate, kao i za troškove parničnog postupka od 388.268,00 dinara.

II Obavezuje se tuženi „BB“, ..., da tužiocu „AA“, ..., na ime troškova revizijskog postupka plati iznos od 558.491,80 dinara, u roku od 8 dana od dana prijema prepisa presude.

O b r a z l o ž e nj e

Prvostepenom presudom Privrednog suda u Beogradu P 8024/13 od 25.02.2015. godine, u stavu I izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev, pa je obavezan tuženi da plati tužiocu iznos od 16.979.363,43 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana dospelosti svakog pojedinog iznosa do isplate, stavom II izreke obavezan je tuženi da plati tužiocu na ime obračunate kamate iznos od 1.709.082,08 dinara, stavom III izreke odbijen je tužbeni zahtev u delu u kom je tužilac tražio da sud obaveže tuženog da tužiocu plati zakonsku zateznu kamatu na iznos obračunate kamate od 1.709.082,08 dinara, kao neosnovan. Stavom IV izreke obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka plati iznos od 388.268,00 dinara.

Privredni apelacioni sud presudom Pž.br. 3126/15 od 23.09.2015. godine, u stavu prvom izreke odbija žalbu tužioca kao neosnovanu i potvrđuje presudu Privrednog suda u Beogradu P 8024/13 od 25.02.2015. godine u delu stava I izreke kojim je obavezan tuženi da plati tužiocu 12.769.523,07 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana dospelosti svakog pojedinog iznosa do isplate. Stavom II izreke preinačena je navedena presuda u delu stava I izreke i stavu IV izreke te odbijen tužbeni zahtev tužioca za isplatu iznosa od 4.209.840,27 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana dospelosti svakog pojedinog iznosa do isplate, te je obavezan tuženi da plati tužiocu na ime troškova parničnog postupka iznos od 163.115,00 dinara.

Protiv stava dva drugostepene presude, tužilac izjavljuje blagovremenu i dozvoljenu reviziju na osnovu člana 403. stav 2. Zakona o parničnom postupku, iz svih zakonskih razloga. Troškove je opredeljeno tražio.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku (Sl. glasnik RS br. 72/11 ...55/14), Vrhovni kasacioni sud nalazi da je revizija tužioca osnovana.

Nižestepene presude nisu zahvaćene bitnim povredama iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka, koje mogu predstavljatri revizijski razlog nema.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju parnične stranke su bile u poslovnom odnosu po osnovu više zaključenih ugovora o pružanju telekomunikacionih usluga, kojima su stranke uredile međusobne odnose vezane za pružanje telekomunikacionih usluga koje je tužilac obezbeđivao tuženom kao korisniku. Spornim računima je tuženom fakturisana naknada za period od novembra 2010. godine do juna 2011. godine i ukupno potraživanje tužioca prema tuženom po osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka finansijske struke iznosi 18.688.445,51 dinara, od čega 16.979.363,43 dinara na ime glavnog duga i 1.709.082,08 dinara na ime obračunate kamate primenom proporcionalne metode. Predlog za izvršenje u konkretnom slučaju podnet je 06.03.2012. godine, a tuženi je isticao prigovor zastarelosti potraživanja.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je primenom odredbi člana 262. i 374. Zakona o obligacionim odnosima zaključio da sporno potraživanje nije zastarelo, te je usvojio tuženi zahtev tužioca po osnovu glavnog duga i dela obračunate kamate.

Drugostepeni sud zaključuje da se na potraživanje ove vrste primenjuje rok zastarelosti od jedne godine propisan odredbom člana 378. Zakona o obligacionim odnosima. Smatra da ovo potraživanje ne spada u red potraživanja pravnih lica iz ugovora o prometu roba i usluga, već je u pitanju potraživanje na ime pruženih telefonskih usluga za koje je predviđen kraći zastarni rok od jedne godine, pa delimično preinačava prvostepenu presudu u tom smislu.

Po nalaženju revizijskog suda, pravilan je zaključak prvostepenog suda da u konkretnoj pravnoj stvari treba primeniti rok zastarelosti propisan članom 374. Zakona o obligacionim odnosima.

Prema članu 374. Zakona o obligacionim odnosima međusobna potraživanja pravnih lica iz ugovora o prometu robe i usluga kao i potraživanja naknade za izdatke učinjene u vezi sa tim ugovorima zastarevaju za tri godine, dok odredba člana 378. istog Zakona propisuje da zastarevaju za jednu godinu između ostalog potraživanja pošte, telegrafa i telefona za upotrebu telefona i poštanskih pregradaka kao i druga njihova potraživanja koja se naplaćuju u tromesečnim ili kraćim rokovima.

Kada se analizira vrsta usluge za koju tužilac potražuje naknadu u konkretnom slučaju po osnovu Ugovora o korišćenju telekomunikacione usluge Komutirani pristup Smin sa ISP od 11.12.2003. godine i Ugovora o veleprodaji ADSL-a od 23.01.2008. godine, proizilazi da je tuženi navedenim ugovorima kao provajder iznajmio od tužioca portove internet servisa, pri čemu tuženi nije krajnji korisnik istih, već kao internet provajder pruža usluge krajnjim korisnicima – fizičkim i pravnim licima na koji način stiče dobit u poslovanju. Iz navedenog sledi da se ne radi o telefonskim i sličnim uslugama iz citiranog člana 378. Zakona o obligacionim odnosima, već o veleprodaji pristupa brzom internetu i korišćenju kapaciteta tužioca u tom smislu koji ne predstavljaju telefonske usluge, a na osnovu kojih je tuženi kao pravno lice vršio usluge pristupa istim krajnjim korisnicima, od kojih je naplaćivao naknadu.

S obzirom na navedeno jasno proizilazi da sporne fakturisane usluge upravo predstavljaju međusobna potraživanja pravnih lica iz ugovora o prometu robe i usluga kao i potraživanja naknade za izdatke učinjene u vezi sa tim ugovorima, naročito imajući u vidu da tuženi nije krajnji korisnik istih, pa se u ovom slučaju ne može primeniti jednogodišnji rok zastarelosti, već rok zastarelosti od tri godine propisan članom 374. Zakona o obligaconim odnosima, a kako je to pravilno zaključio prvostepeni sud.

Stoga je revizija tužioca usvojena i preinačena drugostepena odluka u delu kojim je usvojena žalba tuženog i preinačena prvostepena presuda zbog zastarelosti potraživanja kao i za troškove postupka.

Odluka o troškovima revizijskog postupka doneta je u smislu čl. 150 i 154. Zakona o parničnom postupku, te su tužiocu priznati stvarni i potrebni troškovi u odnosu na revidirani iznos u smislu člana 36. stav 5. Zakona o sudskim taksama i to na ime takse na reviziju 193.396,80 dinara, takse na odluku po vanrednom pravnom leku 290.095,00 dinara i 75.000,00 dinara na ime sastava revizije, ukupno 558.491,80 dinara po AT i TT, a kako je navedeno u izreci odluke pod II.

Iz navedenih razloga revizijski sud je na osnovu procesnog ovlašćenja iz člana 416. stav 1 . Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci odluke.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić