Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbi člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br 72/2011 ... i 18/2020) i odlučio da je revizija tužioca osnovana.

Predmet tužbenog zahteva je autorska naknada za reemitovanje muzičkih dela sa repertoara tužioca od strane tuženog kao korisnika kome je ustupljeno pravo kablovskog reemitovanja muzičkih dela za period od 01.01.2012. godine do 31.12.2014. godine.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju parnične stranke su 23.07.2010. godine zaključile ugovor kojim je tužilac, organizacija koja se bavi kolektivnim ostvarivanjem autorskih prava na teritoriji Republike Srbije, dao tuženom kao korisniku dozvolu i neisključivo ustupio pravo kablovskog reemitovanja muzičkih dela koja spadaju u repertoar tužioca. Ugovorom je predviđeno da je za korišćenje repertoara tuženi dužan da tužiocu dostavi podatke o broju priključaka i popis kanala sa punim nazivom kanala i naznakom zemlje porekla, sa stanjem na dan prvog u mesecu za koji se naknada plaća, a najkasnije do 5.-og u mesecu za prethodni mesec. Tuženi se ugovorom obavezao da tužiocu plaća autorsku naknadu za reemitovanje muzičkih dela sa repertoara tužioca u iznosu od 0,38 dinara (bez PDV) po priključku po kanalu mesečno, odnosno 4,57 dinara (bez PDV) po priključku po kanalu godišenje, u 2010. godini, koja naknada će se za naredne godine utvrđivati usklađivanjem naknade ugovorene za 2010. godinu sa porastom cena na malo na osnovu zvaničnih podataka Republičkog zavoda za statistiku. Ugovor je zaključen na neodređeno vreme počev od 01.02.2010. godine. Tužilac je obavestio tuženog da je na osnovu dopisa Ratela od 07.08.2014. godine i izveštaja Ratela utvrdio da postoje značajne razlike između podataka koje je tuženi dostavio tužiocu po ugovoru i podataka koje je dostavio Ratelu, pa je pozvao tuženog da dostavi podatke o tačnom broju kanala i tačnom broju korisnika za period od 01.01.2012. godine do 31.12.2014. godine, što tuženi prema navodima tužioca nije učinio. Prvostepeni sud je iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka utvrdio da prema dostavljenim podacima Ratela i važećoj tarifi ukupna naknada za ceo obračunski period 2012., 2013. i 2014. godine iznosi bez PDV-a 91.381.092,68 dinara, a sa PDV-om 109.198.699,45 dinara, a nakon umanjenja za ranije fakturisane i naplaćene iznose da naknada iznosi bez PDV-a 48.702.873,75 dinara a sa PDV-om 58.165.824,37 dinara. Tužilac je fakturisao naknadu obračunatu prema podacima koje mu je dostavio tuženi. Tuženi je za ceo utuženi period svaki mesečni izveštaj tužiocu dostavljao identičan, u smislu broja pretplatnika i broja kanala, dok se podaci koje je dostavio Ratelu, o broju pretplatnika i kanala, razlikuju od podataka koji su dostavljeni tužiocu.

Kod utvrđenja da tuženi nije dostavio tužiocu za utuženi period sve neophodne podatke relevantne za obračun autorske naknade za kablovsko reemitovanje, iako je to bila njegova obaveza u skladu sa ugovorom zaključenim sa tužiocem, prvostepeni sud je zaključio da tuženi tužiocu nije platio autorsku naknadu prema stvarnom broju priključaka i kanala za utuženi period i obavezao ga da plati razliku između fakturisanog i naplaćenog iznosa od strane tužioca, i ukupnog iznosa koji je tuženi dužan da plati tužiocu, što iznosi 58.165.824,37 dinra.

Za prigovor zastarelosti prvostepeni sud je našao da je neosnovan primenom odredbe člana 387. Zakona o obligacionim odnosima, o zaostarnom roku od 3 godine, koga je računao počev od dana kada je tužilac primio dopis Ratela, od 07.08.2014. godine.

Drugostepeni sud je pošao od odredbe ugovora koga su zaključile parnične stranke, iz člana 10., po kojoj je tuženi dužan da do 05-tog u mesecu za prethodni mesec obavesti tužioca o svim promenama koje mogu uticati na obračun autorske naknade, te da podaci dostavljeni posle navedenog roka neće uticati na obračun naknade. Drugostepeni sud smatra da je bitno da je naknada fakturisana od strane tužioca, plaćena od strane tuženog, i nalazi da su na taj način parnične stranke u celini ispunile svoje ugovorne obaveze u spornom periodu i da tužilac nema pravo da naknadno vrši ponovni obračun autorske naknade i zahteva isplatu novog izosa u odnosu na onaj koji je fakturisao. Upravo iz sadržine navedenog člana ugovora smatra da proizilazi da se nakon dostavljanja podataka od strane tuženog i izvršenog obračuna i fakturisanja, te plaćanja od strane tuženog, ne može vršiti izmena obračuna naknade, bilo u višem, bilo u nižem iznosu. Ovo s toga što se ista odredba mora primenjivati i u situciji kada bi na osnovu naknadno dostavljenih podataka autorska naknada bila u nižem iznosu od fakturisane, i kada na osnovu kasnije pribavljenih podataka autorsku naknadu treba obračunati u višem iznosu. Smatra da je sadržina sporazuma parničnih stranaka da naknadno pribavljeni ili dostavljeni podaci neće uticati na obračun autorske naknade, da je tužilac prihvatio kao relevante one podatke koje u ugovorenom roku dobija od tuženog, tako da bez osnova potražuje iznos iz tužbenog zahteva.

Revizijski sud smatra da je pogrešno tumačenje odredaba ugovora koje daje drugostepeni sud. Kako revident ukazuje, odredbom člana 10. Ugovora stranke nisu predvidele da naknadno „pribavljeni“ podaci neće uticati na obračun autorske naknade. Ovakvo tumačenje iz odredbe člana 10. Ugovora bilo bi u suprotnosti sa ovlašćenjem koga je tuženi dao tužiocu po odredbi člana 12. Ugovora, da tužilac vrši najširu kontrolu dokumentacije koja se odnosi na priključke, naziv i broj kanala, putem predstavnika koje tužilac odredi, i da je to tuženi dužan da mu omogući. Nije ugovoren rok u kome bi tužilac bio ovlašćen da sprovede provere podataka koje mu je dostavio tuženi. Zato se ne može prihvatiti za zasnovan na odredbama ugovora zaključak drugostepenog suda da je tužilac prihvatio kao relevantne one podatke koje u ugovorenom roku dobija od tuženog i da nakon obračuna i fakturisanja autorske naknade ne može vršiti njene izmene, kao posledicu provere podataka koje mu je dostavio tuženi. Takvo shvatanje upravo je suprotno načelu savesnosti i poštenja, kojih su ugovorne strane dužne da se pridržavaju u zasnivanju i u ostvarivanju prava i obaveza iz ugovora. Nije tužilac nesavestan što je fakturisao autorsku nakndu prema podacima koje mu je dostavio tuženi, već je tuženi nesavestan ako je dostavio netačne podatke. Prema odredbi člana 148. Zakona o obligacionim odnosima na koju se i drugostepeni sud poziva, ugovor stvara prava i obaveze za ugovorne strane, pa je tako obaveza tuženog bila da dostavi podatke koji odgovaraju stvarnom broju priključaka i kanala i stvarnom broju korisnika. Tačnost podataka dovedena je u pitanje podacima koje je tužilac pribavio. Ukoliko visina naknade ne odgovara ugovorenoj prema stvarnom broju korisnika i kanala koje je koristio tuženi u spornom periodu, tada tuženi nije ispunio svoju ugovorenu obavezu na plaćanje naknade, sve saglasno odredbi člana 17. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, te tužilac ima pravo da od tuženog zahteva ispunjenje preostale neispunjene obaveze po odredbi člana 262. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i to u iznosu prema parametrima kako je to ugovorenom predviđeno.

Drugostepeni sud, zbog pogrešne primene odredaba ugovora, koje su za stranke materijalno pravo, i citiranih odredaba Zakona o obligacionim odnosima, nije cenio žalbene navode od značaja za visinu eventualno nenamirene obaveze tuženog prema tužiocu, niti osnovanost prigovora zastarelosti. Kako je tužbeni zahtev usmeren na ispunjenje ugovorne obaveze, zastarni rok je određen odredbom člana 374. Zakona o obligacionim odnosima. Zastarni rok od tri godine počinje teći prvog dana posle dana kada je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, prema odredbi člana 361. Zakona o obligacionim odnosima. Kako su ugovorne strane ugovorile naknadu po priključku po kanalu u godišnjem iznosu, proizilazi zaključak da obaveza plaćanja dospeva 5.-og u prvom mesecu za prethodnu kalendarsku godinu i od narednog dana se računa zastarevanje. Prema navedenim odredbama proizilazi da nije relevantan za početak zastarevanja dan kada je tužilac saznao za podatke od Ratela.

Kako je drugostepeni sud o tužbenom zahtevu odlučio pogrešnom primenoim materijalnog prava, kako je napred izneto, i nije cenio prigovore na utvrđenu visinu obaveze, niti na odluku prvostepenog suda o prigovoru zastare, nisu raspravljene ni bitne činjenice od značaja za odluku o tužbenom zahtevu. To su činjenice o visini eventualno preostalog, nenamirenog potraživanja tužioca koje nije zastarelo.

To su razlozi zbog kojih je revizijski sud usvojio reviziju i ukinuo drugostepenu presudu po odredbi člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku i vratio predmet drugostepenom sudu na ponovno suđenje.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić