Presudom Privrednog apelacionog suda Pž broj 2540/14 od 09.04.2014. godine u stavu 1 izreke odbijena je žalba tužioca kao neosnovana i potvrđena presuda Privrednog suda u Beogradu P broj 3486/13 od 06.02.2014. godine, u stavu 1, 2 i 4 izreke i u delu stava 5 kojim je tužilac obavezan da drugotuženom naknadi troškove spora u iznosu od od 265.010,00 dinara. Stavom 2 izreke vraćeni su spisi Privrednog suda u Beogradu P 3486/13 u delu stava 5 izreke presude u kojim je tužilac obavezan da prvotuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosud od 559.230,00 dinara, prvostepenom sudu na postupanje.

Protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž broj 2540/14 od 09.04.2014. godine, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju u odnosu na stav 1 izreke, zbog pogrešne primene materijalnog prava, bitnih povreda odredaba Zakona o parničnom postupku i predložio Vrhovnom kasacionom sudu da reviziju usvoji.

U odgovoru na reviziju prvotužena Agencija za privatizaciju Republike Srbije osporila je u celini navode iz revizije i predložila Vrhonom kasacionom sudu da istu odbije kao neosnovanu. Troškove revizijskog postupka je tražila i to za sastav odgovora na reviziju i taksu na odgovor.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu drugostepenog suda u skladu sa odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku (Sl.glasnik RS br. 72/2011 ) i utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374 st. 2 tač. 2 Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac kao kupac je sa prvotuženom Agencijom za privatizaciju kao prodavcem, zaključio Ugovor o prodaji akcija privrednog društva za p.b.s., t. i p.e. z. i. i o. e. o. E. B.B. metodom javnog tendera dana 11.01.2012. godine. Odredbom člana 8 4. zaključenog ugovora, kupac se obavezao da dostavi Agenciji garanciju za dobro izvršenje posla u iznosu od 100 % investicione obaveze, kao nezavisno, bezuslovno, neopozivo i na prvi poziv naplativo sredstvo obezbeđenja obaveza kupca iz člana 8. 1.; 8. 2.; 8. 3. ugovora, sa rokom važnosti koji pokriva period od 62 meseca počevši od dana ispunjenja, kao i da su prava agencije po osnovu izdate garancije za dobro izvršavanje posla nezavisna, kumulativna i bez uticaja na sva ostala prava po osnovu ovog ugovora ili merodavnog prava, koja prava bi mogla nastati usled kršenja odredaba ovog ugovora od strane kupca. Prvotužena Agencija za privatizaciju je dana 16.04.2013. godine obavestila tužioca da se Ugovor o prodaji akcija privrednog društva E. B.B., zaključen dana 11.01.2012. godine smatra raskinutim zbog neispunjenja obaveza istekom naknadno ostavljenog roka, sve to u skladu sa članom 41 a tačka 3, 4. i 6. Zakona o privatizaciji i člana 8.6 Ugovora o prodaji kao i da će pokrenuti postupak naplate ugovorne kazne i garancije za dobro izvršenje posla. Garancija za dobro izvršenje posla G3442/12 od 24.01.2012. godine izdata je od strne H.A.-A. b. DD iz LJ. u korist tuženog prvog reda a po nalogu tužioca, te je i u garanciji navedeno da se H.A.-A. b. DD iz LJ. neopozivo i bezuslovno obavezuje da plati korisniku, ovde tuženom prvog reda Agenciji za privatizaciju, nakon prvog pisanog zahteva i pismene potvrde u kojoj se navodi da kupac ovde tužilac nije ispunio obaveze prema investicionom programu a u skladu sa odredbom člana 8. 1.; 8. 2.; i 8. 3. predmetnog ugovora koji je kupac prekršio. Rok važnosti navedene garancije ukoliko prethodno ne bude povučena je 17.03.2017. godine do 12,00 časova.

Kao što je prethodno navedeno, tužilac traži primarnim zahtevom da se utvrdi da tuženi prvog reda nema pravo da od tuženog drugog reda naplati iznos bankarske garancije koja je izdata od strane drugotuženog, da se zabrani prvotuženoj da od drugotužene naplati iznos iz bankarske garancije i da vrati orginal i sve kopije bankarske garancije, dok je eventualnim zahtevom traženo da se obaveže tužena prvog reda da se uzdrži da od tužene drugog reda naplati iznos od bankarske garancije i da vrati tužiocu original i kopije bankarske garancije.

Prvostepeni i drugostepeni sud na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja su zaključili da je i primarni i eventualni tužbeni zahtev tužioca neosnovan. Tužilac kao kupac društvenog kapitala se obavezao da dostavi prvotuženoj Agenciji garanciju za dobro izvršenje posla, kao nezavisno, bezuslovno, neopozivo i na prvi poziv naplativo sredstvo obezbeđenja obaveze kupca koja je predviđena u članu 8. 1.; 8. 2.; i 8. 3. ugovora o prodaji akcija privrednog društva E. B.B. Izdatom garancijom drugotužena H.A.-A. b. DD iz LJ. preuzela je obavezu da neopozivo i bezuslovno plati nakon prvog pismenog zahteva i pismene potvrde u kojoj se navodi da kupac nije ispunio svoje obaveze po investicionom programu, koje su predviđene u ugovoru. Kako je u izdatoj garanciji navedeno da se izdavalac garancije obavezuje da neopozivo i bezuslovno plati prvotuženom, po dostavljanju potvrde da kupac nije ispunio navedene obaveze a koje u suštini i povlače raskid ugovora po članu 41 a Zakona o privatizaciji, to su nižestepeni sudovi zaključili da je došlo do raskida ugovora i da tužena prvog reda ima pravo da se naplati iz izdate garancije, te da izdata bankarska garancija predstavlja nezavisan i samostalni posao u kome su učesnici drugotuženi kao izdavalac garancije i prvotuženi kao korisnik garancije, tako da prigovor po istoj korisniku može uputiti samo banka izdavalac kao dužnik obaveze a tužilac nije učesnik predmetnog pravnog posla, niti ima pravo na isticanje prigovora koji se tiču izvršenja i važnosti ugovora o prodaji akcija. Nižestepeni sudovi su zaključili da pozivanje tužioca na odredbu člana 132. Zakona o obligacionim odnosima, je bez uticaja na odluku, jer se izdata bankarska garancija ne može poistovetiti sa institutom ugovorna kazna, što je tužilac neosnovano isticao tokom postupka. Sa svih navedenih razloga odbijeni su zahtevi tužioca - primarni i eventualni zahtev kao neosnovani.

Prema oceni revizijskog suda, pravilno su nižestepeni sudovi na utvrđeno činjenično stanje, primenili materijalno pravo kada su odbili primarni i eventualni zahtev tužioca kao neosnovan.

Navodi iz revizije se ne mogu prihvatiti kao osnovani.

U reviziji se uglavnom ponavljaju razlozi koje je revident isticao i u žalbenom postupku. Revident u suštini institut samostalne bankarske garancije iz člana 1087. Zakona o obligacionim odnosima, koja je bila predmet ove parnice, upodobljava sa bankarskom garancijom koja je predviđena u članu 1083. Zakona o obligacionim odnosima. On ističe da ne postoji bankarska garancija koja je nezavisna od osnovnog posla i tvrdi da je bankarska garancija „simulavni pravni posao“ i da ne može postojati bez postojanja osnovnog pravnog posla u vezi koga se bankarska garancija izdaje. Takođe revident ističe da je nepravilno tumačenje nižestepenih sudova, da tužilac nije učesnik pravnog posla u kome je izdata bankarska garancija i da zbog toga ne može isticati prigovore vezane za garanciju, pa ni isticati prigovor da ne postoji pravni posao za koji je data garancija kao sredstvo obezbeđenja i da se zbog toga ne može realizovati.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, tužilac pogrešno tumači predmetnu bankarsku garanciju kao akcesornu koja je predviđena u članu 1083. Zakona o obligacionim odnosima, jer se u ovom slučaju radi o bankarskoj garanciji koja je izdata na temelju člana 1087. Zakona o obligacionim odnosima kao garancija „bez prigovora“ koja je samostalni pravni posao, koji ne prati sudbinu osnovnog pravnog posla. Prirodu garancije odredio je sam tužilac kao nalogodavac, tako da je u pitanju samostalna, neopoziva, bezuzslovna bankarska garancija, po kojoj je banka garant dužna da na prvi poziv korisnika garancije, isplati garantovani iznos, pod uslovima i u roku utvrđenim u samoj garanciji. Samostalna garancija razlikuje se od osnovne bankarske garancije upravo zbog nepostojanja akcesornosti u odnosu na osnovni pravni posao. Banka je izdavalac garancije i ona nema pravo da prema korisniku ističe prigovore koje bi imao pravo da istakne nalogodavac, kao dužnik obaveze iz osnovnog ugovora. Upravo zbog ove bitne različitosti u odnosu na osnovni oblik garancije, zakonodavac je kao poseban oblik sistematizovao u članu 1087. Zakona o obligacionim odnosima garanciju „bez prigovora“. Prvotužena agencija je blagovremeno u roku važenja garancije uputila zahtev tuženom drugog reda za plaćanje garantovanog iznosa.

Sledom izloženog, pravna priroda nezavisne, neopozive, bezuslovne i plative na prvi poziv bankarske garancije je njena odvojenost i od osnovnog posla i od ugovora o izdavanju bankarske garancije, tako da u nezavisnom poslovnom odnosu zasnovanom između korisnika garancije i garanta banke, samo banka garant može korisniku garancije da ističe prigovore, ali samo one koji se tiču same garancije, kao npr. prigovor u pogledu punovažnosti i u pogledu sadržine garancije i sl. a nalogodavac u konkretnom slučaju tužilac, ne može isticati prigovore prema korisniku garancije, pa ni tražiti da se zabrani realizacija garancije na način kako je to tužbenim zahtevom traženo.

Međutim, ukoliko korisnik garancije neopravdano realizuje bankarsku garanciju u tom slučaju prema odredbi člana 1087 stav 3 Zakona o obligacionim odnosima, korisnik garancije duguje nalogodavcu iznos primljen po osnovu garancije na koji ne bi imao pravo zbog opravdanih prigovora nalogodavca. Takav zahtev nije postavljen u ovom sporu.

Sa navedenih razloga revizija tužioca je odbijena kao neosnovana.

Vrhovni kasacioni sud rešavajući po zahtevu tužene prvog reda za naknadu troškova revizijskog postupka koji su traženi za sastav odgovora na reviziju i sudsku taksu na odgovor, zaključio je da navedeni troškovi nisu bili nužni troškovi u ovom postupku, pa stoga se ne mogu dosuditi na teret tužioca zbog čega je i zahtev tuženog prvog reda odbijen kao neosnovan.

Vrhovni kasacioni sud na osnovu izloženog i procesnih ovlašćenja iz člana 414. i 165. Zakona o parničnom postupku je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić,s.r.