Privredni apelacioni sud u Beogradu presudom Pž br.5254/15 od 10.03.2016. godine, u stavu I izreke preinačuje presudu Privrednog suda u Beogradu P br.2122/15 od 28.05.2015. godine, tako što ostaje na snazi rešenje o izvršenju na osnovu verodostojne isprave privrednog suda u Beogradu Iv 793/13 od 28.01.2013. godine, u delu u kojem je obavezan tuženi da tužiocu plati dug u iznosu od 20.080.480,46 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 10.01.2013. godine pa do isplate i za troškove izvršenja u iznosu od 387.502,00 dinara. Odbija kao neosnovan protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca kojim je tražio da se obaveže tužilac-protivtuženi na isplatu iznosa od 1.490.423,55 dinara sa zakonskom zateznom kamatom i to na iznos od 727.602,40 dinara počev od 08.05.2012. pa do isplate i na iznos od 762.821,15 dinara počev od 05.06.2012. godine pa do isplate. Obavezan je tuženi-protivtužilac da tužiocu- protivtuženom na ime troškova postupka plati iznos od 1.022.752,00 dinara. Stavom drugim obavezan je tuženi-protivtužilac da tužiocu-protivtuženom na ime troškova drugostepenog postupka plati iznos od 78.000,00 dinara.

Protiv drugostepene presude, tuženi-protivtužilac izjavljuje blagovremenu i dozvoljenu reviziju. Reviziju izjavljuje zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvređenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Revizijski sud je ispitao revizijom pobijanu drugostepenu presudu na način propisan članom 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 55/14) i odlučio kao u izreci revizijske presude iz sledećih razloga:

Revizija tuženog-protivtužioca je osnovana.

Nižestepene presude nisu zahvaćene bitnom povredom iz člana 374. stav 2. tačka 2. ovog zakona na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su dana 05.04.2012. godine zaključile ugovor o dugoročnoj poslovno-tehničkoj saradnji. Navedenim ugovorom tužilac-protivtuženi se obavezao da će tuženom- protivtužiocu ustupiti opremu – mašine bliže navedene u članu 4. ugovora, a Aneksom 1 ugovora, ugovorena je cena predmetne opreme i mašina u iznosu od 21.072.742,08 dinara ili 160.000 evra po kursu na dan 05.04.2012. godine. Prodavac je dao izjavu da garantuje kupcu da je oprema u ispravnom i funkcionalnom stanju i za istu je dao garanciju za period do 31.12.2012. godine. Zapisnikom o primopredaji od 25.04.2012. godine potpisanim od strane parničnih stranaka konstatovano je da je tuženi-protivtužilac preuzeo predmetne mašine i opremu u viđenom stanju u pogonu Preduzeća „GG“ u ... bez primedbi, a u skladu sa ugovorom od 05.04.2012. godine. Predmetna oprema i mašine su se sve vreme nalazile kod Privrednog društva „GG“ iz ... gde se i dalje nalaze. Tužilac-protivtuženi je ispostavio predračun broj 2012-18 od 05.04.2012. godine na iznos od 21.072.742,08 dinara. Tuženi-protivtužilac je dopisom od 25.04.2012. godine obavestio tužioca-protivtuženog o dinamici plaćanja. Dana 08.05.2012. godine tuženi-protivtužilac je uplatio prvu ratu u iznosu od 727.802,40 dinara, a dana 05.06.2012. godine drugu ratu u iznosu od 762.812,15 dinara. Tužilac-protivtuženi je nakon isteka dogovorenog roka za plaćanje po predračunu od 05.04.2012. godine ispostavio 03.01.2013. godine konačan račun sa ukupnim iznosom preostalog duga od 20.080.480,46 dinara. Tuženi-protivtužilac je dopisom od 05.11.2012. godine obavestio tužioca- protivtuženog da raskida ugovor o dugoročnoj poslovnoj saradnji od 05.04.2012. godine. Kao razlog za raskid ugovora, navedena je činjenica da tužilac- protivtuženi za sve vreme koje je prethodilo raskidu ugovora nije zaključio ni jedan ugovor o prodaji gotovih proizvoda a da je pravi dogovor među strankama bio da će to biti bar tri-četiri kamiona mesečno dok je tuženi-protivtužilac preduzeo sve što je bilo potrebno da se proizvodnja započne. Tužilac tužbenim zahtevom traži isplatu cene za isporučene mašine u iznosu od 20.080.480,46 dinara, a protivtužbom tuženi-protivtužilac traži od tužioca- protivtuženog povraćaj sredstava u iznosu od 1.490.423,55 dinara.

Prvostepeni sud odbija tužbeni, a usvaja protivtužbeni zahtev sa obrazloženjem da je tužilac-protivtuženi samo delimično izvršio svoju obavezu iz ugovora o poslovno tehničkoj saradnji tako što je tuženom- protivtužiocu stavio na raspolaganje predmetne mašine, a nije izvršio ugovornu obavezu u delu koja se odnosi na obavezu zajedničke saradnje u oblasti plasmana robe na tržište niti je dokazao da je spreman da tu obavezu izvrši. Prema izraženom pravnom stavu prvostepenog suda ugovor je raskinut izjavom volje tuženog-protivtužioca putem dopisa od 05.11.2012. godine, zbog čega tužilac-protivtuženi nema osnova da potražuje preostali iznos cene za predmetne mašine i opremu, već suprotno tuženi-protivtužilac ima osnova da potražuje deo cene koji je plaćen za isporučenu opremu i mašine.

Drugostepeni sud u odluci o žalbi tužioca-protivtuženog izražava drugačiji pravni stav. Pravni stav po kome su stranke zaključile ugovor o dugoročno poslovno-tehničkoj saradnji koji je po svojoj pravnoj prirodi neimenovan ugovor, što znači da su ugovorne strane slobodne da urede svoje odnose. Ciljevi ugovora su unapređenje poslovanja, uvećanje produktivnosti rada, proširenje obima poslovanja u okviru registrovanih delatnosti stranaka, zajedničko angažovanje u oblasti uvoza i plasmana papira i kartona i proizvodnja zdravstveno ispravne ambalaže. Predmetni ugovor predstavlja jedan pravni okvir u cilju budućeg poslovanja koje će se naknadno zaključenim aneksima jasnije definisati odnosno biće jasnije određene obaveze parničnih stranaka. Jedino što je ugovorom načelno određeno je naknada koja će se fakturisati tuženom –protivtužiocu na ime naknade za animiranje tržišta i ugovaranja poslova u iznosu od 20% od osnovne razlike u ceni. Potpisivanjem aneksa ugovora, tuženi je konkretizovao odredbu člana 4. ugovora i sebe definisao kao kupca, a tužilac je u svojstvu prodavca preuzeo odgovornost za nedostatke na stvari i garantovao njihovu ispravnost u definisanom roku. Navedena obaveza nije uslovljena izvršavanjem drugih obaveza tužioca- protivtuženog. Drugostepeni sud sledom tih razloga preinačuje prvostepenu presudu tako što usvaja tužbeni a odbija protivtužbeni zahtev.

Revizijski sud ne prihvata izraženi pravni stav drugostepenog suda i suprotno tom stavu smatra da nisu postojali uslovi za preinačenje prvostepene presude i za usvajanje tužbenog zahteva za isplatu kupoprodajne cene i odbijanje protivtužbenog zahteva tuženog-protivtužioca za povraćaj uplaćenog iznosa.

Odredbom člana 124. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da u dvostranim ugovorima kada jedna strana ne ispuni svoju obavezu druga strana može ako nije što drugo određeno zahtevati ispunjenje obaveza ili pod uslovima predviđenim u idućim članovima raskinuti ugovor prostom izjavom, ako raskid ugovora ne nastupi po samom zakonu, u svakom slučaju ima pravo na naknadu štete.

U članu 99. istog zakona propisano je da odredbe ugovora primenjuju se onako kako glase. Pri tumačenju spornih odredaba ne treba se držati doslovnog značaja upotrebljenih izraza već treba istraživati zajedničku nameru ugovorača i odredbu tako razumeti kako to odgovara načelima obligacionog prava utvrđenim ovim zakonom.

Ugovor koji su parnične stranke zaključile dana 05.04.2012. godine predstavlja neimenovani ugovor, dvostrano teretni i mešoviti, gde su stranke u članu 1, konstatovale da potpisuju ovaj ugovor sa ciljem unapređenja poslovanja, povećanja produktivnosti rada i proširenja obima poslova iz njihovih registrovanih delatnosti. Članom 2. stranke su se saglasile da će zajedničko angažovanje saugovarača biti u obliku uvoza i plasmana papira i kartona, kao i ekstrudiranje polietilenom papira i kartona i proizvodnja zdravstveno ispravne ambalaže. Članom 3. ugovora stranke su se dogovorile da će saugovarači pomenute poslove obavljati kako na domaćem tako i na inostranom tržištu sa ciljem da se svaki od saugovarača specijalizuje za pojedine vrste poslova. U članu 8. ugovoreno je da će svi zajednički poslovi biti regulisani aneksima i da će aneksima jasno biti definisane obaveze oko organizacije poslovanja, uslovi prodaje i učešće saugovarača u zajedničkom dohotku.

Imajući u vidu navedene ugovorne odredbe pravilan je zaključak prvostepenog suda da se radi o neimenovanom dvostrano teretnom ugovoru mešovitog karaktera koji u jednom delu prema prirodi ugovorom definisanih prava i obaveza predstavlja ugovor o kupoprodaji predmetne opreme i mašina a u drugom delu prema definisanoj obavezi ugovornih strana ima bitne elemente imenovanih ugovora iz Zakona o obligacionim odnosima kao što je ugovor o posredovanju i ugovor o delu radi realizacije zajedničkog cilja koji je definisan u članu 1. ugovora. Zajednička volja ugovornih strana je bila da se zaključenjem ugovora ostvari zajednički cilj, a to je unapređenje poslovno- tehničke saradnje, povećanje produktivnosti i proširenje obima poslova. Stranke su u članu 2. i 3. definisale šta podrazumevaju pod zajedničkom saradnjom a to je preduzimanje poslova i drugih pravnih radnji u oblasti uvoza i plasmana papira i kartona kao i ekstrudiranje polietilenom papira i kartona i proizvodnja zdravstveno ispravne ambalaže, s tim da će se ovi poslovi obavljati i na domaćem i na inostranom tržištu.

Iz utvrđenih činjenica u toku prvostepenog postupka proizilazi da je obaveza tužioca-protivtuženog bila da preduzima poslove koji se odnose na plasman proizvoda, u prilog čemu govori i navod tužioca-protivtuženog da je spreman da izvrši ugovornu obavezu u delu koji se odnosi na plasman robe na tržište čim tuženi-protivtužilac plati cenu za predmetne mašine. Iz dokaza izvedenih u toku prvostepenog postupka, proizilazi da tužilac nije izvršavao svoje obaveze koje su se odnosile na plasman robe i da u tom smislu nije tuženom-protivtužiocu ponudio zaključenje aneksa kojim bi se regulisali međusobni odnosi. Obaveza tuženog-protivtužioca je bila da se angažuje na proizvodnji ambalaže i ekstrudiranju papira i kartona što je on i učinio. Proizvodnja na predmetnim mašinama nije bila rentabilna, jer tužilac- protivtuženi nije obezbedio plasman robe. Stoga je tuženi-protivtužilac dopisom od 05.11.2012. godine obavestio tužioca-protivtuženog da traži jednostrani raskid ugovora, a dopisom od 23.11.2012. godine potvrdio je da ostaje pri odluci da raskine ugovor.

Imajući u vidu navedeno ne može se prihvatiti pravni rezon drugostepenog suda da se u konkretnom slučaju radi o ugovoru o kupoprodaji, na šta osnovano ukazuje i revident.

Iz rezultata celokupnog postupka proizilazi da se radi o mešovitom ugovoru, neimenovanom, kojim su parnične stranke preuzele određene obaveze. Kako cilj zbog koga je predmetni ugovor zaključen nije ostvaren, jer nije došlo do unapređenja poslovanja, produktivnosti rada i proširenja obima posla iz delatnosti ugovornih strana, tuženi-protivtužilac je jednostrano raskinuo ugovor imajući u vidu da isti više nije odgovarao njegovim očekivanjima zbog kojih je i ušao u poslovni odnos sa tužiocem-protivtuženim. Cilj zaključenja ugovora nije bila samo prodaja opreme i proizvodnja robe, već i zajedničko poslovanje na uvozu repromaterijala i plasmanu gotovih proizvoda. Samim preuzimanjem opreme i proizvodnjom robe, nije se ostvario ugovoreni cilj imajući u vidu da tužilac-protivtuženi nije izvršavao svoje obaveze u cilju plasmana roba. Sam tužilac-protivtuženi nije osporavao da nije preduzimao konkretne poslove radi plasmana proizvedene robe već je istako da će sa tim započeti tek kada mu bude isplaćena cena opreme u celini. Imajući u vidu da je predmetni ugovor o dugoročnoj poslovnoj saradnji raskinut jednostranom izjavom tuženog-protivtužioca pre isteka roka dospeća plaćanja i pre nego što je tužilac-protivtuženi izdao konačni račun, pravilan je zaključak prvostepenog suda da tužilac-protivtuženi nema pravo da od tuženog- protivtužioca traži izvršenje navedenog ugovora i isplatu dela kupoprodajne cene u tužbom traženom iznosu. Takođe po oceni Vrhovnog kasacinog suda pravilan je i izraženi pravni stav prvostepenog suda da tužilac-protivtuženi koji nije izvršio svoje ugovorne obaveze nema pravo da od tuženog- protivtužioca traži ispunjenje njegove obaveze, a imajući u vidu odredbu člana 122. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima prema kojem u dvostranim ugovorima ni jedna strana nije dužna ispuniti svoju obavezu ako druga strana ne ispuni ili nije spremna da istovremeno ispuni svoju obavezu izuzev ako je što drugo ugovoreno ili zakonom određeno ili ako što drugo proističe iz prirode posla.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je reviziju tuženog- protivtužioca usvojio i preinačio drugostepenu presudu i odbio žalbu tužioca, imajući u vidu da je materijalno pravo od strane drugostepenog suda pogrešno primenjeno.

To su razlozi zbog kojih je primenom člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučeno kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić