O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Beogradu 33P 4410/21 od 28.09.2021. godine, utvrđeno je da je odredba člana 5. ugovora o kreditu, kreditna partija ...-...-..., zaključenog između parničnih stranaka dana 13.04.2010. godine, koja glasi: „korisnik kredita je obavezan da pre puštanja sredstava u tečaj plati proviziju predviđenu ugovorom o subvencionisanju kamatnih stopa iz člana 1. stav 1. ovog ugovora u visini od 0,5 % od iznosa odobrenog kredita (troškovi organizovanja i realizacije kredita, troškovi obrade kreditnog zahteva), uvećano za eventualne poreze po pozitivnim propisima što iznosi RSD 7.500,00 dinara“, apsolutno ništava i da ne proizvodi pravno dejstvo, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove postupka u iznosu od 31.200,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od izvršnosti odluke do isplate.

Presudom Privrednog apelacionog suda 3Pž 11665/21 od 02.03.2022. godine, odbijena je žalba tužene kao neosnovana i potvrđena navedena prvostepena presuda, te je odbijen zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužena je izjavila blagovremenu reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o izjavljenoj reviziji odlučuje na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku, radi ujednačavanja sudske prakse.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao posebnu reviziju tužene i utvrdio da ispunjava uslove propisane odredbom člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br.74/11...18/20) za odlučivanje o istoj, zbog potrebe za ujednačavanjem sudske prakse u odlučivanju o zahtevu tužioca za utvrđenje ništavosti odredbe ugovora kojom su regulisani troškovi obrade kreditnog zahteva kod tzv. subvencionisanih kredita.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku i utvrdio da je revizija tužene osnovana.

Pobijana presuda doneta je bez bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju na kome su zasnovane nižestepene odluke, parnične stranke su dana 13.04.2010. godine zaključile ugovor o kreditu, kreditna partija ...-...-... kojim je banka tužiocu odobrila kredit u iznosu od 1.500.000,00 dinara, te je članom 5. propisano da je korisnik kredita obavezan da pre puštanja sredstava u tečaj plati proviziju predviđenu ugovorom o subvencionisanju kamatnih stopa iz člana 1. stav 1. ovog ugovora u visini od 0,5 % od iznosa odobrenog kredita (troškovi organizovanja i realizacije kredita, troškovi obrade kreditnog zahteva), uvećano za eventualne poreze po pozitivnim propisima, što ukupno iznosi 7.500,00 dinara.

Na temelju ovakvog činjeničnog stanja, prvostepeni sud zaključuje da je tužena bila dužna da pruži dokaz da je tužilac kao korisnik kredita unapred bio obavešten da će pored obaveze plaćanja ugovorene kamate imati obavezu da plaća i druge troškove u vezi sa odobravanjem kredita, te da tužena do zaključenja glavne rasprave nije pružila dokaz da je tužiocu dostavila ponudu za zaključenja ugovora o kreditu. Iz navedenih razloga, primenom čl. 103. stav 1. u vezi člana 105. Zakona o obligacionim odnosima prvostepeni sud je utvrdio odredbu člana 5. ugovora o kreditu ništavom.

Drugostepeni sud prihvata u celosti navode prvostepenog suda, zaključuje da tužena nije dokazala da je tužioca kao korisnika kredita u predugovornoj fazi upoznala sa obavezom plaćanja predmetnih troškova i nalazi da je pravilno utvrđena ništavost sporne odredbe. Iz ovih razloga drugostepeni sud je potvrdio prvostepenu presudu.

Vrhovni kasacioni sud ne prihvata izneto stanovište nižestepenih sudova, jer nalazi da je isto zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Zauzeto pravno stanovište nižestepenih sudova da tužena nije dokazala da je tužilac u predugovornoj fazi bio upoznat sa obavezom plaćanja naknade za obradu kreditnog zahteva ne može se prihvatiti u konkretnom slučaju. Ovo iz razloga što je obaveza plaćanja troškova obrade kredita propisana spornom ugovornom odredbom ustanovljena u skladu sa odredbom člana 8. stav 5. Uredbe o uslovima za subvencionisanje kamatnih stopa za kredite za održavanje likvidnosti i finansiranje trajnih obrtnih sredstava i za izvozne poslove u 2010. godini („Službeni glasnik RS“, br. 2/2010). Tom odredbom je propisano da jednokratna naknada za obradu kredita koju banka zaračunava za kredite, ne može biti viša od 0,5% od iznosa kredita. Osim toga, navedenom uredbom se propisuju i drugi uslovi koji se odnose na mogućnost dobijanja kredita za održavanje likvidnosti i finansiranje trajnih obrtnih sredstava i za izvozne poslove, te se određuju iznosi namenjeni za kreditiranje preduzetnika, malih, srednjih i velikih preduzeća, način plasiranja i vraćanja tih sredstava, kao i uslovi za subvencionisane kamate. Na taj način su učinjeni poznatim uslovi za dobijanje predmetnih kreditnih sredstava, kojim su klijenti banke obavešteni o uslovima za zaključenje ugovora sa bankom. U skladu sa tako propisanim uslovima zaključen je između parničnih stranaka predmetni ugovor o kreditu u kome je odredbom člana 5. ugovora propisana i obaveza plaćanja provizije (troškova obrade kreditnog zahteva) u visini od 0,5% u odnosu na odobreni iznos kredita.

Iz tih razloga pravno je neutemeljen zaključak nižestepenih sudova da je ništava odredba ugovora iz razloga što tužena nije tužiocu uručenjem ponude predočila sve elemente njegovih kreditnih obaveza. Pobijanom odlukom je pogrešno primenjena odredba člana 103. stav 1. i člana 105. Zakona o obligacionim odnosima.

To su razlozi zbog kojih je na temelju odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku Vrhovni kasacioni sud odlučio kao u stavu drugom izreke presude.

Tužena je uspela u postupku po reviziji pa joj na osnovu članova 165. stav 2., 153. stav 1. i 154. ZPP pripadaju traženi troškovi u ukupnom iznosu od 75.300,00 dinara, dosuđeni u stavu trećem izreke, i to za: zastupanje od strane advokata na jednom održanom ročištu u iznosu od 12.600,00 dinara (10.500,00 dinara uvećano za 20% na ime PDV-a), sastav žalbe i revizije u iznosu od po 21.600,00 dinara (18.000,00 dinara uvećano za 20% na ime PDV-a), kao i na ime takse takse na reviziju u iznosu od 7.800,00 dinara i takse na revizijsku odluku u iznosu od 11.700,00 dinara, sve prema važećoj Advokatskoj tarifi i Zakonu o sudskim taksama, imajući u vidu vrednost predmeta spora i opredeljen zahtev revidenta. Tuženoj se ne dosuđuju troškovi sudske takse za žalbu i odluku po žalbi, jer nije postavljen opredeljen po iznosu zahtev za isplatu tih troškova (član 163. stav 2. ZPP).

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić