Protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 8994/22 od 18.01.2023. godine tužilac preko punomoćnika iz reda advokata je izjavio posebnu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i neujednačenosti sudske prakse.

Vrhovni sud postupajući po reviziji nalazi da je revizija blagovremena i da je revizija dozvoljena saglasno odredbi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...sa izmenama) zatim ispitao pobijanu drugostepenu odluku u granicama propisanim članom 408. ovog zakona i zaključio da je revizija tužioca neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. U reviziji se jasno ne navodi koje su to druge bitne povrede učinjene koje bi mogle biti od uticaja na zakonitost i pravilnost pobijane presude.

Tužilac zahtevom traži naknadu štete od tuženog, po osnovu ugovorne kazne u iznosu od 51.300,00 EUR-a u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate sa kamatom u visini referentne kamatne stope Evropske centralne banke na glavne operacije za refinansiranje uvećane za 8 procentnih poena počev od 01.03.2022. godine kao dana podnošenja tužbe do isplate.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac i tuženi zaključili Ugovor o izradi linije za ekstrudiranje lajsni dana 18.08.2020. godine i to tužilac, kao naručilac posla, i tuženi, kao izvršilac. Članom 1. Ugovora propisano je da je predmet ugovora izrada linije za ekstrudiranje tri vrste lajsni (fasadne ugaone lajsne, okapne lajsne i svod lajsne). Stavom 2. istog člana propisane međusobne obaveze ugovarača i to naručioca posla i izvršioca. Članom 7. Ugovora propisane su faze i rokovi isporuke i to prvi ciklus-faza izrade je fasadna ugaona lajsna, rok izrade 2 ,5 meseci od uplate avansa. Članom 8. propisan je drugi ciklus-faza izrade je okapna lajsna i svod lajsne. Rok izrade je 1,5 meseci od momenta isporuke prvog ciklusa-fasade i izrade. U drugoj fazi isporuke izvršilac posla je obavezan da isporuči dogovorene rezervne delove navedene u ugovoru. Članom 10. ugovoreno je da vrednost ugovorenog posla iznosi 12.200,00 EUR-a plus PDV po srednjem kursu NBS na dan 18.08.2020. godine (kurs 117.5831/1E). Prema čl. 11. naručilac posla će izvršiocu posla uplatiti 50% avansa po potpisivanju ovog ugovora, a ostatak do ukupne vrednosti ugovorenog posla 10 dana od dana serijskog puštanja u rad linije. Članom 12. ugovoreno je da za svaki dan kašnjenja u međusobnim obavezama stranka koja je kriva za nepoštovanje utvrđenih obaveza dužna je da drugoj strani za svaki dan kašnjenja plati penale u iznosu od 100,00 EUR-a dnevno.

Prvostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev tužioca osnovan, sa razloga što iz priloženog pisanog upozorenja od 15.12.2020. godine i od 27.08.2021. godine utvrđeno je da je tužilac tuženom ukazao na kašnjenje u ispunjenju obaveze, da je insistirao na ispunjenju obaveze i istovremeno saopštio tuženom da traži plaćanje ugovorne kazne. Prvostepeni sud nalazi da tužilac nije bio u obavezi da prilikom samog preuzimanja završenog posla ponovo saopšti tuženom da ostaje pri zahtevu za plaćanje ugovorne kazne, odnosno da su ranije u vreme docnje učinjena saopštenja tužioca tuženom da traži plaćanje ugovorne kazne dovoljna, u smislu čl. 273. st. 5. Zakona o obligacionim odnosima. Prvostepeni sud nalazi da trenutak kad poverilac prima zakasnele ispunjene obaveze od strane dužnika je krajnji rok kad on može da učini izjavu da zadržava pravo na ugovornu kaznu. On izjavu može da učini i ranije i da se smatra da je izjava punovažno učinjena. Izjava poverioca da zadržava pravo na ugovornu kaznu zbog kašnjenja u ispunjenju nenovčane obaveze od strane dužnika koja je, u konkretnom slučaju, učinjena pre prijema isporuke, ali u vreme kad se dužnik već nalazio u docnji sa isporukom, proizvodi pravno dejstvo u tom smislu što je poverilac zadržao pravo na ugovornu kaznu i nije dužan da takvo saopštenje ponovi kasnije pri prijemu zakasnele isporuke. Po nalaženju prvostepenog suda, poverilac može izjavu o zadržavanju prava na ugovornu kaznu dati od momenta kad je dužnik pao u docnju sa ispunjenjem svoje obaveze, pa sve do prijema ispunjenja. Dalje nalazi da je tužilac pre prijema zakasnele ispunjenja pisanim obaveštenjem učinjenim tuženim kad je on već bio u docnji zadržao pravo na ugovornu kaznu. Prvostepeni sud dalje nalazi da je neosnovan prigovor ništavosti odredbe čl. 12. Ugovora o izradi linije za ekstrudiranje lajsni od 18.08.2020. godine, koju tuženi zasniva na stavu da je ugovorna kazna previsoko odmerena i da je protivno odredbama čl. 11, 12, 13, 274. i 141. Zakona o obligacionim odnosima, imajući u vidu da je ukupna vrednost ugovorenog posla 12.200,00 EUR-a. Prvostepeni sud nalazi da nema uslova za smanjenje iznosa ugovorne kazne, shodno odredbi člana 274. Zakona o obligacionim odnosima, jer iznos koji tužilac tužbom potražuje na ime ugovorne kazne je posledica enormnog kašnjenja tuženog sa ispunjenjem obaveze i da ugovoreni iznos od 100,00 EUR-a dnevno na ime ugovorne kazne za slučaj kašnjenja, odnosno na ukupno ugovorenu vrednost posla od 12.200,00 EUR-a nije previsoko odmeren.

Na osnovu svega izloženog, prvostepeni sud nalazi da su ispunjeni uslovi iz čl. 270, 271, 272. stav 2, 273. stav 4, 274. i člana 395. Zakona o obligacionim odnosima da se usvoji zatev tužioca, dosudi ugvorna kazna i na dosuđeni iznos ugovorne kazne, dosudi zatezna kamata, u smislu člana 277. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, u vezi sa članom 324. Zakona o obligacionim odnosima i članom 3. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Prema oceni drugostepenog suda, zaključak prvostepenog suda na osnovu utvrđenih činjenica ne može se prihvatiti kao pravilan.

Drugostepeni sud pozivajući se na odredbe čl. 270. i 273. Zakona o obligacionim odnosima i polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja nalazi da u konkretnom slučaju tužilac nije prilikom primopredaje konstatovao da zadržava pravo na ugovornu kaznu, zbog čega nema pravo da naplatu kazne ostvaruje u sudskom postupku. Tužilac je izgubio pravo na ugovornu kaznu, jer je primio ispunjenje obaveze, a nije bez odlaganja saopštio dužniku da zadržava svoje pravo na ugovornu kaznu shodno odredbi člana 273. stav 5. Zakona o obligacionim odnosima, te je na osnovu izloženog, preinačio prvostepenu presudu i odbio zahtev tužioca.

Prema oceni Vrhovnog suda, pobijana drugostepena presuda je doneta pravilnom primenom materijalnog prava.

Odredbom člana 270. Zakona o obligacionim odnosima, stav 1. propisano je da poverilac i dužnik mogu ugovoriti da će dužnik platiti poveriocu određen novčani iznos ili pribaviti neku materijalnu korist, ako ne ispuni svoju obavezu ili zakasni sa njenim ispunjenjem (ugovorna kazna). Stavom 2. istog člana propisano je ako šta drugo ne proizlazi iz ugovora, smatra se da je kazna ugovorena za slučaj da dužnik zadocni sa ispunjenjem. Odredbom člana 273. Zakona o obligacionim odnosima stav. 3. i 4. propisano je a kad je kazna ugovorena za slučaj da dužnik zadocni sa ispunjenjem, poverilac ima pravo zahtevati ispunjenje obaveze i ugovornu kaznu. Stavom 5. istog člana propisano je poverilac ne može zahtevati ugovornu kaznu zbog zadocnjenja ako je primio ispunjenje obaveze, a nije bez odlaganja saopštio dužniku da zadržava svoje pravo na ugovornu kaznu.

Iz zapisnika o primopredaji linije za ekstrudiranje lajsni od 21.12.2021. godine (drugi ciklus isporuke delova za mašinu) koji je sačinjen i potpisan od strane tužioca i dva svedoka, nije konstatovano da tužilac zadržava pravo na ugovornu kaznu, što je bitan uslov za ostvarivanje tog prava. Dopisom od 22.12.2021 godine, koji je tužilac uputio tuženom, navodi se da je 21.12.2021 godine, došlo do celokupnog ispunjenja ugovorene obaveze po ugovoru od 18.08. 2020 godine, ali se zbog neblagovremenog izvršenja saopštava u skladu sa ugovorom pravo na ugovoreni kaznu i poziva dužnik – tuženi da plati u roku od 15 dana iznos od 55.600,00 eura.

Imajući u vidu citirane odredbu čl. 273. stav 5. Zakona o obligacionim odnosima, jasno se može zaključiti da poverilac ukoliko pretenduje na ugovornu kaznu, obaveštenje- saopštenje, da zahteva plaćanje ugovorne kazne mora učiniti, na jasan i nedvosmislen način dužniku, prilikom primopredaje radova u suprotnom gubi to pravo.

Revident ističe da je ukazivao tokom docnje dužniku-tuženom, da zadržava pravo na ugovornu i da ga je pozvao da plati ugovornu kaznu i smatra da nije izgubio pravo na sudsku zaštitu. S obzirom da je u postupku utvrđeno da tužilac to nije učinio prilikom primopredaje, u tom slučaju saopštavanja o zadržavanju prava na ugovornu kaznu, koja su upućena pre ili posle primopredaje, ne daju pravo poveriocu da to pravo ostvari u sudskom postupku.

Prema, tome, Vrhovni su nalazi da je pravilno drugostepeni sud zaključio da je tužilac izgubio pravo na ugovornu kaznu, jer je primio ispunjenje obaveze, a nije bez odlaganja saopštio dužniku da zadržava svoje pravo na ugovornu kaznu, saglasno odredbi člana 273. stav 5. Zakona o obligacionim odnosima.

To su razlozi na osnovu kojih je revizija tužioca odbijena i na osnovu člana 414. Zakona o parničnom postupku, odlučeno kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković