Presudom Privrednog apelacionog suda Pž broj 100/13 od 18.04.2013. godine odbijene su žalba tužioca – protivtuženog i žalba tuženog – protivtužioca, kao neosnovane i potvrđena presuda Privrednog suda u Beogradu P broj 842/11 od 08.11.2012. godine.

Protiv drugostepene presude tužilac – protivtuženi Agencija za privatizaciju Republike Srbije je blagovremeno izjavila reviziju u odnosu na prvi stav izreke, kojim je odbijena njena-žalba, zbog pogrešne primene materijalnog prava i zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pozivajući se na bitnu povredu iz člana 361. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku. Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 399. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 125/04 i 111/09) koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11) i odlučio da revizija tužioca nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti, kao ni bitna povreda iz tačke 12. ovog člana na koju se revident neosnovano poziva. Pobijana presuda nema nedostataka zbog kojih se ne bi mogla ispitati njena zakonitost i pravilnost, sadrži razloge o bitnim činjenicama, koji nisu u suprotnosti sa stanjem u spisima predmeta i izvedenim dokazima.

Prema utvrđenom stanju tuženi K.f.l., osnovan Ugovorom o konzorcijumu od 15.05.2007. godine, preko ovlašćenog predstavnika zaključio je dana 01.06.2007. godine sa tužiocem Ugovor o prodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije, na osnovu koga je kupio 70 % kapitala društvenog preduzeća M. B. Između tužioca, tuženog kao jemca i Đ.Đ. kao kupca dana 02.12.2008. godine zaključen je Aneks 2 ugovora o prodaji društvenog kapitala u skladu sa kojim je Đ.Đ. stupio na mesto kupca iz osnovnog ugovora, preuzeo sva njegova prava i obaveze i navedenim aneksom tuženi se saglasio da kao jemac odgovara za obaveze kupca utvrđene aneksom i osnovnim ugovorom, te se obavezao da u slučaju povrede obaveza određenih osnovnim ugovorom, plati ugovornu kaznu u iznosu od 30 % od kupoporodajne cene. Kako kupac društvenog kapitala nije izvršio ugovorenu obavezu iz člana 5. tačka 3. tačak 2. koja se odnosi na obezbeđenje kontinuiteta poslovanja u pretežnoj delatnosti subjekta privatizacije ni u naknadno ostavljenom roku, tužilac-protivtuženi je dopisom od 28.05.2010. godine obavestio kupca Đ.Đ., V.J., predstavnika konzorcijuma kao i subjekta privatizacije, da je ugovor raskinut zbog neispunjenja ugovornih obaveza od strane kupca. Dopisom od 22.09.2010. godine upućenim V.J. kao predstavniku konzorcijuma, pozvan je tuženi – protivtužilac da u roku od 15 dana izvrši plaćanje ugovorene kazne.

Nižestepeni sudovi su odbili kao neosnovan zahtev tužioca- protivtuženog kojim je tražio isplatu ugovorene kazne u iznosu od 48.000.000,00 dinara, jer su zaključili da iz ugovornih odredbi proizilazi da je između stranaka ugovorena kazna predviđena za slučaj neispunjenja obaveze, pa u tom slučaju tužilac kao poverilac ima pravo izbora između dve mogućnosti: ili da traži isplatu ugovorene kazne ili da zahteva ispunjenje obaveze, s tim da o izvršenom izboru obavesti dužnika u razumnom roku računajući od trenutka dužnikove docnje. U konkretnom slučaju tužilac-protivtuženi je raskinuo ugovor. Kako je tužilac-protivtuženi, zahtevao isplatu ugovorene kazne nakon raskida ugovora, on u tom slučaju nema pravo da traži isplatu ugovorene kazne ni od kupca društvenog kapitala a ni od jemca, zbog čega su nižestepeni sudovi odbili tužbeni zahtev za isplatu ugovorene kazne pozivajući, se na odredbu člana 270, 273. i 997. Zakona o obligacionim odnosima.

Revizijski sud na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja je zaključio da su nižestepeni sudovi pravilno odlučili kada su odbili tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog i za takvo odlučivanje dali valjane pravne i činjenične razloge, koje prihvata i revizijski sud.

Neosnovani su navodi revidenta da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev i neosnovani su navodi da je u konkretnom slučaju trebalo primeniti odredbe člana 41-a i 41-ž Zakona o privatizaciji kao i odredbu člana 20. Zakona o obligacionim odnosima i odredbe ugovora, iz kojih nesumnjivo proizilazi pravo tužioca-protivtuženog da naplati ugovorenu kaznu. Odredbom člana 270. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima je propisano da poverilac i dužnik mogu ugovoriti da će dužnik platiti poveriocu određeni novčani iznos ili pribaviti neku drugu materijalnu korist ako ne ispuni svoju obavezu ili ako zadocni sa njenim ispunjenjem (ugovorna kazna). Odredbom člana 272. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima je propisano da sporazum o ugovornoj kazni deli pravnu sudbinu obaveze na čije se obezbeđenje on odnosi. Odredbom člana 273. Zakona o obligacionim odnosima je propisano, kad je kazna ugovorena za slučaj neispunjenja obaveze, poverilac može zahtevati ili ispunjenje obaveze ili ugovornu kaznu.

U konkretnom slučaju pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da je ugovorom stranaka, ugovorena kazna predviđena za slučaj neispunjenja ugovorenih obaveza. Kako tužilac nije tražio izvršenje ugovora, već je ugovor raskinuo u tom slučaju imajući u vidu akcesornost ugovorene kazne, odnosno, da sporazum o ugovornoj kazni deli sudbinu obaveze na čije se obezbeđenje odnosi, proizilazi da se ugovorna kazna ne može aktivirati, odnosno ne može tražiti njena isplata nakon raskida ugovora. To dalje znači da za razrešenje ovog spornog odnosa a saglasno ugovoru stranaka se primenjuju citirane odredbe člana 270-273 Zakona o obligacionim odnosima i nema mesta primeni odredbi člana 41 Zakona o privatizaciji ni primeni odredbe člana 20 Zakona o obligacionim odnosima.

Navodi revidenta da je odredbom člana 132. Zakona o obligacionim odnosima propisano, da su nakon raskida ugovora, obe strane oslobođene svojih obaveza, osim obaveze na naknadu štete i da se u konkretnom slučaju radi o šteti koju je tužilac pretrpeo a drugostepeni sud, uskratio mu pravo da istu naplati, se ne mogu prihvatiti kao osnovani. U konkretnom slučaju potraživanje tužioca-protivtuženog koje je predmet spora, kao što je prethodno i navedeno, zasnovano je na osnovu sporazuma o ugovornoj kazni i tako je i opredeljena visina i postavljen tužbeni zahtev. Dakle, ne radi se o zahtevu za naknadu stvarne štete koju je eventualno pretrpeo tužilac krivicom tuženog- Pravo na naknadu štete koja može nastati kao jedna od posledica raskida ugovora, po članu 132. Zakona o obligacionim odnosima, pripada uvek oštećenoj ugovornoj strani, ako je šteta nastala krivicom druge ugovorne strane a usled neizvršenja ugovora. Takva šteta se ne može unapred utvrđivati, jer se radi o stvarno pretrpljenoj šteti koja se mora dokazati i po osnovu a i po visini. U konkretnom slučaju takav zahtev nije ni postavljen niti je o tome raspravljano.

Na osnovu izloženog, revizijski sud je na osnovu procesnog ovlašćenja iz člana 405. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u stavu 1. revizijske presude.

Vrhovni kasacioni sud je odlučivao i o izjavljenom zahtevu za zaštitu zakonitosti, koji je tužilac izjavio na osnovu odredbe člana 418. Zakona o parničnom postupku.

Zahtev je ispitan na način propisan članom 421. stav 1. Zakona o parničnom postupku i odlučeno da je isti neosnovan.

Zahtev nije osnovan iz razloga što za njegovo usvajanje nisu ispunjeni procesni uslovi. Tužilac se formalno poziva da je pobijana presuda Privrednog apelacionog suda zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku a u suštini zahtev zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava. Pogrešna primena materijalnog prava ne može biti razlog za izjavljivanje zahteva za zaštitu zakonitosti, zbog čega isti ne može ni biti usvojen. Sa navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud, na osnovu procesnih ovlašćenja iz člana 405. stav 1. a u vezi sa članom 421. stav 2. Zakona o parničnom postupku je odlučio kao u stavu 2. izreke.

Predsednik veća-sudija

Stojan Jokić,s.r.