Protiv drugostepene presude tužilac je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju zbog svih zakonom propisanih razloga sa predlogom da Vrhovni sud ukine nižestepene presude i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama revizijskih razloga propisanih odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 72/11..10/23 – dr. zakon) Vrhovni sud je odlučio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Navodi kojima revident ukazuje na to da je drugostepeni sud učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz čl. 374. stav 1. u vezi čl. 396. stav 1. ZPP jer je propustio da ceni žalbene navode tužioca u kojima ukazuje da je nejasno kako je prvostepeni sud došao do zaključka da su se sudski veštak Jasminka Popović Cvetić i sudski veštak Bojan Graovac usaglasili da su tuženi ispunili svoju ugovornu obavezu i izgradili objekte na koje su se obavezali i da je nejasno je kako je prvostepeni sud zaključio da je iz nalaza i mišljenja utvrđeno da je moguće bez izdatih lokacijskih uslova izgraditi projekat, koji je usklađen sa lokacijskim uslovima, jer su u pitanju pravila gradnje preuzeta iz planskih dokumenata koja su navodno vrlo predvidiva, nisu razlog za izjavljivanje revizije. Sadržina drugostepene odluke, kojom se odbija žalba, propisana je u članu 396. st. 2. Zakona o parničnom postupku, pa u tom pogledu drugostepeni sud nije u obavezi da detaljno obrazlaže svoju odluku ukoliko prihvata činjenično stanje utvrđeno pred prvostepenim sudom, kao i primenu materijalnog prava. Suštinski revident ukazuje na pogrešnu primenu čl. 8. Zakona o parničnom postupku koji se tiče ocene dokaza od strane prvostepenog suda, što ne može biti razlog za izjavljivanje revizije.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, dana 14.12.2017. godine parnične stranke su zaključile Ugovor o javnoj nabavci usluga, i to: tužilac, u svojstvu naručioca posla i tuženi „TOTAL ENGINEERING“ DOO Beograd, kao nosilac posla ispred konzorcijuma koji su sačinjavali pored „TOTAL ENGINEERING“ DOO Beograd i Privredna društva „TVI“ DOO Beograd i „TOP GEO“ DOO Beograd, a koji je za predmet imao izradu urbanističko - tehničke dokumentacije za izgradnju reciklažnih dvorišta, sortirnih stanica i transfer stanica u svemu prema prihvaćenoj ponudi od 09.11.2017. godine. Predmet ponude je bila izrada urbanističko - tehničkih projekata za 8 lokacija u Beogradu, koji obuhvataju: izradu urbanističko - tehničkog projekta sa projektom parcelacija, idejnog rešenja za potrebe pribavljanja lokacijskih uslova i projekta za građevinsku dozvolu za potrebe pribavljanja građevinske dozvole, kao i projekta za izvođenje u obimu i na način definisan tehničkom specifikacijom. Tuženi „TOTAL ENGINEERING“ DOO Beograd je predao bankarsku garanciju tužiocu, kao sredstvo obezbeđenja „za dobro izvršenje posla“ kao obavezan uslov za zaključenje ugovora u postupcima javnih nabavki, predviđen konkursnom dokumentacijom, članom 9. ugovora, a sve u smislu člana 61. Zakona o javnim nabavkama („Sl. Glasnik“ br. 124/2012-3, 14/2015-13 i 68/2015-4). Tuženi su izradili predmetne projekte u skladu sa ugovorom, prihvaćenom ponudom, raspoloživom dokumentacijom i podacima dostavljenim od strane tužioca i nadležnih organa, što je utvrđeno iz zapisnika o primopredaji, CD-a i nalaza i mišljenja sudskog veštaka, Dragane Otović. Sprovođenje procedure preko SEOR (Centrala evidencija objedinjenih procedura za izdavanja građevinskih dozvola Agencije za privredne registre) sistema objedinjene procedure i sprovođenje bilo kojih drugih upravnih postupaka radi pribavljanja bilo kakvih dozvola ili saglasnosti državnih organa - nije bila ugovorna obaveza tuženih, već je obaveza tužioca, kao investitora, što je utvrđeno iz sadržine ugovora i nalaza i mišljenja sudskih veštaka Jasminke Popović Cvetić i Bojana Graovca. Tuženi su i posle predaje projekata, odnosno primopredaje urbanističko - tehničke dokumentacije, radili na doradi i dopuni urbanističkih projekata, što je utvrđeno iz zapisnika sa sastanaka i izjava saslušanih zakonskih zastupnika i svedoka. Dana 19.03.2018. godine, parnične stranke su sačinile Zapisnik o kvalitativnom prijemu projekta po javnoj nabavci br. O.P. 60/17, koji je potpisan od strane ovlašćenog lica tužioca, kao naručioca, AA – direktora sektora reciklaže i nosioca posla tuženih, BB, kojim je konstatovano da je prvotuženi „TOTAL ENGINEERING“ DOO blagovremeno dostavio projekte u svemu prema prihvaćenoj ponudi od 09.11.2017. godine. Nalog tužioca za izradu projekata dat je 19.12.2017. godine. Tužilac, u periodu 19.03.2018. - 24.10.2019. godine, nije prigovorio tuženima na predmetne projekte kako u kvalitativnom, tako ni u kvantitativnom smislu, niti je reklamirao iste, usmeno, a ni u pisanom obliku. Tužilac nije aktivirao bankarsku garanciju za „dobro izvršenje posla“. Na osnovu zaključenog ugovora i potpisanog zapisnika, tužilac je isplatio prvotuženom „TOTAL ENGINEERING“ DOO celokupan iznos od 23.388.000,00 dinara, u kojem je sadržan i PDV od 20%, predviđen kao ukupna vrednost nabavke zaključno sa danom 15.06.2018. godine.

Tužilac je izradio svih 8 urbanističkih projekata. Od strane Sekretarijata su potvrđena tri urbanistička projekta, koji su osnova za izdavanje lokacijskih uslova, ali ni za jednu od 8 lokacija nisu ishodovani lokacijski uslovi.

Tužilac je podneo samo jedan zahtev za izdavanje lokacijskih uslova za KO Voždovac. Od strane Grada Beograda, Sektora za izdavanje lokacijskih uslova i građevinske poslove za objekte javne namene i velike investicije, u postupku objedinjene procedure, dostavljen mu je Zaključak od 19.08.2019. godine, kojim je odbačen zahtev tužioca za izdavanje lokacijskih uslova za izgradnju reciklažnog dvorišta u Beogradu na kat. parc. br. .../... KO ... . Dana 09.05.2019. godine je održan sastanak sa temom o stanju urbanističke dokumentacije za izgradnju reciklažnih dvorišta, sortirnih stanica i transfer stanica po lokacijama, kom su prisustvovali tužilac, tuženi „TOTAL ENGINEERING“ DOO i predstavnici Sekretarijata za urbanizam i građevinske poslove i Sekretarijata za životnu sredinu. Iz službene beleške sa predmetnog sastanka utvrđeno je da se u odeljku „Zaključci“ jasno navodi da celokupan posao u vezi sa prijavom SEOR (objedinjenom procedurom izdavanja građevinskih dozvola) radi tužilac. Dana 25.10.2019. godine tuženi su primili izjavu o raskidu Ugovora o javnoj nabavci usluga od 14.12.2017. godine, u kojoj se navodi da se 25.10.2018. godine uzima kao dan prestanka dejstva navedenog ugovora i kojim se od tuženih potražuje kompletna urbanističko - tehnička dokumentacija, koja je sačinjena do trenutka prijema izjave o raskidu. Dana 26.11.2019. godine, tuženi su primili opomenu tužioca pred tužbu sa pozivom da tuženi u roku od 8 dana od dana prijema opomene uplate 23.388.000,00 dinara na račun tužioca. Tuženi „TOTAL ENGINEERING“ DOO je uputio tužiocu odgovor na opomenu i raskid smatrajući da nema osnova za raskid izvršenog ugovora.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi zaključuju da tužbeni zahtev nije osnovan. Prema zaključku nižestepenih sudova, ugovorom nisu bile predviđene, kao obaveze tuženih: sprovođenje postupaka pribavljanja lokacijskih uslova, postupka pribavljanja građevinske dozvole i slično, već tužioca kao investitora, pa postupci i odluke nadležnih organa, povodom neizvršenih obaveza - koje nisu bile ugovorna obaveza tuženih, ne mogu predstavljati osnov za potraživanje. Smatraju da nije prouzrokovana povreda ugovora, odnosno neispunjenje, po osnovu čega bi tužilac imao pravo na naknadu štete. Ukazali su na to da tužilac nije predložio izvođenje dokaza na okolnost koje to detaljno i precizno ugovorne obaveze tuženi nisu ispunili i kolika bi bila novčana vrednost istih u odnosu na ukupno plaćenu naknadu tužiocu. Tek godinu i po dana nakon ispunjenja obaveza, tužilac je uputio tuženima obaveštenje o raskidu ugovora. Sledom, nižestepeni sudovi zaključuju da tužilac neosnovano potražuje utuženi iznos, na ime naknade ugovorne štete, jer tužilac nije dokazao u toku postupka da je pretrpeo kakvu štetu zbog nečinjenja, ili neispunjenja ugovornih obaveza od strane tuženih, niti da je šteta uzročno-posledično povezana sa radnjama, ili propustima tuženih. Konačno, kako predmetni ugovor nije mogao biti raskinut izjavom tužioca od 24.10.2019. godine, to prema stanovištu nižestepenih sudova, nije osnovan zahtev tužioca za solidarno obavezivanje tuženih na vraćanje uplaćene naknade za izvršene usluge od 23.388.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom, postavljenog kao posledica raskida ugovora prema članu 132. st. 2. ZOO, niti isti može biti osnovan kao naknada delimične ili potpune ugovorne štete u smislu člana 262. i 266. ZOO.

Revident u reviziji ističe da je drugostepeni sud ocenjivao osnovanost tužbenog zahteva pozivajući se na institut naknade štete zbog povrede ugovornih obaveza, te da je tužba podneta radi povraćaja datog, a ne radi naknade štete. Takođe, ukazao je na to da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je propustio da primeni odredbu člana 606. st. 2, čl. 615. stav 2. i čl. 619. Zakona o obligacionim odnosima, te je nemoguće da mu je takva zakonska obaveza bila nepoznata.

Vrhovni sud nalazi da su navodi revidenta neosnovani i da su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo i pravnosnažno odbili tužbeni zahtev.

Odredbom člana 60. Zakona o planiranju i izgradnji propisano je da se urbanistički projekat izrađuje kada je to predviđeno planskim dokumentom ili na zahtev investitora, za potrebe urbanističko - arhitektonskog oblikovanja površina javne namene i urbanističko arhitektonske razrede lokacije. Prema članu 61. istog zakona, urbanistički projekat se izrađuje za jednu ili više katastarskih parcela na overenom katastarsko topografskom planu.

Odredbom člana 600. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da se ugovorom o delu poslenik (preduzimač, izvođač radova) obavezuje da obavi određeni posao kao što je izrada ili opravka neke stvari ili izvršenje nekog fizičkog ili intelektualnog rada i sl, a naručilac se obavezuje da mu za to plati naknadu.

U skladu sa citiranim zakonskim odredbama, nižestepeni sudovi su utvrdili da su tuženi u svemu izvršili ugovoreni posao za koji im je tužilac platio naknadu. Naime, obaveza tuženih je bila isključivo izrada urbanističko - tehničke dokumentacije. Prema činjeničnom utvrđenju, predmet ugovorene obaveze tuženih nije bilo sprovođenje postupaka pribavljanja lokacijskih uslova, postupka pribavljanja građevinske dozvole i sl. Utvrđeno je iz sadržine nalaza i mišljenja veštaka arhitektonske struke da je moguće bez formalno izdatih lokacijskih uslova izraditi projekat, jer su u pitanju pravila gradnje preuzeta iz planskih dokumenata koja su vrlo predvidiva. U lokacijskim uslovima ne može da stoji ništa što nije predviđeno planskim dokumentom. Takođe, prema ugovoru, uslov za plaćanje dostavljenih projekata nije predviđalo da moraju biti potvrđeni od strane nadležnih organa, odnosno organa lokalne samouprave u smislu člana 63. Zakona o planiranju i izgradnji.

Revident je u reviziji isticao da je pogrešno primenjen institut naknade štete, a ne povraćaja datog. Međutim, Vrhovni sud ukazuje na to da sud nije vezan pravnim osnovom. Ukoliko nisu ispunjeni uslov za primenu jednog pravnog instituta, sud svakako može ispitati da li je tužbeni zahtev osnovan sa stanovišta nekog drugog pravnog instituta. Nižestepeni sudovi su ispitivali osnovanost tužbenog zahteva kako u pogledu vraćanja datog kao posledice eventualnog raskida ugovora, tako i u pogledu naknade štete usled povrede ugovorne obaveze.

Tužilac je ukazivao na to da traži povraćaj datog usled raskida ugovora budući da ugovorna obaveza nije ispunjena kako je ugovoreno. U skladu sa ovim navodima, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da se u smislu člana 131. Zakona o obligacionim odnosima ugovor ne može raskinuti zbog neispunjenja neznatnog dela obaveze. Nižestepeni sudovi su pravilno ukazali na to da tužilac nije osporavao verodostojnost potpisanog Zapisnika o kvalitativnom prijemu projekta po javnoj nabavci od 19.03.2018. godine. Tokom postupka je utvrđeno da su tuženi ispunili svoju obavezu iz ugovora jer su urbanističke projekte, koji su bili predmet ugovora sa prilozima i koji su u skladu sa ponudom, zapisnički predali tužiocu u ugovorenom roku od 90 dana. Ispunjenje obaveze tuženih bez primedbi i reklamacija tužilac je potvrdio potpisivanjem Zapisnika od 19.03.2018 godine, a što je po članu 6. ugovora bio i uslov za isplatu cene za potpuno izvršen posao uz dostavljanje ispravne fakture. Iz izjava saslušanih zakonskih zastupnika, svedoka i zapisnika sa sastanka utvrđeno je da je tužilac delimično sprovodio dalje administrativne procedure i nailazio na niz poteškoća u dokazivanju vlasništva nad predmetnim parcelama kao i odustanak gradonačelnika od realizacije projekta na lokaciji Stari grad što sve nisu nedostaci prouzrokovani radom tuženih, niti su tuženi na njih mogli da utiču. Urbanistički projekti, koje su izradili tuženi, a koji nisu prošli proceduru potvrđivanja nisu bili odbijeni u potpunosti, u smislu člana 63. stav 6. Zakona o planiranju i izgradnji već ih je Komisija za planove Grada Beograda uputila na ispravku prema primedbama nosioca javnih ovlašćenja i drugih zainteresovanih stranka, koje su se ticale vlasničkih odnosa i nedostatak saglasnosti suvlasnika kat. parcela. Odluke nadležnih organa u tom smislu ne mogu predstavljati dokaz da tuženi nije izvršio svoje ugovorom predviđene obaveze. Zadatak tuženih prema ugovoru je bila izrada urbanističkog projekta sa projektom parcelizacije, idejnog rešenja za potrebe pribavljanja lokacijskih uslova i projekata za građevinsku dozvolu za potrebe pribavljanja građevinske dozvole kao i projekat za izvođenje u obimu i na način definisan tehničkom specifikacijom. Iz navedenog, kao i nalaza i mišljenja veštaka, utvrđeno je da obaveza tuženih nije bila da uz potrebnu dokumentaciju koju prikuplja sam investitor, predaju urađene projekte institucijama tj. nadležnim organima. Tužilac neke od projekata nije upotrebio iako su se stekli svi uslovi. Stoga su nižestepeni sudovi izveli pravilan zaključak da tužilac nije mogao da raskine ugovor upućivanjem pismenog raskida ugovora zbog neizvršenja 24.10.2019. godine i da pismena izjava tužioca od navedenog datuma nije proizvela pravno dejstvo raskida zbog neizvršenja. Stoga, nema mesta primeni člana 132. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, koja propisuje da ako je jedna strana izvršila ugovor potpuno ili delimično, ima pravo da joj se vrati ono što je dala, iz razloga što navedeni član predviđa dejstva raskida ugovora, a što nije konkretno slučaj.

Nema mesta ni primeni člana 606. st. 2. Zakona o obligacionim odnosima, budući da je istim predviđena mogućnost raskida ugovora ako materijal nije podoban za naručeno delo ili ako bi izrada od zahtevanog materijala mogla naneti štetu ugledu poslenika, što konkretno nije slučaj. Takođe, u pogledu navoda revidenta o skrivenim nedostacima, Vrhovni sud ukazuje na to da se ne može primeniti odredba čl. 615. ZOO iz razloga što nemogućnost sprovođenja postupka lokacijskih uslova, postupka pribavljanja građevinske dozvole i sl. nije posledica skrivenih nedostataka u obavljenom poslu od strane tuženih. Sa tim u vezi, pravilno nižestepeni sudovi ukazuju na to da ugovorom i prilozima ugovora o javnoj nabavci nije bilo ugovoreno da je predaja zahteva i vođenje administrativnih procedura obaveza dobavljača tuženih, osim procedure formiranja građevinskih parcela, što su tuženi uradili - gde je (zbog drugih administrativnih teškoća koje ne zavise od tuženih), bilo moguće. Tuženi nisu imali punomoćje za podnošenje zahteva niti u postupku objedinjene procedure za izdavanje akata u ostvarivanju prava na izgradnju i upotrebu objekata niti zahteva za dobijanje uslova nosioca javnih ovlašćenja kao ni zahteva za potvrđivanje urbanističkih projekata. Sledom napred navedenog, nema mesta primeni ni člana 619. ZOO na koji revident ukazuje, jer se ne radi o nedostatku koji obavljeni posao čini neupotrebljivim, niti se radi o nedostatku koji bi bio u suprotnosti sa izričitim uslovima ugovora, da bi tužilac iz tog razloga mogao raskinuti ugovor i zahtevati naknadu štete.

Stoga, kako ugovor nije raskinut, a nižestepeni sudovi nisu utvrdili da su tuženi povredili svoje ugovorne obaveze, tj. utvrdili su da su obaveze ispunili kako je ugovoreno, to su pravilno izveli zaključak da tužilac nema pravo da potražuje utuženi iznos ni u smislu člana 266. stav 1. i 2. ZOO.

Konačno, u skladu sa uspehom tuženih u sporu, pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka, doneta na osnovu čl. 153., 154. i 163. Zakona o parničnom postupku.

Sledom svega navedenog, neosnovana je revizija tužioca, te je Vrhovni sud primenom odredbe člana 414. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća - sudija

Tatjana Matković Stefanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković