Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbama člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/2011 .... 18/2020, u daljem tekstu – ZPP) i našao da revizija tužioca nije osnovana.

Drugostepena presuda doneta je bez bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Revident ističe da je drugostepeni sud učinio bitne povrede parničnog postupka od uticaja na donošenje zakonite i pravilne presude, u smislu člana 374. stav 1. ZPP, time što nije cenio da li je dejstvo pobijane arbitražne odluke u suprotnosti sa javnim poretkom Republike Srbije, odnosno da li postoji povreda javnog poretka Republike Srbije, čime je u potpunosti izostala sudska kontrola arbitražne odluke institutom javnog poretka od strane Privrednog apelacionog suda. Revizijski sud nalazi da ovaj navod revizije ne stoji, jer je drugostepeni sud, i pored iznetog stanovišta da bi u situaciji kada je arbitražna odluka doneta primenom domaćeg materijalnog prava ispitivanje da li je njeno dejstvo u suprotnosti sa javnim poretkom Republike Srbije značilo da redovni sud u suštini ceni pravilnost odluke arbitražnog suda, što je van ovlašćenja redovnog suda, ocenio da osporena arbitražna odluka ne sadrži elemente koji su protivni javnom poretku Republike Srbije. O elementima povrede javnog poretka na koje je revident ukazivao tokom parničnog postupka drugostepena odluka sadrži razloge, u meri koju propisuje odredba člana 396. ZPP, jer sadrži ocenu drugostepenog suda o bitnim žalbenim navodima tužioca i razlozima koje je sud uzeo u obzir po službenoj dužnosti. Posebno, navodima revizije ističe se da drugostepeni sud ne pominje u obrazloženju revizijom pobijane presude dokaze u pogledu činjenica i terete dokazivanja činjenica. Ovaj navod u suštini se tiče povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, koji nije zakonom predviđen revizijski razlog za pobijanje drugostepene presude. Ocena dokaza radi utvrđivanja činjenica od značaja za odluku o tužbenom zahtevu, i u vezi sa tim ocena stava suda o teretu dokazivanja bitnih činjenica, od značaja je za pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, što takođe nije relevantan revizijski razlog. Stoga, ukazivanje u reviziji da je drugostepeni sud bio dužan da iznese svoje razloge o bitnim činjenicama, ne može biti osnov za preispitivanje drugostepene presude od strane revizijskog suda. Na osporavanje utvrđenog činjeničnog stanja usmereni su i navodi revizije da je drugostepeni sud potvrdio prvostepenu presudu propuštajući da utvrdi značaj dokaza čiju dokaznu snagu osporava revident.

Zaključak je da revident ne ukazuje osnovano na bitne povrede odredaba parničnog postupka učinjene pred drugostepenim sudom koje bi bile od značaja za pravilnost odluke u smislu člana 374. stav 1. ZPP.

Pobijana presuda doneta je na osnovu činjeničnog stanja učinjenog od strane prvostepenog suda, da su parnične stranke bile u ugovornom odnosu po osnovu ugovora o retrocesiji, kojim je izvršena disperzija rizika iz ugovora o osiguranju i iz ugovora o reosiguranju, sa osiguravača DUNAV OSIGURANJA na tuženog i na tužioca. Tužilac je na sebe preuzeo deo obaveze za slučaj nastupanja štetnog događaja, koji je u toku pomorskog prevoza tereta i nastupio, zbog čega je tuženi, reosiguravač, od tužioca kao retrocesionara tražio naknadu u visini ugovorenog udela retrocesionara u šteti. Taj zahtev je bio povod za arbitražni postupak koji je sproveden u Beogradu uz dogovorenu primenu srpskog materijalnog prava, u kom postupku je doneta odluka 08.06.2016. godine prema kojoj je tužilac obavezan da tuženom plati iznos od 313.502,00 USD na ime udela u šteti po osnovu ugovora o retrocesiji, koji udeo iznosi 35% od 89,572%, sa zakonskom zateznom kamatom od 29.10.2012. godine. Donošenju odluke o predmetu arbitraže prethodila je nemogućnost dvojice arbitara da donesu jednoglasnu odluku o predmetu spora, zbog čega su predmet ustupili imenovanom predsedniku Arbitražnog veća, radi konačnog presuđenja. Predsednik Arbitražnog veća je doneo konačnu odluku koja je, delimično, predmet pobijanja tužbom u ovom parničnom postupku. Šteta se ogledala u tome što je na plovilu EOS, koje je prevozilo robu osiguranika Jugoimport SDPR došlo do kvara, zbog čega se ukazala potreba za spašavanjem, trošak čega je izneo 1.000.000 evra. Osiguranik se obratio reosiguravaču, ovde tuženom koji je platio svoj udeo u šteti, nakon čega se obratio tužiocu kao retrocesionaru radi naknade pripadajućeg dela štete u skladu sa ugovorom o retrocesiji. Tužilac je podnescima i na ročištima u arbitražnom postupku bio slobodan da iznese svoje mišljenje povodom eventualne inkorporiranosti institutskih klauzula u ugovorni odnos sa tuženim. Arbitražna odluka sadrži, po zaključku nižestepenih sudova, temeljno obrazloženje, kojim je arbitar obrazlagao primedbe stranaka i davao svoje mišljenje. Arbitražna odluka je doneta primenom prava Republike Srbije, kao ugovorenog merodavnog prava. U obrazloženju arbitražne odluke, arbitar nije iznosio bilo kakve tvrdnje i navode povodom predmeta spora, već je cenio navode koje su iznele stranke. Posebno, arbitražna odluka sadrži temeljno obrazloženje kojim arbitar daje svoju činjenično- pravnu ocenu okolnosti o klasifikaciji plovila EOS kojim je vršen prevoz tovara, nepostojanja, odnosno postojanja naoružane straže na tom plovilu, okolnosti o prestanku rada motora broda - te da je brod plutao bez kontrole, okolnosti o angažovanju kompanije iz Grčke radi pomoći i opravdanosti angažovanja upravo te kompanije za spašavanje u konkretnim okolnostima, uz zaključak arbitra da tužilac nije dokazao da je akcija spasavanja bila prevara. U arbitražnoj odluci obrazloženo je da tužilac nije tražio da bude uključen u postupak provere i likvidacije štete. Odluka sadrži i ocenu arbitra povodom nagrade za spasavanje. Posebno, u pogledu primene dodatnih, institutskih klauzula arbitar je obrazložio zašto smatra da nema mesta primeni različitih prava na pojedine delove ugovora, tzv. „cepanja statuta“. Takođe, arbitražna odluka sadrži i zaključak o postojanju obaveze tužioca da naknadi pripadajući deo štete tuženom.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja je od strane nižestepenih sudova izveden zaključak da pobijanom arbitražnom odlukom nije povređen javni poredak, te da tužilac nije dokazao razloge koji bi opravdavali poništaj arbitražne odluke kao nesaglasne javnom poretku Republike Srbije. U tom pravcu je drugostepeni sud prihvatio u celini obrazloženje prvostepenog suda, ne obrazlažući detaljno presudu pozivom na odredbu člana 396. stav 2. ZPP.

Tužilac pobija arbitražnu odluku sa razloga predviđenih odredbama Zakona o arbitraži („Službeni glasnik RS“ br. 46/2006) u članu 58. stav 2. tačka 2., kojim je propisano da će poništaj odluke sud izreći ako utvrdi da su dejstva odluke u suprotnosti sa javnim poretkom Republike.

Tužilac smatra da je arbitražnom odlukom povređen proceduralni javni poredak Republike Srbije, jer arbitražna odluka nije obrazložena valjano u pogledu ključnih činjenica i primene materijalnog prava, a doneta je u arbitražnom postupku koji nije sproveden na način da se može smatrati poštenim, jer stranke nisu imale jednak tretman u sporu. Time je po stanovištu tužioca povređeno njegovo pravo na pravično suđenje, kao element javnog poretka Republike Srbije. Ističe da je arbitražna odluka arbitrerna, jer ne sadrži dokaze u pogledu bitne činjenice da se štetni događaj desio i da je šteta nastala. U vezi sa tim, arbitražna odluka ne sadrži obrazloženje o bitnim argumentima tužioca, u pogledu kontradiktornosti iznetih dokaza i nepostojanja dokaza o nastanku štete, koje je argumente tužilac isticao u arbitražnom postupku. Time je tužiocu uskraćeno pravo da iznese svoje stavove, što je samo po sebi povreda javnog poretka. Arbitražna odluka je zasnovana na primeni pogrešnog merodavnog prava, u pogledu institutskih klauzula. Tužilac ukazuje na činjenicu da plovilo koje je osigurano nije imalo ugovorene klasifikacije (registraciju) u skladu sa uslovima osiguranja i ugovorenim institutskim klauzulama, kojima je ugovoreno englesko pravo kao merodavno. Arbitar je, po stanovištu tužioca, u pogledu ispunjenosti uslova za isplatu štete samovoljno utvrdio da nije uveren da su stranke htele da ugovore englesko pravo iz institutske klauzule, iako to nijedna stranka nije sporila, i samovoljno je primenio srpsko pravo na institutske klauzule. Da je primenjeno, po stanovištu tužioca ugovoreno englesko materijalno pravo, zahtev za naknadu štete bio bi odbijen, zbog neispunjenosti posebno ugovorenog uslova u pogledu klasifikacije plovila, o čemu tužilac kao stranka protiv koje je arbitražna odluka doneta, nije mogao da iznese svoje stavove.

Tužilac smatra da je arbitražna odluka arbitrerna jer je doneta u odsustvu dokaza o štetnom događaju, koje dokaze je arbitražno veće tražilo, a odluka konačno doneta bez obrazloženja zašto izostanak tih dokaza nadarbitru nije bio bitan. Smatra da je izostalo obrazloženje arbitra o argumentima tužioca o kontradiktornosti prezentiranih dokaza, i o nepotpisanoj dokumentaciji koja je korišćena za dokaz. U pogledu utvrđivanja ključnih činjenica na kojima je zasnovana arbitražna odluka smatra da je arbitar preneo teret dokazivanja na tužioca, uprkos specijalnom pravilu o teretu dokazivanja iz člana 763. tačka 2. Zakona o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi, i da takav teret dokazivanja povređuje princip proceduralnog javnog poretka i onemogućuje tužioca da na jednak način izloži svoje stavove. Ukazuje da se o tome ni prvostepeni ni drugostepeni sud nisu izjasnili. U pravcu navedene primedbe tužilac smatra indikativnim sadržaj arbitražne odluke da: „tužilac smatra da nezgoda na brodu nije stvarna, a nema dokaza za tako ozbiljnu tvrdnju“. Osporava utvrđenje na kome je zasnovana arbitražna odluka o vremenskim uslovima u vreme spašavanja plovila, isticanjem da su vremenski uslovi bili povoljni. Kontradiktorna je dokumentacija o spašavanju broda, vremenu, početku i završetku spašavanja. Po stanovištu tužioca izostala je ocena dokaza i argumenata o ključnom pitanju - je li bilo štetnog događaja i spašavanja, dok je i u arbitražnoj odluci, kao i u odlukama redovnih sudova, obavezno izlaganje faktičkih i pravnih argumenata, i iznošenje valjanih razloga za svaku odluku o spornom činjeničnom i pravnom pitanju. Smatra da je arbitražni sud propustio da odluku zasnuje na punoj i temeljnoj oceni pitanja koja su ključna za donošenje odluke, i da to predstavlja istovremeno i povredu javnog poretka Republike Srbije. Nacionalni sudovi vrše određenu kontrolu i garantuju u pogledu pravičnosti i ispravnosti arbitražnih postupaka, za koje su ocenili da su bili u skladu sa poštovanjem ljudskih prava. Međutim, smatra da prvostepeni ni drugostepeni sud u ovoj parnici ne daju svoje razloge zašto smatraju da je arbitražna odluka obrazložena, i to na sve okolnosti na koje tužilac ukazivao na raspravi arbitražnom veću kao bitne. Među tim pitanjima je i pitanje šta je po mišljenju arbitra „opasnost“. Zatim, ukazuje na potrebu za ocenom verodostojnosti iskaza svedoka Vassos, koji je pravni zastupnik spasioca koji je za navodno spašavanje naplatio 1.000.000 USD od osiguranika, te ga smatra zainteresovanim licem za predmet spora. Po shvatanju revidenta, nižestepeni sudovi nisu naveli zašto smatraju da nema povrede fer suđenja i povrede javnog poretka Republike, kada nema obrazloženja o dokazima o kvaru na motoru i spašavanju, i o prebacivanju tereta dokazivanja na tužioca, protivno procesnim odredbama. Revident ističe da je nepostojanje ugovorene oružane pratnje na plovilu koje je prevozilo osigurani tovar dokazano i utvrđeno je arbitražnom odlukom, ali smatra bitnim da ni osiguravač, niti reosiguravač, ovde tuženi nisu iskoristili zakonski rok da podnesu tužbu za raskid ugovora o osiguranju i ugovora o reosiguranju, iako su znali ili morali znati za navedenu činjenicu, što ističe u prilog nesavesnosti tuženog kao pravno relevantne okolnosti, posebno kod činjenice da su osiguravač i tuženi povezana lica. Smatra da takvo postupanje prilikom isplate naknade štete povezanom licu jeste suprotno javnom poretku i načelu maksimalno dobre vere, kao rukovodećem u oblasti pomorskog osiguranja. Tim pitanjem nije se bavio ni arbitar u donošenju arbitražne odluke, već je samo u odluci konstatovano da nema dokaza da su ugovor o osiguranju, ili polise pomorskog osiguranja poništene sudskom odlukom. Konačno, revident povredu proceduralnog javnog poretka donošenjem sporne arbitražne odluke vidi i u tome da je arbitar ispitivao činjenično pitanje koje među strankama uopšte nije bilo sporno, odnosno nije ni izneto pred arbitražni tribunal, o tome da li su stranke zaista ugovorile ili htele da ugovore englesko pravo kao merodavno. Pošto se primenjivalo srpsko procesno pravo u arbitražnom postupku, arbitar nije imao ovlašćenja u odredbama Zakona o parničnom postupku da činjenicu koju stranke nisu iznele pred sud razmatra, a tako nije mogao da menja ugovoreno materijalno pravo među strankama, za koje smatra englesko merodavno pravo čija primena rezultira ugovorenom institutskom klauzulom, a koja vodi ka automatskom odbijanju da se isplati naknada štete po ugovoru o retrocesiji. Za navedene povrede nižestepeni sudovi u svojim odlukama ne daju nikakvo obrazloženje u pogledu povrede javnog poretka. Sama inkorporiranost institutske klasifikacione klauzule 354 01/01/2001 znači da osiguranik koji nije izvršio obavezu predviđenu klasifikacionom klauzulom, to jest koji u momentu nastanka štete nije tovar prevozio propisno registrovanim plovilom i o tome nije obavestio osiguravača, odnosno reosiguravača, odnosno retrocesionara, nema pravo na naknadu štete, što je autonomno pravilo sadržano u institutskoj klauzuli inkorporirano u ugovoru.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama razloga navedenih u reviziji, a pazeći i po službenoj dužnosti na pravilnu primenu materijalnog prava, Vrhovni kasacioni sud nalazi da navodi revizije ne stoje.

Pre svega, razlozi zbog kojih tužilac traži poništaj arbitražne odluke imaju za osnov odredbu člana 58. stav 2. tačka 2. Zakona o arbitraži, pa je osnovno pitanje dometa javnog poretka Republike Srbije, i ocene da li su dejstva predmetne arbitražne odluke u suprotnosti sa javnim poretkom Republike Srbije.

Cilj navedene norme jeste da se spreči pravno dejstvo arbitražne odluke kada se odlukom povređuju osnovna načela i vrednosti na kojima počiva društveno uređenje u Republici Srbiji. Ovaj sud se priklanja shvatanju da se odredbe o javnom poretku u kontekstu međunarodne arbitraže usko tumače, čime se suprotstavlja širenju osnova, odnosno širenju mogućnosti za sprečavanje pravnog dejstva arbitražnih odluka, jer, kako to prvostepeni sud pravilno shvata, drugačiji rezon bi obesmislio postupak arbitraže, koju su same stranke predvidele za rešavanje međusobnog spora. Kako se tužilac poziva na povredu proceduralnog javnog poretka, ovaj sud iznosi stav da o tome može biti reči samo u slučajevima očiglednog kršenja osnovnih procesnih prava stranke u postupku donošenja arbitražne odluke. S obzirom da se u reviziji tužilac osvrće i na materijalno pravne institute, pa tako i na princip savesnosti i poštenja u ispunjavanju ugovornih obaveza, ovaj sud izražava stanovište da bi se i u tom pogledu smatralo da je arbitražna odluka suprotna javnom poretku u slučaju kada su njena dejstva protivna osnovnim principima i načelima na kojima se zasniva pravni sistem Republike Srbije. Dakle, kontrola ispravnosti arbitražne odluke pred sudom jeste ograničena. Svodi se na kontrolu da li je arbitražna odluka doneta uz takve greške, procesne ili materijalno-pravne, da bi njeno dejstvo bilo neprihvatljivo, jer bi bilo suprotno osnovnim načelima javnog poretka.

Ocenom revizijskih navoda i utvrđene sadržine arbitražne odluke i ostalih bitnih činjenica koje je utvrdio prvostepeni sud, a drugostepeni prihvatio za pravilno utvrđene, revizijski sud nalazi da nema osnova za poništaj arbitražne odluke sa razloga suprotnosti sa javnim poretkom.

Prema sadržini spisa predmeta, i prema sadržini prvostepene presude o navodima tužbe u ovoj parnici, stoji da primena institutske klauzule nije od strane tužioca, ni od strane tuženog, osporavana, iz čega proizilazi da ova činjenica jeste bila notirana kao bitna, pa dalje proizilazi da je arbitar imao pravo da odluči o merodavnom materijalnom pravu imajući u vidu i tu klauzulu. To dalje znači da tužilac jeste imao mogućnost da u postupku arbitraže ukaže na istu. U postupku arbitraže ovde tužilac je bio tuženi. Dakle, već na osnovu takvog položaja u postupku imao je mogućnost da tužbi suprotstavi navode o ugovaranju institutske klauzule koja bi, po njegovom stanovištu koje izlaže u reviziji, predstavljala institucionalni mehanizam za donošenje odluke o odbijanju tužbenog zahteva, zbog okolnosti da plovilo nije bilo registrovano na ugovoreni način. U arbitražnoj odluci utvrđena je činjenica o klasifikaciji plovila, odnosno o povredi člana 1. tačka 1. institutske klasifikacione klauzule. Sve to ukazuje da tužilac neosnovano iz toka postupka izvodi zaključak da mu arbitražno veće nije pružilo priliku da prezentuje svoju argumentaciju u pogledu svih suštinskih konstitutivnih elemenata koji su doveli do zaključka u arbitražnoj odluci, konkretno o merodavnom pravu iz institutske klauzule. Ne može se prihvatiti stanovište revidenta da ugovoranje institutske klauzule na koju se poziva nije bilo predmet arbitražnog postupka, već da je arbitar samovoljno izmenio ugovoreno merodavno pravo. Naprotiv, arbitar je odlučio o merodavnom pravu na osnovu ugovora, čije su odredbe bile poznate strankama, pa su mogle biti anticipirane od strane stranaka kao bitne.

Prema iznetoj oceni revizijskog suda ne stoje navodi revizije o povredi prava tužioca na raspravljanje u postupku u kom je doneta arbitarna odluka. O pitanju inkorporiranosti institutske klasifikacione klauzule 354 01/01/2001 se prema napred iznetom tužilac mogao izjasniti. Šta više, prema odredbi člana 7. stav 1. Zakona o parničnom postupku, čije se norme prema sporazumu stranaka primenjuju u arbitražnom postupku, stranke su dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice. Ne dokazuju se činjenice koje nisu sporne. Da bi se tužilac osnovano pozvao na tvrdnju da je arbitar u podlogu arbitražne odluke uzeo činjenicu koja nije istaknuta u postupku kao sporna, bilo je neophodno da se pre svega tužilac pozove na činjenicu o inkorporiranosti institutske klauzule u ugovor, ako je smatrao da se zahtev protivne stranke može odbiti primenom upravo te klauzule sadržane u ugovoru. Tužilac bez uspeha ističe da je onemogućen u isticanju takve bitne činjenice kojom je mogao, po svom shvatanju, uspeti u arbitražnom postupku. Nema okolnosti koje bi ukazale na to da je u tome bio sprečen od strane protivne stranke ili arbitara. U oceni odredaba ugovora zaključenog među strankama, od strane arbitra, u procesu donošenja odluke, svakako da stranke nisu u prilici da odgovore na svaki korak u misaonom procesu arbitra. Prema raspravnom načelu, sadržanom u odredbi člana 5. Zakona o parničnom postupku, sud će svakoj stranci da pruži mogućnost da se izjasni o zahtevima, predlozima i navodima protivne stranke i ne može svoju odluku da zasnuje na činjenicama o kojima strankama nije pružena mogućnost da se izjasne. Kako je, dakle činjenica sadržine ugovora među parničnim strankama o institutskoj klauzuli bila poznata obema strankama, to je i tužilac bio u mogućnosti da se izjasni o njenom značaju. Šta više, prema odredbi člana 228. Zakona o parničnom postupku tužilac u ovoj parnici je bio dužan da iznese činjenice o značaju ugovorene institutske klauzule kojom osporava osnovanost zahteva tuženog, kao predmeta arbitražnog postupka. U odnosu na protivnu stranku tužilac ni na koji način nije bio osujećen u arbitražnom postupku da iznese tvrdnju o značaju institutske klauzule.

Uz to, po sadržini institutske klasifikacione klauzule 354 01/01/2001, to osiguranje primenjuje se samo na robu koja se prevozi brodovima koji su klasifikovani kod klasifikacionog društva, našta i tužilac ukazuje. Robe koje se prevoze brodovima koji nisu klasifikovani na taj način, treba odmah prijaviti osiguravaču kako bi se dogovorile stope i uslovi. Ako šteta nastupi pre nego što se postigne takav dogovor, pokriće se može pružiti samo ako se ono moglo ugovoriti uz razumnu komercijalnu stopu i prema razumnim komercijalnim uslovima tržišta. Ovakva sadržina institutske klasifikacione klauzule protivno shvatanju tužioca ne ukazuje nužno na odbijanje zahteva za isplatu iz ugovora o osiguranju, već se ceni da li bi se pokriće moglo ugovoriti, svakako, uz razumnu komercijalnu stopu i prema razumnim komercijalnim uslovima tržišta. Tužilac ne ukazuje na odsustvo takve mogućnosti između osiguranika i osiguravača u konkretnom slučaju, u situaciji kada plovilo kojim je osigurani teret prevožen nije bilo klasifikovano na ugovoreni način. Kod takve sadržine klasifikacione klauzule nije od značaja da li se na to osiguranje primenjuje englesko pravo.

Prema tome, arbitražnom odlukom niti je povređeno raspravno načelo na štetu tužioca, niti je pogrešno primenjeno materijalno pravo, izbegavanjem primene engleskog prava kao merodavnog kako to tvrdi tužilac.

Isticanjem da je arbitražna odluka arbitrerna, jer je zasnovana na činjeničnom stanju koje je utvrđeno u odsustvu dokaza u pogledu bitne činjenice da se štetni događaj uopšte desio i da je nastala šteta, tužilac ide za tim da ishoduje preispitivanje ispravnosti rezona arbitra u oceni dokaza koji jesu izvedeni i utvrđivanju bitnih činjenica prema sadržini takvih dokaza koji su u arbitražnom postupku pruženi. To nije zadatak parničnog postupka u kojem se ispituje da li je arbitražna odluka po svom dejstvu u suprotnosti sa javnim poretkom Republike Srbije. Arbitražna odluka sadrži obrazloženje o dokazima, njihovoj oceni i činjenično stanju koje je arbitar utvrdio. I Vrhovni kasacioni sud ceni da su razlozi kojima se rukovodio prvostepeni sud u oceni sadržine arbitražne odluke o utvrđenom činjeničnom stanju pravilni i dovoljni. Ocena izvedenih dokaza u domenu je suda, u ovom slučaju arbitraže. Prema odredbi člana 8. Zakona o parničnom postupku sud odlučuje po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno, svih dokaza kao celine i na osnovu rezultata celokupnog postupka koje će činjenice da uzme kao dokazane. I prema stanju u spisima predmeta i razlozima koje je izneo u obrazloženju prvostepeni sud, to je arbitar prilikom donošenja arbitražne odluke i činio. Preispitivanjem ocene izvedenih dokaza, od strane redovnog suda, po stanovištu revizijskog suda iskoračilo bi se iz osnova za ponišaj odluke u svrsi očuvanja javnog poretka. Prenošenjem tereta dokazivanja činjenica, kako to ističe tužilac, nije povređeno „fer“ suđenje. Arbitražna odluka je zasnovana na zaključku arbitra na osnovu ocene rapoloživih i izvedenih dokaza da se štetni događaj jeste desio i da je nastala šteta, pa je u tom kontekstu dozvoljeno oceniti da tužilac nije pružio dokaze da se takav događaj desio prevarom. Time se ne prevaljuje teret dokazivanja da se neizvestan događaj desio, niti o nastanku štete, na tužioca, već se dokazanost činjenica ceni i s obzirom na izostanak dokaza koji bi ukazali da je u pitanju prevara.

Ukazivanje je revidenta na okolnost da osiguravač nije tražio poništaj ugovora o osiguranju sa razloga utvrđene činjenice, da nije postojala oružana pratnja osigurane robe na plovilu. Okolnost da je osiguravač, eventualno, postupao nesavesno u ispunjenju obaveze iz ugovora o osiguranju kada se nije koristio mogućnošću da poništava ugovor o osiguranju sa razloga izostanka ugovorene obaveze na oružanu pratnju osigurane robe, sa osnovom u odredbama člana 908. Zakona o obligacinim odnosima, nije od značaja da se dejstvo arbitražne odluke može oceniti kao protivno fundamentalnim načelima pravnog sistema Republike Srbije, odnosno javnom poretku. To pravilno ocenjuje i prvostepeni sud.

Iz iznetih razloga je revizijski sud odbio reviziju tužioca kao neosnovanu, po odredbi člana 414. ZPP.

Predsednik veća – sudija,

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić