Republika Srbija

U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudije Branka Stanića, kao predsednika veća, sudije Branislave Apostolović i sudije Gordane Ajnšpiler Popović, kao članova veća, u parnici tužioca J. D.O.O. iz B., ... koga zastupa advokat J.M. iz B., protiv tuženog GP R. D.P. u stečaju iz B., ul. ... koga zastupa advokat P.B. iz B., radi predaje stvari, vrednost predmeta spora 31.000.000,00 dinara, odlučujući o reviziji tuženog koja je izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž broj 9256/13 od 05.03.2015. godine, doneo je u sednici veća održanoj dana 04.02.2016. godine sledeću

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž broj 9256/13 od 05.03.2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Beogradu P br.2511/11 od 24.10.2013. godine u stavu 1. izreke, dozvoljeno je preinačenje tužbe, pa je u stavu 2. izreke, usvojen tužbeni zahtev tužioca i utvrđeno da je tužilac nosilac prava svojine na lokalu – poslovnom prostoru koji se nalazi izgrađen na međuspratu zgrade između osovina 10 i 14 u u poslovnoj zgradi označenoj kao objekat … u bloku L., u ulici ... u B., gledano sa stepeništa sa leve strane, konačne površine kao u ispravi o specifikaciji posebnih fizičkih delova objekata koju izdaje nadležan organ, što je tuženi dužan da prizna i da trpi da tužilac svoje pravo stečeno ovom presudom upiše u javne knjige. Stavom 3. izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca tako što se iz stečajne mase tuženog izlučuje predmetni poslovni prostor – lokal, a stavom 4. izreke obavezan je tuženi da tužiocu preda u državinu lokal – poslovni prostor koji se nalazi izgrađen na međusprate zgrade između osovina 10 i 14 u poslovnoj zgradi označen kao objekat … u bloku L. u ulici .... Stavom 5. izreke, tuženi je obavezan da tužiocu na ime parničnih troškova plati iznos od 2.305.000,00 dinara, u roku od osam dana od dana prijema odluke.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž broj 9256/13 od 05.03.2015. godine, odbijena je žalba tuženog kao neosnovana žalba i potvrđena presuda Privrednog suda u Beogradu P br.2511/11 od 24.10.2013. godine.

Protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž broj 9256/13 od 05.03.2015. godine, tuženi preko punomoćnika iz reda advokata je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12 i zbog bitne povrede iz člana 361. stav 1. Zakona o parničnom postupku, koja je učinjena u postupku pred drugostepenim sudom i zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji reviziju i preinači pobijane odluke, tako što će odbiti kao neosnovan zahtev tužioca.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 399. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br.125/04 i 111/09), a u vezi sa članom 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br.72/11, koji je stupio na snagu 01.02.2012. godine) i utvrdio da je revizija tuženog neosnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti, kao ni bitna povreda postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12. ovog zakona, na koju se revident neosnovano poziva. Pobijana presuda nema nedostataka zbog kojih se ne bi mogla ispitati njena zakonitost i pravilnost, sadrži razloge o bitnim činjenicama koji nisu u suprotnosti sa stanjem u spisima predmeta i izvedenim dokazima.

Revizijom se neosnovano ukazuje i na bitne povrede postupka iz člana 361. stav 1. Zakona o parničnom postupku, jer je Privredni apelacioni sud u postupku po žalbi pravilno primenio procesne odredbe Zakona o parničnom postupku ispitujući pobijanu odluku u delu u kome se ona žalbom osporava, ocenom svih relevantnih žalbenih navoda i davanjem razloga za donošenje pobijane odluke.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je tražio da se utvrdi da je nosilac prava svojine na lokalu – poslovnom prostoru koji se nalazi izgrađen na međuspratu zgrade između osovina 10 i 14 u poslovnoj zgradi označenoj kao objekat … u bloku L. u B. u ulici ..., bliže opisanog u izreci, te da se predmetna nepokretnost izdvoji iz stečajne mase tuženog, a da se tužilac upiše u javnim knjigama kao vlasnik ove nepokretnosti.

Nižestepeni sudovi su utvrdili da je osnovan zahtev tužioca u celini, jer je tužilac predmetni poslovni prostor stekao na osnovu Ugovora o izgradnji i prodaji lokala – poslovnog prostora u poslovno stambenom objektu … u bloku L. u B. u ulici ... kod tužioca zaveden 28.12.1991 godine i utvrdili da je tužilac u celini isplatio ugovorenu kupoprodajnu cenu za poslovni prostor površine 222m2, zaključno sa 21.04.1992 godine u iznosu od 26.640.000,00 +127.129,81 tada važećih dinara. Iz nalaza i mišljenja komisije veštaka građevinske struke, utvrđeno je da predmetni poslovni prostor nije u celini ozidan i nije izgrađen u onom stepenu kako je ugovoreno, te da se pri trenutnom stanju ne može koristiti, ali da se može identifikovati u objektu prema odrednicama navedenim u nižestepenim presudama.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su usvojili tužbeni zahtev tužioca i utvrdili da je tužilac nosilac prava svojine na posebnom delu poslovno stambenog objekta opisanog u izreci presude. Takođe pobijanom presudom je pravilno primenjeno materijalno pravo kada je obavezan tuženi da tužiocu preda u državinu predmetnu nepokretnost koja se nalazi u poslovno stambenom objektu … u bloku L. u ulici ... u B. Kako je u sprovedenom postupku utvrđeno da je tužilac isplatio kupoprodajnu cenu u celini, da se predmetna nepokretnost može identifikovati, sa navedenim odrednicama iz presude, koje činjenice su utvrđene na osnovu ocene nalaza i mišljenja Komisije veštaka, to je pravilna odluka drugostepenog suda kojom je tuženi obavezan da predmetnu nepokretnost tužiocu preda u svojinu.

Tužilac ima pravni osnov za sticanje prava vlasništva, a to je ugovor o izgradnji i prodaji lokala – poslovnog prostora zaveden kod tužioca pod brojem 1 od 28.12.1991. godine na osnovu koga se saglasno članu 20. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, stiče pravo svojine. Kako je utvrđeno da je predmetna nepokretnost izgrađena u stepenu na osnovu koga se može identifikovati, to tužilac kao vlasnik ima pravo da uspostavi faktičku vlast na nepokretnosti kako je to pravilo zaključio i drugostepeni sud. Na osnovu člana 3. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa vlasnik ima pravo da svoju stvar drži, da je koristi i da njome raspolaže u granicama određenim zakonom. Takođe je pravilno je stanovište drugostepenog suda zasnovano na članu 70 Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa da se državina na predmetnim nepokretnostima ne mora uspostavljati useljenjem tužioca u iste, već simboličnim aktom predaje kojim bi se takva vlast uspostavila. Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, nije preuranjen deo postavljenog tužbenog zahteva tužioca za predaju nepokretnosti u državinu. Na tužiočevo pravo na državinu na navedene nepokretnosti ne utiče činjenica da objekat nije u celini završen, jer tužilac faktičku vlast nad spornom nepokretnošću može vršiti i preko lica koje će angažovati da izvede završne radove na kupljenoj nepokretnosti u delu u kome je to potrebno i moguće. To opravdava odluku drugostepenog suda, obavezivanju tuženog da tužiocu preda u posed kupljenu nepokretnost koja se nalazi u stečajnoj masi tuženog, a čiju izgradnju stečajni dužnik nije u mogućnosti do kraja da završi.

Na osnovu svega izloženog i procesnog ovlašćenja iz člana 405. Zakona o parničnom postupku odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić,s.r.