Vrhovni sud je ispitao pobijanu drugostepenu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...sa izmenama) i utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.

Pobijana presuda doneta je bez bitne povrede parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, kao i bez bitnih povreda iz stava 1 ovog člana na koje se revident neosnovano poziva.

Prema činjeničnom stanju koje je u postupku utvrđeno, tužilac i „Voće produkt“ DOO iz Brusa, kao korisnik kredita, zaključili su 20.06.2017. godine Ugovor o dinarskom kreditu KR 2169/17 koji je kod tužioca zaveden pod brojem 7348/17 dana 04.07.2017. godine. Prema tom ugovoru tužilac je odobrio kredit korisniku u iznosu od 700.000,00 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS koji važi na dan puštanja kredita u tečaj. Kredit je odobren za namenu finansiranja izvoza smrznutog voća po osnovu zaključenih ugovora sa tuženim, ukupne vrednosti 750.000,00 evra i sa preduzećem Otto Franck Import Kg, ukupne vrednosti 157.250,00 evra. Ugovoreno je da na ime obezbeđenja i naplate potraživanja pre puštanja kredita u tečaj, korisnik preda Agenciji 14 registrovanih, blanko potpisanih i overenih sopstvenih menica, kao i korporativnu garanciju ovde tuženog na iznos od 500.000,00 eura, koja mora biti bezuslovna, plativa na prvi poziv, bez prigovora, sa rokom važenja do 31.07.2018. godine.

Dalje je utvrđeno da su tužilac i „Voćeprodukt“ DOO iz Brusa zaključili dana 07.10.2019. godine Sporazum o regulisanju plaćanja dospelih obaveza, koji je kod tužioca zaveden pod brojem 5415/19 dana 10.10.2019. godine. Prema tom Sporazumu strane su regulisale plaćanje dospelih, a neizmirenih obaveza dužnika ”Voćeprodukt” d.o.o. iz Brusa, prema tužiocu po Sporazumu od 30.07.2018. godine, za regulisanje obaveza po Ugovoru o dinarskom kreditu KR 2169/17 od 20.06.2017. godine kako je zaveden kod ”Voćeprodukt” DOO, a na iznos glavnog duga od 360.000,00 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS koji važi na dan plaćanja. Rok dospeća duga je ugovoren na dan 15.09.2020. godine, te je prema članu 3. ugovorena dinamika isplate u 12 rata, a za docnju ugovorena i kamata. Prema tom sporazumu dužnik se obavezao da na ime obezbeđenja i naplate potraživanja zasnuje i preda instrumente obezbeđenja, 14 blanko potpisanih, overenih, registrovanih sopstvenih menica dužnika, te korporativnu garanciju ovde tuženog na iznos od 120.000,00 evra koja mora biti bezuslovna, plativa na prvi poziv bez prigovora, sa rokom važenja do 30.09.2020. godine, kao i ručnu zalogu na robi i to na 160.000 kg D/Z bio malina u svojini korisnika kredita, vrednosti 400.000,00 evra, koja se nalazi na adresi selo Gornji Vratari. Utvrđeno je da je kod Agencije za privredne registre rešenjem zl. br. 12496/219 od 18.10.2019. godine u registar zaloge upisano založno pravo u korist tužioca, kao poverioca, radi obezbeđenja potraživanja u iznosu od 360.000,00 evra po osnovu Ugovora o zalozi od 07.10.2019. godine. Zalagodavac je „Voćeprodukt” d,o.o, a predmet zaloge je duboko smrznuta bio malina u težini od 160.000 kg, a dan dospelosti potraživanja je 15.09.2020. godine.

Na osnovu ovog sporazuma tuženi je sačinio 21.10.2019. godine garanciju, kojom se bezuslovno i neopozivo obavezao da plati tužiocu kao korisniku garancije, na prvi pisani zahtev i bez primedbi ili osporavanja na osnovu zajma ili nekog drugog razloga svaki iznos do maksimalnog iznosa od 120.000,00 evra plus kamatu, naknadu i sve druge iznose u roku od 5 dana od prijema zahteva za plaćanje, na svaki račun koji bude naznačen. Uz svaki zahtev za plaćanje mora se nalaziti pisana izjava korisnika u kojoj navodi da zajmodavac nije izvršio plaćanje obaveze u skladu sa zajmom, a tuženi kao garant se odrekao svih prava i odbrana, protivpotraživanja i prava na prebijanje, koja su mu dostupna na osnovu nekog sporazuma ili zakona relevantnog ili merodavnog u vezi sa ovom garancijom, pri čemu je rok važenja garancije do 30.09.2020. godine, a svaki zahtev, ako postoji, garant mora primiti tog dana ili pre njega. Prema stavu 11 garancije garant se saglasio da se na ovu garanciju primenjuju zakoni Republike Srbije i tumači u skladu sa njima, a prema stavu 12 saglasio se da bilo kakav spor u vezi sa ovom garancijom rešava isključivo nadležan sud u Srbiji. Tuženi nije osporio sadržinu navedene isprave.

Nad privrednim društvom „Voćeprodukt” Brus otvoren je postupak stečaja rešenjem Privrednog suda u Kraljevu St 11/20 od 20.08.2020. godine. Tužilac je podneo tuženom zahtev za plaćanje, zaveden kod tužioca pod brojem 3969/20 od 04.09.2020. godine, kojim ga je obavestio da je nad dužnikom „Voćeprodukt” d.o.o. Brus otvoren stečaj dana 20.08.2020. godine, da ukupan iznos obaveza dužnika na dan 20.08.2020. godine iznosi 348.625,38 evra, od čega je glavni dug 340.000,00 evra, pa pozvao tuženog da plati ukupan iznos od 128,625,38 evra, kao glavni dug i 8.625,38 evra po osnovu kamate, sa uputstvima za plaćanje, i tuženi je zahtev za plaćanje primio 14.09.2020. godine.

Prvostepeni sud nalazi da preuzeta garancija ima pravnu prirodu Ugovora o jemstvu iz člana 997. i 998. Zakona o obligacionim odnosima. Prvostepeni sud zaključuje da je tuženi preuzeo obavezu kao jemac platac iz člana 1004. stav 3. i 4. Zakona o obligacionim odnosima, ali je obaveza jemca ograničena do visine od 120.000,00 evra, plus kamata i naknade, sa rokom važenja do 30.09.2020. godine, shodno članu 1002. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima Tužilac je postupio u skladu sa uslovima garancije, tako što je podneo zahtev za plaćanje tuženom, kojim ga je obavestio i da je nad dužnikom otvoren stečaj i obavestio ga o ukupnom potraživanju, a tuženi je zahtev za plaćanje primio 14.09.2020. godine, dakle pre 30.09.2020. godine kao dana isteka važnosti garancije. Dalje, prvostepeni sud polazi od odredbi člana 34. stav 1. i stav 2. tačka 7, člana 26. stav 6, člana 21a stav 2. tačka 2. Zakona o deviznom poslovanju, i zaključuje da se naplaćivanje po ovom poslu može vršiti u devizama, zbog čega je osnovan primarni tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio isplatu utuženog iznosa, pri čemu je osnovni posao ugovoren u evrima. Dalje je prvostepeni sud ceneći navode tuženog da je ugovor ništav shodno članu 52. Zakona o obligacionim odnosima jer ne postoji osnov za zaključenje ugovora, zaključuje da su ovi navodi neosnovani, jer je ugovor zaključen na osnovu sporazuma od 07.10.2019. godne kojim se privredno društvo ”Voćeprodukt" d.o.o. Brus obavezalo da na ime obezbeđenja potraživanja između ostalog pribavi garanciju od ovde tuženog, sa rokom važenja do 30.09.2020. godine, a na iznos od 120.000,00 evra. Prvostepeni sud na osnovu izloženog usvaja tužbeni zahtev tužioca i obavezuje tuženog da tužiocu na ime duga plati iznos od 128.625,38 evra sa kamatom koja se utvrđuje na godišnjem nivou u visini referentne kamatne stope Evropske centralne banke na glavne operacije za refinansiranje uvećane za osam procentnih poena, na iznos od 120.000,00 evra počev od 19.09.2020. godine pa do isplate.

Drugostepeni sud polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja i odredbi Zakona o obligacionim odnosima koje regilišu ugovor o jemstvu, prihvata stav prvostepenog suda i zaključuje da garancija koju je izdao tuženi po svojoj sadržini i prirodi predstavlja jemstvo, da je tuženi jemac platac, te saglasno odredbama člana 997. do 1013. Zakona o obligacionim odnosima, preinačije prvostepenu presudu samo u pogledu visine glavnog duga i obavezuje tuženog u svojstvu jemca da plati tužiocu iznos na koji je izdata garancija i to 120.000 eura.

Prema oceni Vrhovnog suda, pravilan je zaključak drugostepenog suda da je tuženi obavezan da plati tužiočevo potraživanje u visini koja je dosuđena pobijanom drugostepenom odlukom, a sa sledećih razloga.

Tužilac sporno potraživanje zasniva na korporativnoj garanciji datoj od strane tuženog na iznos od 120.000,00 evra, koja je po svojoj sadržini je bezuslovna, plativa na prvi poziv, bez prigovora, sa rokom važenja do 30.09.2020. godine.

Korporativna garancija je jednostrana izjava volje privrednog društva koja ima pravnu prirodu sredstva obezbeđenja i zaštite od poslovnog rizika korisnika garancije u pogledu ispunjenja obaveza njegovog dužnika iz osnovnog posla.

Korporativna garancija nije uređena u pravu Republike Srbije kao poseban pravni institut ali se primenjuje u praksi, posebno kod prometa roba i usluga i pominje se u Zakonu o privrednim društvima kao instrument obezbeđenja (član 232. i 422) a prema članu 154. ovog zakona, korporativna garancija se ne može dati za sticanje udela u društvu sa ograničenom odgovornošću. Zakonom o rudarstvu i geološkim istraživanjima u članu 3. stav 1. tačka 53. propisano je da je korporativna garancija sredstvo obezbeđenja.

U srpskom pravu postoje instituti srodni korporativnoj garanciji, kao što su jemstvo, bankarska garancija, garantni depozit, javne garancije i dr i svi su posebni instrumenti obezbeđenja potraživanja.

Revident smatra da je pogrešno drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je obavezao tuženog da plati predmetno potraživanje, primenom isnstituta o jemstvu. Smatra da se u konretnom slučaju ne mogu primeniti odredbe o jemstvu jer se radi o korporativnoj garanciji kao jednostranoj ispravi. Prema stavu revidenta korporativna garancija kao sredstvo obezbeđenja se može izdati samo kad se obezbeđenje daje za zavisno ili drugo povezano društvo i uz odgovarajuću proviziju a u konkretnom slučaju ti uslovi nisu ispunjeni, pa revident smatra da predmetna garancija je samo pismo podrške ili pismo saglasnosti a ne i obaveza izdavaoca.

Ovi navodi se nemogu prihvatiti kao osnovani.

U konretnom slučaju korporativna garancija je izdata od strane tuženog za obezbeđenje potraživanja tužioca, utvrđenog u Sporazumu o regulisanju plaćanja dospelih, a neizmirenih obaveza dužnika ”Voćeprodukt” d.o.o. iz Brusa, od 07.10.2019. godine, koje potiču iz Ugovora o dinarskom kreditu KR 2169/17 od 20.06.2017. godine, u iznosu od 360.000,00 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS koji važi na dan plaćanja. Rok dospeća duga je ugovoren na dan 15.09.2020. godine.

U postupku je utvrđeno da je tužilac uputio poziv tuženom dana 04.09.2020 godine za plaćanje iznosa po izdatoj garanciji i u pozivu je obavestio tuženog da je nad Voćeprodukt” d.o.o. Brus otvoren stečaj dana 20.08.2020. godine, da ukupan iznos duga na dan 20.08.2020. godine iznosi 348.625,38 evra. Tuženi je poziv primio 14.09.2020. godine ali nije isplatio iznos na koji glasi korporativna garancija.

Vrhovni sud nalazi da predmetna korporativna garancija predstavlja punovažan osnov obaveze tuženog kao izdavaoca i da su se ispunili svi uslovi za plaćanje dugovanog iznosa po garanciji. Korporativna garancija je po svojoj formi srodna izjavi o jemstvu iz člana 998. Zakona o obligacionim odnosima, ali je poseban instrument obezbeđenja i ne mora biti izdata za obezbeđenje potraživanja povezanih ili zavisnih društava, da bi bila punovažna, kako to tvrdi revident.

Kao što je prethodno navedeno, tuženi se ovom garancijom bezuslovno i neopozivo obavezao da plati tužiocu kao korisniku garancije, na prvi pisani zahtev i bez primedbi ili osporavanja na osnovu zajma ili nekog drugog razloga, svaki iznos do maksimalnog iznosa od 120.000,00 evra plus kamatu, naknadu i sve druge iznose u roku od 5 dana od prijema zahteva za plaćanje, na svaki račun koji bude naznačen, sa rokom važenja garancije do 30.09.2020. godine, a svaki zahtev, ako postoji, garant mora primiti tog dana ili pre njega. Tuženi kao garant se saglasio da se na ovu garanciju primenjuju zakoni Republike Srbije i tumači u skladu sa njima.

Polazeći od sadržine predmetne garancije i njene pravne prirode, i ispunjenosti uslova za njenu realizaciju, Vrhovni sud nalazi da je tuženi dužan, kao solidarni dužnik, da plati tužiocu iznos na koji se obavezao garancijom a koji je dosuđen drugostepenom odlukom.

To su razlozi na osnovu kojih je Vrhovni sud primenom procesnih ovlašćenja iz člana 414. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković