.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Prev 1638/2022
20.10.2022. godina
Beograd
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Matković Stefanović, Tatjane Miljuš, Jasmine Stamenković i dr Ilije Zindovića, članova veća, u parnici po tužbi tužioca Tehnograđa doo za proizvodnju, promet i usluge Bačka Palanka, čiji je punomoćnik Marko Ostojić, advokat u ..., protiv tuženog Credit Agricole Banka Srbija ad Novi Sad, čiji je punomoćnik Rajko Marić, advokat u ..., radi utvrđenja ništavosti i isplate stečenog bez osnova, vrednost predmeta spora 6.000,00 dinara, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda 11Pž 9187/21 od 24.05.2022. godine, u sednici održanoj 20. oktobra 2022. godine, doneo je
R E Š E NJ E
NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda 11Pž 9187/21 od 24.05.2022. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.
ODBACUJE SE, kao nedozvoljena, revizija tuženog izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda 11Pž 9187/21 od 24.05.2022. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Privrednog suda u Novom Sadu 10P 1113/2021 od 13.07.2021. godine, u stavu prvom izreke, utvrđeno je da su ništave odredbe člana 2. Ugovora o kratkoročnom dinarskom praktik kreditu broj ...-...-... zaključen dana 25.12.2018. godine između tužioca, kao korisnika kredita i banke, kao davaoca kredita, koje glase: „Korisnik je saglasan i ovlašćuje banku da naplati od korisnika naknadu za administriranje zahteva u iznosu od 1.00% od vrednosti odobrenog kredita, odnosno: 6.000,00 dinara direktno iz iznosa odobrenog kredita, putem zaduženja korisnikovog tekućeg računa kod banke u momentu puštanja sredstava u tečaj.“ U stavu drugom izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime neosnovano stečenog isplati iznos od 6.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 04.01.2019. godine pa do isplate. U stavu trećem izreke, obavezan je tuženi da tužiocu isplati na ime naknade troškova parničnog postupka ukupan iznos od 27.300,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od pravnosnažnosti presude do isplate.
Presudom Privrednog apelacionog suda 11Pž 9187/21 od 24.05.2022. godine, u stavu prvom izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena je prvostepena presuda. U stavu drugom izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.
Protiv pravnosnažne drugostepene presude tuženi izjavljuje reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.
Ocenjujući ispunjenost uslova za dozvoljenost revizije tuženog, izjavljene na osnovu člana 404. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da u ovoj vrsti spora ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse.
Pobijanom presudom nije odstupljeno od sudske prakse. Izraženo stanovište drugostepenog suda u skladu je sa pravnim stavom usvojenim na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda, održanoj 22.05.2018. godine i njegovom dopunom usvojenom na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda, održanoj 16.09.2021. godine. Navedenim pravnim stavom izrečeno je da banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga, pa odredba ugovora o kreditu kojom se korisnik kredita obavezuje da banci plati troškove kredita nije ništava pod uslovom da je ponuda banke, koja prethodi ugovoru, sadržala jasne i nedvosmislene podatke o troškovima kredita. Troškovi, koje banka obračunava prilikom odobravanja kredita, mogu biti posebno iskazani u ugovoru o kreditu kao obaveza korisnika kredita, bilo u procentualnom iznosu ili u apsolutnoj vrednosti, ali uslov je da moraju biti navedeni u ponudi banke tako jasno i nedvosmisleno da korisnik kredita nijednog trenutka ne bude doveden u zabludu o kojim troškovima je reč. U situaciji u kojoj nema dokaza da je tuženi postupio na opisani način i da je tužiocu, kao korisniku kredita, dostavio ponudu sa propisanom sadržinom, koja prethodi zaključenju ugovora, to predstavlja njegovu nesavesnost koja vodi ništavosti imovinskog prava ugovorenog takvim postupanjem u sopstvenu korist, zbog čega nema povrede pravnog stava Vrhovnog kasacionog suda. U vezi sa takvim razlozima pobijane presude revident ukazuje da se razlozi zasnivaju na činjenicama koje među strankama nisu bile predmet spora, ali takva ukazivanja nisu osnov za izuzetnu dozvoljenost revizije. Ovo stoga, što takvim ukazivanjem tuženi ide za argumentovanjem bitne povrede odredaba parničnog postupka, koja se tiče primene odredaba iz člana 2. i odredaba o dokazivanju, sadržanih u Zakonu o parničnom postupku, dok se posebna revizija može podneti zbog pogrešne primene materijalnog prava, kako je to propisano u članu 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Stoga, u konkretnom slučaju nema potrebe za ujednačavanjem sudske prakse, niti za razmatranjem pravnog pitanja od opšteg intresa, ili pravnog pitanja u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potrebe za novim tumačenjem prava.
Na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku odlučeno je kao u stavu prvom izreke.
Vrhovni kasacioni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije primenom odredbe člana 410. Zakona o parničnom postupku i našao da revizija tuženog nije dozvoljena.
Tužilac je protiv tuženog podneo tužbu dana 23.04.2021. godine radi utvrđenja ništavosti i isplate stečenog bez osnova. Vrednost predmeta spora je 6.000,00 dinara, što prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe iznosi 51,03 evra.
Odredbom člana 487. stav 1. i 3. Zakona o parničnom postupku, propisano je da u postupku u privrednim sporovima, sporovi male vrednosti su sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost od 30.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, kao i sporovi u kojima predmet tužbenog zahteva nije novčani iznos, a vrednost predmeta spora koju je tužilac naveo u tužbi, ne prelazi isti iznos.
Odredbom člana 479. stav 6. navedenog zakona, propisano je da u sporovima male vrednosti, protiv odluke drugostepenog suda nije dozvoljena revizija.
Radi se o privrednom sporu male vrednosti iz odredbe člana 487. Zakona o parničnom postupku. Zato izjavljena revizija shodno odredbi člana 479. stav 6. istog Zakona nije dozvoljena.
Iz navedenih razloga na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku odlučeno je kao u stavu drugom izreke rešenja.
Predsednik veća – sudija
Branko Stanić s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
