Protiv navedene drugostepene presude je tužilac izjavio dozvoljenu i blagovremenu reviziju, kojom presudu pobija zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka učinjene u postupku pred drugostepenim sudom, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena je podnela odgovor na reviziju tužioca.

Vrhovni kascioni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbama člana 408. Zakona parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11 ... 18/20) i zaključio da je revizija tužioca osnovana.

Pobijana presuda je doneta bez bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnisti. Nema bitne povrede odredaba parničnog postupka u smislu člana 374. stav 1. Zakona parničnom postupku učinjene u postupku pred drugostepenim sudom, koja se po navodima revizije sastoji u tome da je drugostepeni sud doneo odluku ispitujući prvostepenu presudu mimo razloga navedenih u žalbi. Drugostepeni sud je doneo pobijanu presudu pogrešno primenjujući materijalno pravo, što je razlog pogrešne odluke o tužbenom zahtevu.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju nad tužiocem je otvoren stečajni postupak rešenjem Privrednog suda u Nišu St 32/2014 od 24.11.2014. godine. Tuženi je prijavio potraživanje prema tužiocu u stečajnom postupku u iznosu od 400.176,86 dinara, što je priznato potraživanje. Prema Nacrtu rešenja za glavnu deobu u predmetu stečaja St 32/2014 od 23.12.2018. godine, Poreska uprava je kao poverilac prvog isplatnog reda predviđena za isplatu u iznosu od 162.707,01 dinar, u drugom isplatnom redu u iznosu od 170.731,49 dinara i u trećem isplatnom redu u iznosu od 3.398,87 dinara. Tužilac je 04.08.2016. godine podneo tuženom zahtev za povraćaj više uplaćenih sredstava po osnovu poreza i doprinosa u iznosu od 3.940.294,81 dinar, koji iznos je predmet tužbenog zahteva. Rešenjem Ministarstva finansija RS, Poreska uprava, Sektor za poresko računovodstvo Niš br. C2R 433-02-18702-2/16/19 od 04.12.2019. godine odbijen je zahtev tužioca za povraćaj više uplaćenih poreza i doprinosa kao neosnovan. Žalba tužioca protiv tog rešenja je odbijena. Tužilac nije pokrenuo upravni spor.

Prvostepeni sud je smatrao da je upravni postupak koji je vođen po zahtevu tužioca bez uticaja na odluku o tužbenom zahtevu, jer u situaciji kada tužilac svoje pravo na povraćaj poreza i doprinosa za iznos za koji je u preplati kod tuženog nije ostvario u skladu sa Zakonom o poreskom postupku i poreskoj administraciji, ne postoji smetnja da radi ostvarenja svog potraživanja po osnovu neosnovanog obogaćenja tuženog podnese tužbu u parničnom postupku i da sud u tom postupku ceni da li je došlo do neosnovanog obogaćenja na strani tuženog. Prvostepeni sud je pošao od činjenice da je tužilac evidentirao preplatu na poreskim karticama, što je posledica obračuna poreza i doprinosa od strane samog poreskog obveznika, a isti iznos je evidentiran i kod tuženog, i da je visina tužbenog zahteva nesporna. Pošto je utuženi iznos očigledno preplata tužioca, prvostepeni sud je smatrao da tuženi ima pravo da traži vraćanje primenom pravila o neosnovanom obogaćenju. Pri tome je cenio i to da je tuženi podneo prijavu potraživanja prema tužiocu u stečajnom postupku, koje mu je potraživanje priznato i namireno u prvom i drugom isplatnom redu, dok je u trećem isplatnom redu od iznosa od 66.738,36 dinara namireno potraživanje od 3.398,87 dinara. Na osnovu takvih zaključaka i utvrđenja je prvostepeni sud primenom odredbe člana 210. i člana 214. Zakona o obligacionim odnosima usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog da tužiocu vrati ono što je stekao bez osnova na ime preplate poreza i doprinosa, sa zakonskom zateznom kamatom po odredbi člana 277. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev sa razloga što je tužiocu rešenjem Ministarstva finansija RS – Sektora za drugostepeni poreski i carinski postupak, Odeljenje za drugostepeni poreski postupak Niš od 17.12.2020. godine odbijena žalba podneta protiv rešenja 04.12.2019. godine, kojim je odbijen zahtev tužioca za povraćaj više uplaćenih poreza i doprinosa. Rešenje je pravnosnažno. Da bi tužilac mogao da podnese tužbu radi naknade štete iz člana 24. stav 2. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, potrebno je da je u skladu sa članom 10. stav 2. istog Zakona pravnosnažno odlučeno o zahtevu tužioca za povraćaj više uplaćenog poreza tako da je zahtev poreskog obveznika usvojen. Kako to nije slučaj, a odluka o tužbenom zahtevu zavisi od odluke nadležnog upravnog organa, drugostepeni sud nalazi da je tužbeni zahtev neosnovan, smatrajući ga zahtevom za naknadu štete zbog povrede prava na povraćaj iz člana 24. stav 1. tačka 9. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji.

Revizijski sud ocenjuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo.

Prvostepeni sud je uvidom u rešenje Ministarstva finansija RS od 04.12.2019. godine utvrdio da je odbijen zahtev tužioca za povraćaj više uplaćenih poreza i doprinosa kao neosnovan, te da je rešenjem Ministarstva finansija od 17.12.2020. godine odbijena žalba tužioca podneta protiv navedenog rešenja. Tužilac je zahtev za povraćaj više uplaćenog poreza i doprinosa podneo 04.08.2016. godine, nakon što je otvoren stečajni postupak 24.11.2014. godine. Utvrđeno je da je iznos od 3.940.294,81 dinar evidentiran i kod tuženog kao više plaćeni iznos na ime poreza. Zakonom o poreskom postupku i poreskoj administraciji („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 80/2002 ... 15/2016) koji je bio na snazi u vreme podnošenja zahteva tužioca poreskom organu, članom 10. stav 2. tačka 1. uređeno je da u poreskopravnom odnosu pravno lice ima pravo na povraćaj više ili pogrešno plaćenog poreza, odnosno sporednih poreskih davanja, i pravo da koristi više ili pogrešno plaćeni porez odnosno sporedna poreska davanja za namirenje dospelih obaveza po drugom osnovu (tačka 4), a ako se opredeli za povraćaj više ili pogrešno plaćenog poreza, Poreska uprava ima obavezu da po zahtevu donese rešenje (stav 3.). Članom 24. stav 1. tačka 9. utvrđeno je pravo poreskog obveznika da na propisan način i propisanim rokovima dobije refakciju, refundaciju, odnosno povraćaj više ili pogrešno naplaćenog poreza. Poreski obveznik čija su prava iz stava 1. ovog člana povređena ima pravo na sudsku zaštitu (stav 2.), a ako sud utvrdi da su prava poreskog obveznika povređena, naknada pretrpljene štete i sudski troškovi padaju na teret budžeta Republike, odnosno na teret budžeta jedinica lokalne samouprave (stav 3.). Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda predmet tužbenog zahteva nije naknada štete koju tužilac trpi zbog povrede prava u poreskopravnom odnosu poreskog obveznika i poreske uprave, već je zahtev tužioca usmeren na povraćaj stečenog bez osnova na strani tuženog, uplatom tužioca na račun tuženog više nego što je njegova poreska obaveza za 3.940.294,81 dinar. Prema stanju u spisima predmeta, iz drugostepenog rešenja Ministarstva finansija Republike Srbije - Sektor za drugostepeni poreski i carinski postupak - Odeljenje za drugostepen poreski postupak - Niš od 17.12.2020. godine, proizilazi da tužilac nije ostvario pravo na povraćaj više plaćenog iznosa na ime poreza iz razloga koji se tiču stečajnog postupka, zato što je stečajni upravnik u celosti priznao potraživanje tuženog na ime neizmirenog duga na računima javnih prihoda, na ime dospelih poreskih obaveza, a tuženog nije stavio na listu dužnika stečajnog dužnika u smislu člana 108. Zakona o stečaju, već je nakon što je utvrdio potraživanje tuženog u ukupno prijavljenom iznosu i razvrstao ga u odgovarajuće isplatne redove, podneo zahtev za povraćaj više uplaćenih poreza i doprinosa. Kod takvog stanja stvari, kad u poreskom postupku tužilac koji je u stečaju, nije ostvario povraćaj više naplaćenog poreza i doprinosa, pravilno zaključuje prvostepeni sud da nema prepreke da u parničnom postupku ostvari pravo na vraćanje onog iznosa koji je bez osnova iz imovine tužioca prešao u imovinu tuženog, po pravilima sticanja bez osnova iz člana 210. i 214. Zakona o obligacionim odnosima i to u iznosu koji je saglasan između tužioca i tuženog prema sadržini rešenja koga je doneo tuženi i prema toku ovog postupka.

Pre svega, rešavanje zahteva tuženog kao poreskog obveznika za povraćaj više uplaćenog poreza i doprinosa u upravnom postupku ne može imati karakter odluke o prethodnom pravnom pitanju u odnosu na ovaj postupak. Ne može zato, što se u ovom postupku rešava o odnosu poreskog dužnika koji je u postupku stečaja, u kome se potraživanja i dugovanja stečajnog dužnika rešavaju po pravilima stečajnog postupka.

Cilj stečaja jeste najpovoljnije kolektivno namirenje stečajnih poverilaca ostvarivanjem najveće moguće vrednosti stečajnog dužnika, odnosno njegove imovine. Stečaj omogućava kolektivno i srazmerno namirenje stečajnih poverilaca, u skladu sa Zakonom o stečaju („Sl. glasnik RS“ br. 104/2009, 99/2011, 71/2012, 83/2014, 113/2017, 44/2018, 95/2018). U stečajnom postupku svim poveriocima obezbeđuje se jednak tretman i ravnopravan položaj poverilaca istog isplatnog reda (član 4. i 54). To znači da se namirenje potraživanja tuženog prema tužiocu ne može ostvarivati pod drugačijim uslovima od određenih u stečajnom postupku, pa ni zadržavanjem novčanog iznosa koji je od strane tužioca preplaćen tuženom. Sa druge strane, u stečajnu masu stečajnog dužnika ulazi sva njegova imovina. To dalje znači obavezu trećih lica da predaju stvari ili novac koji pripada imovini stečajnog dužnika, a nalaze se kod trećih lica, u ovom slučaju kod tuženog bez pravnog osnova (član 101. i 105. Zakona o stečaju). Stoga je tuženi obavezan da tužiocu isplati novčani iznos koji je tužilac preplatio tuženom, sa zakonskim zateznim kamatama od podnošenja zahteva do isplate, primenom odredaba člana 210. i 214. Zakona o obligacionim odnosima.

Sa iznetog je odlučeno kao u izreci na osnovu odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove revizijskog postupka primenom odredbe člana 165. stav 2. Zakona parničnom postupku, za sastav revizije, u iznosu od 45.000,00 dinara, prema određenom zahtevu tužioca, primenom Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata. Zahtev za naknadu troškova za sudske takse za reviziju i odluku po reviziji nije opredeljen u smislu odredbe člana 163. stav 1. i 2. ZPP po visini, te o takvom zahtevu sud nije odlučivao.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić