U ponovljenom postupku, Privredni apelacioni sud je doneo presudu 3Pž 3596/22 dana 22.06.2022. godine, kojom je obavezao tuženog da tužiocu isplati iznos od 165.864,35 sa zakonskom zateznom kamatom od 16.02.2017. godine do isplate, iznos od 2.586.161,66 sa zakonskom zateznom kamatom od 16.02.2017. godine do isplate, iznos od 21.398,40 sa zakonskom zateznom kamatom od 16.02.2017. godine do isplate, iznos od 165.864,35 sa zakonskom zateznom kamatom od 16.03.2017. godine do isplate, iznos od 2.586.161,66 sa zakonskom zateznom kamatom od 16.03.2017. godine do isplate, iznos od 21.398,40 sa zakonskom zateznom kamatom od 16.03.2017. godine do isplate, iznos od 165.864,35 sa zakonskom zateznom kamatom od 16.04.2017. godine do isplate, iznos od 2.586.161,66 sa zakonskom zateznom kamatom od 16.04.2017. godine do isplate i iznos od 21.398,40 sa zakskom zateznom kamatom od 16.04.2017. godine do isplate, te je obavezao tužioca da tuženom na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 69.875,00 dinara.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je u izreci drugostepene presude Pž 3596/22 od 22.06.2022. godine omaškom u pisanju presude iza navedenih iznosa izostavljena reč: „dinara“, kao što je to izostalo i u pisanju prvostepene presude. To se zaključuje iz sadržine obrazloženja i prvostepene i drugostepene presude, prema kojoj je tužbeni zahtev o kojem je odlučeno prvostepenom presudom postavljen u navedenim iznosima u dinarima, a drugostepeni sud je obrazložio da tužilac osnovano na ime naknade štete od tuženog zahteva isplatu iznosa od 8.340.273,23 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na pojedine iznose kako je opredeljeno.

Protiv navedene drugostepene presude je tuženi izjavio dozvoljenu i blagovremenu reviziju, kojom presudu pobija zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbama člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br 72/2011 .... 18/2020) i zaključio da je revizija tuženog osnovana.

Prema činjeničnom stanju koga je utvrdio drugostepeni sud na osnovu rasprave pred tim sudom, te na osnovu činjenica koje je prema razlozima drugostepene presude utvrdio prvostepeni sud, a drugostepeni sud prihvatio, parnične stranke su zaključile ugovor o prodaji prirodnog gasa od 01.12.2015. godine, po osnovu kog je tužilac tokom 2016. godine isporučivao gas tuženom. Ugovor je zaključen za period od 01.01.2016. godine do 31.12.2016. godine, s tim da se smatra produženim ukoliko nijedna od ugovornih strana ne zatraži raskid ugovora u roku od 30 dana pre isteka ugovora. Drugostepeni sud je zaključio da taj ugovor nije raskinut, iako je tuženi uputio izjavu o raskidu ugovora tužiocu, sa čim se tužilac saglasio 28.12.2016. godine. Ovo zaključuje zato jer su stranke nastavile da postupaju po navedenm ugovoru do isteka roka na koji je zaključen (cela tri dana) i ugovorne strane su sve svoje obaveze po ovom ugovoru ispunile. Prema ugovoru, prodavac, ovde tužilac će fakturisati samo obračunatu količinu prirodnog gasa koja je isporučena, uključujući i troškove operatera sistema koji se odnose na transport i distribuciju prirodnog gasa i zakup kapaciteta, te je kupac u obavezi da plati prirodni gas i zavisne troškove operatora sistema (transport, distribuciju i zakup kapaciteta) koji je primio. Tuženi je prema tužiocu ispunio sve obaveze iz navedenog ugovora za 2016. godinu.

Utvrđeno je da je do izjave o raskidu ugovora došlo tako što je tužilac 26.09.2016. godine tražio od tuženog da mu dostavi tabelu sa količinama gasa i kapacitetima, mejlom kojim ga obaveštava da hoće da usaglasi gasnu godinu do 01.10.2017. godine sa Evropskim standardima. Tužilac je to hitno tražio, pošto je bio poslednji dan za zakup kapaciteta. Tuženi je po traženju tužioca dana 26.09.2016. godine dostavio porudžbenicu za period od januara 2017. godine do decembra 2017. godine, kojom je iskazana planirana potrošnja po mesecima i mestima isporuke za 2017. godinu. Povodom traženja tužioca, kako to utvrđuje drugostepeni sud, tuženi nije obavestio tužioca da nije potrebno zakupljivati kapacitete. Međutim, tužilac je 16.10.2016. godine obavestio tuženog da tužilac neće imati dovoljno gasa za prodaju za 2017. godinu i da tuženi blagovremeno obezbedi kod drugog snabdevača potrebnu količinu gasa. Nakon toga, tuženi je uputio tužiocu dopis naslovljen kao raskid ugovora. Prvostepeni sud je utvrdio da od 31.12.2016. godine tužilac za tuženog nije transportovao gas. Tužilac je 27.09.2016. godine sa JP „Srbijagas“ zaključio Ugovor o transportu prirodnog gasa do 01.10.2017. godine, a za iskazane potrebe tuženog tokom 2016. godine. Tužilac je dopisom od 19.10.2016. godine obavestio tuženog da je izvršio zakup godišnjeg kapaciteta za potrebe tuženog, te da ih može ustupiti bilo tuženom, bili snabdevaču. Tuženi je zaključio ugovor sa „Srbijagasom“ o potpunom snabdevanju 29.11.2016. godine. Tužilac je sa „Srbijagasom“, osim ugovora o zakupu kapaciteta za potrebe tuženog od 27.09.2016. godine, naslovljen kao Ugovor o transportu prirodnog gasa, zaključio i Ugovor o transportu prirodnog gasa 12.01.2017. godine, kojim potvrđuje da je ranije zaključen ugovor od 27.09.2016. godine i da je tužilac izvršio prenos prava dela kapaciteta počev od 01.01.2017. godine na korisnika JP „Srbijagas snabdevanje“, čime se koriguje prethodni ugovor u smislu menjanja ugovorenog kapaciteta. Prema činjeničnom stanju koga je utvrdio prvostepeni sud, a drugostepeni navodi u obrazloženju drugostepene odluke, tuženi je kao kupac za 2017. godinu, a nakon što ga je tužilac obavestio da neće moći da isporučuje gas, zaključio ugovor o kupovini gasa sa JP „Srbijagas“ i za isporučeni gas plaća ugovorenu cenu u koju su uključeni troškovi transporta isporučenog gasa, odnosno tuženi je zavisne troškove vezane za isporuku i transport prirodnog gasa 2017. godinu plaćao JP „Srbijagas“-u. U pitanju je zakup istih kapaciteta transporta gasa kao po ranijem ugovoru o kupoprodaji prirodnog gasa koji je tuženi imao zaključen sa tužiocem. Tužilac tužbom potražuje naknadu na ime zakupa kapaciteta od 16.02.2017. godine do 16.10.2017. godine, u kom periodu je tuženi plaćao zakup kapaciteta JP „Srbijagas“- u. Fakturama na kojima zasniva tužbeni zahtev, tužilac je tuženom fakturisao obaveze zakupa kapaciteta za tuženog. Tuženi nije platio po fakturama tužioca. Sve fakture koje mu je dostavljao tužilac vraćao je tužiocu. Prema obrazloženju drugostepene presude, dopisom od 28.02.2017. godine tuženi je obavestio tužioca da mu vraća fakture za zakup kapaciteta transporta prirodnog gasa kao i zakup ulaznog kapaciteta transporta prirodnog gasa za period od 01.01.2017. godine od 01.02.2017. godine, jer je raskinuo ugovor o prodaji prirodnog gasa sa tužiocem, pošto je obavešten da tužilac ne može obezbediti potrebne količine gasa i da je u skladu sa tim zaključio ugovor o snabdevanju gasa sa drugim snabdevačem.

Drugostepeni sud zaključuje da su tužilac i tuženi „Srbijagas“ platili za isti period zakup kapaciteta, to jest transporta gasa, za potrebe tuženog. Smatra da je imajući u vidu porudžbenicu tuženog od 26.09.2016. godine, tužilac postupio po nalogu tuženog da za njegov račun preduzme određene poslove i u tom smislu je zaključio ugovor sa „Srbijagasom“ i zakupio kapacitete za potrebe tuženog. Smatra da je tuženi kao nalogodavac dužan da nadoknadi tužiocu kao nalogoprimcu štetu koju je ovaj pretrpeo bez svoje krivice u izvršenju naloga, konkretno postupanjem po porudžbenici tuženog od 26.09.2016. godine. Ovo stoga što je porudžbenicom od 26.09.2016. godine, koju je tuženi dostavio tužiocu za količine gasa i kapacitete, među strankama uspostavljen obligacioni odnos po osnovu naloga, nezavisan od ranijeg ugovornog odnosa, zasnovanog ugovorom od 01.12.2015. godine koji se odnosio na period od 01.01.2016. do 31.12.2016. godine. Porudžbenica od 26.09.2016. godine, od strane tuženog nije opozvana. Tužilac je postupio po tom nalogu tuženog za potrebe tuženog jer sa JP „Srbijagas“ zaključio ugovor samo o zakupu kapaciteta za sporni period, što sud zaključuje iz ugovora od 27.09.2016. godine (naslovljen kao ugovor o transportu prirodnog gasa) i ugovora o transportu prirodnog gasa koji je zaveden kod tužioca 12.01.2017. godine, broj 12-01-03. Drugostepeni sud tuženog smatra nesavesnim, jer je, iako je bio upoznat da je tužilac za njega izvršio zakup kapaciteta, zaključio ugovor sa „Srbijagasom“ o potpunom snabdevanju, dakle i za isporuku gasa i zakup kapaciteta, a nije tužioca bez odlaganja o tome obavestio, odnosno obavestio ga je najranije dopisom od 28.02.2017. godine uz koji je vratio račun tužiocu. Zbog toga je po tužioca nastala šteta plaćanjem na ime zakupa JP „Srbijagasu“, u iznosu u kom je usvojen tužbeni zahtev, za period januar zaključno sa martom 2017. godine. Polazeći od obaveštenja tuženog o zaključenju ugovora sa „Srbijagasom“ od 28.02.2017. godine i uz uzimanje u obzir raskidnog roka koga je tužilac ugovorio sa „Srbijagasom“ ugovorom o transportu prirodnog gasa od 27.09.2016. godine i iz januara 2017. godine, od 30 dana, po zaključku drugostepenog suda proizilazi da je tuženi u obavezi da tužiocu plati naknadu štete za ukupno 3 meseca, januar, februar i mart 2017. godine.

Revident ukazuje na okolnost da je tužilac tuženog obavestio 19.10.2016. godine da neće biti u mogućnosti da tuženom obezbedi količine prirodnog gasa za njegove potrebe i da je potrebno da započne proces nabavke prirodnog gasa u 2017. godini kod drugih snabdevača. Dalje, ukazuje na okolnost da je tužiocu dostavio izjavu o raskidu ugovora o prodaji prirodnog gasa koji je među parničnim strankama bio zaključen i važio u periodu od 01.01.2016. do 31.12.2016. godine, prema čijoj sadržini je tuženio bio u obavezi da tužiocu plaća samo za isporučenu količinu prirodnog gasa uključujući i troškove koji se odnose na transport i distribuciju i zakup kapaciteta, te da se tužilac saglasio da ne dođe do produženja ugovora na 2017. godinu.

Revizijski sud, prema sadržini utvrđenog činjeničnog stanja, zaključuje da nije bilo osnova da drugostepeni sud zaključi da ugovor od 01.12.2015. godine koga su parnične stranke zaključile za period od 01.01.2016. godine do 31.12.2016. godine, nije raskinut, uprkos tome što je tuženi izjavio tužiocu da raskida ugovor a tužilac se sa tim saglasio, 28.12.2016. godine. Kod izričite saglasnosti ugovornih strana da ugovor neće biti produžen i na period posle 31.12.2016. godine, nema osnova ni u odredbama ugovora ni i u pravilima Zakona o obligacionim odnosima da se konkretan ugovor ne smatra raskinutim, odnosno da i dalje obavezuje stranke i u 2017. godini. Takvom zaključku nema mesta u okolnosti da su stranke nastavile da postupaju po navedenom ugovoru do isteka roka na koji je zaključen (tri dana). Iz takovog postupanja stranaka svakako se ne može zaključiti da su želele da produže isti ugovor na period posle ugovorenog, kod izričite saglasnosti njihovih izraženih volja za raskidom.

Nadalje, i pored pogrešnog zaključka da ugovor koji je među parničnim stranakama važio u 2016. godini nije raskinut, drugostepeni sud smatra da je nezavisno od tog ugovornog odnosa nastao drugi obligaciono-pravni odnos među parničnim strankama, i to na osnovu naloga tuženog iz porudžbenice od 26.09.2016. godine. Revizijski sud ocenjuje da razlozi drugostepenog suda nisu dovoljni da bi se moglo pouzdano zaključiti da je porudžbenicom od 26.09.2016. godine tuženi tužiocu dao nalog za zakup kapaciteta, dakle nezavisno od isporuke i prodaje prirodnog gasa u 2017. godini. Nije utvrđena sadržina ove porudžbenice prema kojoj drugostepeni sud zaključuje da je tuženi dao nalog tužiocu da za njegov račun preduzme određene poslove, posebno da zaključi ugovor sa „Srbijagasom“ i zakupi kapacitete za potrebe tuženog, nezavisno od tada postojećeg ugovornog odnosa među parničnim stranakama po ugovoru od 01.12.2015. godine i njegovih uslova. U vreme porudžbenice od 26.09.2016. godine, kojom je iskazana planirana potrošnja po mesecima i mesecima isporuke za 2017. godinu, bio je na snazi ugovor od 01.12.2015. godine prema kome je tuženi troškove koji prate isporuku prirodnog gasa (troškove operatera sistema koji se odnose na transport i distribuciju prirodnog gasa i zakup kapaciteta) plaćao samo za količinu prirodnog gasa koja je isporučena. Prema tako utvrđenim činjicama za sada ne može proizilaziti i zaključak da je porudžbenicom od 26.09.2016. godine tuženi naložio tužiocu da za njegov račun preduzme poslove u vezi zakupa kapaciteta, nezavisno od isporuke prirodnog gasa. Za ovakav zaključak, osim sadržine porudžbenice, nedostaje i sadržina ugovora koje je tužilac zaključio sa JP „Srbijagas“, na koji se poziva drugostepeni sud. Za sada je utvrđeno da se radi o ugovorima o transportu prirodnog gasa, od 27.09.2016. godine i od 12.01.2017. godine, iz čega ne proizilazi zaključak da je ugovoren zakup prirodnog gasa za potrebe tuženog, nezavisno od isporuke gasa. Sve ukazuje da nisu raspravljene u potpunosti činjenice o sadržini porudžbenice od 26.09.2016. godine, da bi se proverio zaključak drugostepenog suda da je njome među parničnim strankama zasnovan nov obligacioni odnos iz ugovora o nalogu, sa obavezom tužioca da za potrebe tuženog zaključi ugovor o zakupu kapaciteta za prirodni gas sa „Srbijagasom“, koji bi proizvodio obaveze na strani tuženog. Nedosledan je stav drugostepenog suda kada smatra da je među parničnim stranakama nastao nov obligacionopravni odnos koji proizvodi obavezu po tuženog za isplatu po tužbenom zahtevu. Osnov obaveze tuženog drugostepeni sud nalazi i u obavezi tuženog da naknadi štetu tužiocu zbog okolnosti da nije odmah po zaključenju ugovora sa „Srbijagasom“ o tome obavestio tužioca. Prema do sada utvrđenom činjeničnom stanju ne proizilazi da je tuženi imao takvu obavezu prema tužiocu.

Kako za sada nedostaju pouzdano raspravljene činjenice o sadržini porudžbenice na kojoj drugostepeni sud zasniva izvor obligacije tuženog prema tužiocu i u vezi sa tim i ugovora koje je tužilac zaključio sa JP „Srbijagas“ o zakupu kapaciteta, primenom odredbe člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku ukinuta je drugostepena presuda u označenom delu i predmet je vraćen drugostepenom sudu na ponovno suđenje. U ponovljenom postupku drugostepeni sud će pouzdano raspraviti da li je tuženi imao kakve obaveze prema tužiocu kod činjenice da je među parničnim strankama sporazumom raskinut ugovor koga su zaključili 01.12.2015. godine o prodaji prirodnog gasa. Pri tom će drugostepeni sud imati u vidu i uputstvo sadržano u rešenju Vrhovnog kasacionog suda Prev 338/2021 od 23.12.2021. godine kojim je već ukazano na značaj obaveštenja tužioca 19.10.2016. godine tuženom, da tužilac nije u mogućnosti da obezbedi potrebne količine gasa tuženom i da mu posle 31.12.2016. godine, više nije isporučivao gas. Takođe je ukazano da zbog ovih činjenica nije jasan zaključak drugostepenog suda da je ugovorni odnos između stranaka nastavljen po osnovu ponude tuženog od 26.09.2016. godine i nakon toga zaključen ugovor o nalogu i da je tužilac obaveze iz tog ugovora ispunio, a da je tuženi nesavesna strana koja nije ispunila ugovornu obavezu. Proizilazi da je u ponovljenom postupku drugostepeni sud doneo presudu u kojoj nisu otklonjeni nedostaci u utvrđenom činjeničnom stanju i primeni materijalnog prava koji su već bili iskazani u presudi toga suda Pž 5946/20 od 10.03.2021. godine, zbog kojih je presuda i ukinuta.

U ponovljenom postupku, nakon što raspravi činjenice koje nedostaju drugostepeni sud će odlučiti o tužbenom zahtevu i za to dati jasne razloge, po pitanju obligaciono-pravnog odnosa među parničnim strankama iz ugovora, odnosno po pitanju eventualne obaveze tuženog da tužiocu naknadi kakvu štetu zbog eventualnog nesavesnog postupanja tuženog.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić