Protiv drugostepene presude tužilja je izjavila blagovremenu i dozvoljenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava. U odgovoru na reviziju tuženi je osporio revizijske navode tužilje, a troškove povodom sastava odgovora na reviziju nije tražio i opredelio.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama revizijskih razloga propisanih odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 72/11..10/23 – dr. zakon) Vrhovni sud je odlučio da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

Predmet tužbenog zahteva je utvrđenje nedozvoljenosti izvršenja, koje se sprovodi po pravnosnažnom rešenju o izvršenju Privrednog suda u Užicu Ii 202/17 od 10.10.2017. godine, na osnovu založne izjave, kao izvršne isprave Ov І 1911/13, overene pred Osnovnim sudom u Užicu 28.03.2013. godine.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem Privrednog suda u Užicu Ii 202/17 od 19.12.2017. godine određeno je izvršenje prodajom nepokretnosti - apartmana A/O površine 42,09 m², u naselju ... na ..., na parceli br. ..., upisane u list nepokretnosti br. ... KO ..., na predlog tuženog, kao izvršnog poverioca, a na osnovu založne izjave kao izvršne isprave, protiv izvršnog dužnika „Koncern“ d.o.o. Niš. U predlogu za izvršenje tužilja je označena kao lice koje trpi namirenje, budući da je upisana kao vlasnik nepokretnosti, čija se prodaja u postupku izvršenja traži. Utvrđeno je da je RGZ - Služba za katastar nepokretnosti Čajetina rešenjem od 03.11.2007. godine dozvolio u listu nepokretnosti br. ... KO ... zabeležbu rešenja o izvršenju Privrednog suda u Užicu Ii 202/2017 od 10.10.2017. godine na nepokretnostima, i to: na 6/32 idealnih delova kat. parc. 4487/4, zemljište pod zgradom, objektom, potes ..., br. zgrade 1, površine 2a 79m² i zemljište uz zgradu - objekat potes ..., površine 7a 92 m² i na napred opisanom jednosobnom stanu.

Iz prepisa lista nepokretnosti br. ... KO ... od 19.09.2017. godine proizlazi da je AA - tužilja upisana kao nosilac prava svojine na zemljištu, oblik svojine privatna, sa obimom udela 4/64. U V listu І deo, koji sadrži podatke o zgradama i drugim građevinskim objektima i nosiocima prava na njima, kao vlasnik porodične stambene zgrade broj etaža Po1, Pr1, Sp1, Kp3 na ... sa obimom udela 4/64 upisana je tužilja, a u drugom delu ovog lista gde su sadržani podaci o posebnim delovima zgrade na ovoj parceli br. ... upisana je nepokretnost, br. zgrade 1, br. ulaza 2, sprat suteren, br. posebnog dela 1 A/O, jednosoban stan, korisne površine 41 m², čiji je nosilac prava svojine – privatne, AA iz ..., sa obimom udela 1/1. Iz prepisa ovog lista nepokretnosti u delu koji sadrži podatke o teretima upisana je vansudska hipoteka u korist tuženog, a na osnovu založne izjave date u korist „Banca Intesa“ a.d. Beograd, čije potraživanje je po zaključenom Ugovoru o ustupanju potraživanja od 29.12.2015. godine, prema dužniku „Koncern“ d.o.o. Kosjerić, stekao tuženi. Privredno društvo „Koncern“ d.o.o. Kosjerić, odnosno njegov zastupnik je u njegovo ime 23.03.2013. godine pred nadležnim sudom overio založnu izjavu Ov І 1911/2013, u cilju obezbeđenja potraživanja „Banca Intesa“ kao založnog poverioca, na spornoj nepokretnosti.

Iz utvrđenog činjeničnog stanja dalje proizlazi da je, u izvršnom postupku koji se pred javnim izvršiteljem Milanom Lojaničićem iz Užica vodi pod br. Ii 480/17 po predlogu tuženog, kao izvršnog poverioca, a u kom izvršnom postupku je kao lice koje trpi namirenje označena ovde tužilja, tužilja podnela zahtev za otklanjanje nepravilnosti, koji je rešenjem javnog izvršitelja od 29.11.2017. godine odbijen. Ovo rešenje je preinačeno rešenjem Ipv veća Privrednog suda u Užicu od 22.12.2017. godine i zahtev je odbačen. U obrazloženju rešenja navedeno je da je pravni put tužilje - prigovor trećeg lica, kao i da je na raspolaganju pokretanje parničnog postupka u roku od 30 dana od dana dostave tog rešenja. Tužilja je pravo svojine na spornoj nepokretnosti upisala u nadležni registar RGZ - Službe za katastar nepokretnosti 24.06.2014. godine.

Pred Višim sudom u Užicu je tekao parnični postupak po tužbi AA protiv tužene „Banca Intesa“ i „Koncern“ d.o.o. Beograd radi utvrđenja ništavosti hipoteke, založne izjave, a koji postupak je pravnosnažno okončan presudom P 27/15 od 15.05.2015. godine i odbijen zahtev da se utvrdi da je ništava izvršna vansudska hipoteka na osnovu hipotekarne izjave Ov 1911/13 od 28.03.2013. godine, koja presuda je potvrđena presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 1537/16 od 19.01.2017. godine.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi zaključuju da je tužilja sa Privrednim društvom „Koncern“ zaključila Ugovor o kupoprodaji nepokretnosti i isti overila pred nadležnim sudom 21.06.2012. godine, kojim ugovorom je kupila apartman u izgradnji bez ikakvih tereta, a kojim zaključenjem ugovora je stekla pravni osnov sticanja svojine na navedenoj nepokretnosti, te da je tužilja izvršila obaveze iz zaključenog ugovora o kupoprodaji. U toku postupka nije bilo sporno da je prodavac izvršio svoju ugovornu obavezu i nakon završetka izgradnje nepokretnosti sporni apartman predao u državinu tužilji. Pre upisa tužilje u katastar nepokretnosti KO ..., kao nosioca prava svojine na spornoj nepokretnosti, upisani knjižni imalac prava svojine, a prodavac stana, Privredno društvo „Koncern“ d.o.o. Kosjerić overilo je založnu izjavu 23.03.2013. godine, u korist „Banca Intesa“, kao obezbeđenje obaveze po zaključenom Ugovoru o kreditu od 24.01.2012. godine. Imajući u vidu činjenicu da je po tužbi tužilje za utvrđenje ništavosti ove založne izjave pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev, to proizlazi da je tužilja imalac prava svojine na spornoj nepokretnosti, a koja je opterećena hipotekom. Kod svega napred navedenog, za ocenu osnovanosti tužbenog zahteva je, prema stanovištu prvostepenog suda, od značaja savesnost prodavca sporne nepokretnosti, kao založnog dužnika. Prvostepeni sud smatra da je prodavac nepokretnosti stavljanjem hipoteke ugrozio i osujetio pravo tužilje na kupljenoj nepokretnosti, a ovde tuženi je morao biti svestan činjenice da je tužilja bila vanknjižni vlasnik nepokretnosti, da su vođeni raniji postupci iz kojih se moglo zaključiti da ista ima pravno valjan ugovor o sticanju prava svojine na stanu i parceli. Takođe, prema shvatanju prvostepenog suda, tužilja nije bila obaveštena o ustupanju potraživanja „Banca Intesa“ ovde tužiocu, sve do donošenja rešenja o izvršenju II 202/17 od 10.10.2017. godine, pri čemu su je o tome trebale obavestiti ugovorne strane iz predmetnog ugovora o ustupanju potraživanja. Sledom navedenog, prvostepeni sud nalazi da su se stekli uslovi za utvrđenje da je prema tužilji nedozvoljeno izvršenje po pravnosnažnom rešenju o izvršenju Privrednog suda u Užicu II 202/17 od 10.10.2017. godine na osnovu založne izjave što je tuženi dužan da trpi.

Drugostepeni sud je stanovišta da je bez značaja savesnost prodavca sporne nepokretnosti, kao založnog dužnika, kao i „Banca Intesa“ a.d. kao založnog poverioca, s obzirom na to da je navedeno cenjeno u pravnosnažno okončanom postupku po tužbi tužilje za utvrđenje ništavosti založne izjave, a kojom sudskom odlukom je u ovom postupku sud vezan. Kako postoji pravnosnažna sudska odluka kojom je odbijen zahtev da se utvrdi ništavost založne izjave, drugostepeni sud smatra da prvostepeni sud nije ovlašćen da kao prethodno pitanje ceni ništavost založne izjave, pa su bez značaja navodi prvostepenog suda o zloupotrebi prava i savesnosti učesnika konkretnog ugovornog odnosa. Iz navedenih razloga, prema nalaženju drugostepenog suda, ne može se prihvatiti zaključak prvostepenog suda da se na osnovu ovako date založne izjave ne može dozvoliti namirenje izvršnog poverioca, jer bi navedeno bilo suprotno donetoj pravnosnažnoj sudskoj odluci kojom je odbijen zahtev za utvrđenje ništavosti založne izjave i suprotno opštim načelima pravne sigurnosti. Po oceni drugostepenog suda, tužilja, bez obzira na upisano pravo svojine na spornoj nepokretnosti, nema pravo koje sprečava izvršenje. Iz navedenih razloga, drugostepeni sud je prvostepenu odluku preinačio i tužbeni zahtev odbio kao neosnovan.

Vrhovni sud nalazi da je drugostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo i pravnosnažno odbio tužbeni zahtev.

Odredbom člana 438. ZOO je propisano da za prenos potraživanja nije potreban pristanak dužnika, ali je ustupilac dužan obavestiti dužnika o izvršenom ustupanju.

Imajući u vidu napred citiranu zakonsku odredbu, Vrhovni sud ukazuje na to da tužilja nije bila dužnik, već vlasnik nepokretnosti - koja je opterećena hipotekom, kao instrumentom obezbeđenja za potraživanje koje je „Banca Intesa“ a.d. imala prema dužniku „Koncern“ DOO. Stoga, nije postojala zakonska obaveza obaveštavanja tužilje o ustupanju predmetnog potraživanja. Svakako i da je ista bila obaveštena to ne bi promenilo njen pravni položaj, kao vlasnika nepokretnosti koja je opterećena hipotekom. Naime, „Banca Intesa“ a.d. je ustupila potraživanje koje je imala prema glavnom dužniku „Koncern“ DOO, ovde tuženom zajedno sa svim sporednim pravima, uključujući i hipoteku na predmetnoj nepokretnosti. Saglasno članu 2. Zakona o hipoteci, hipoteka je založno pravo na nepokretnosti, koje ovlašćuje poverioca da, ako dužnik ne isplati dug o dospelosti zahteva naplatu potraživanja obezbeđenog hipotekom iz vrednosti nepokretnosti, pre običnih poverilaca i pre docnijih hipotekarnih poverilaca, bez obzira u čijoj svojini se nepokretnost nalazi. Ugovorom o ustupanju potraživanja hipoteka ne prestaje da postoji, kako to smatra tužilja, već samo dolazi do promene hipotekarnog poverioca. Hipoteka ostaje upisana u vidu zabeležbe u Listu nepokretnosti kao teret i novi hipotekarni poverilac ima pravo da realizuje hipoteku kroz odgovarajući postupak, što je tuženi i učinio pokretanjem postupka izvršenja na osnovu založne izjave, kao izvršne isprave 2017. godine. Tužilja svakako ne bi mogla biti isključena iz postupka izvršenja po osnovu upisane svojine u njenu korist jer hipoteka prati nepokretnost, bez obzira na promenu vlasnika nepokretnosti, kako je propisano napred citiranim članom 2. Zakona o hipoteci. Ista je već vodila postupak radi utvrđivanja ništavosti založne izjave, koji je pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž-1465/2015. U tom postupku je pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev i u skladu sa tim je nesporno postojanje predmetne hipoteke.

Navodi tužilje da je presuda drugostepenog suda nepravična i u suprotnosti sa Ustavom Republike Srbije u delu koji reguliše pravo na mirno uživanje imovine su neosnovani. Tužilja jeste upisana kao vlasnik predmetne nepokretnosti, ali iz prepisa Lista nepokretnosti u delu koji sadrži podatke o teretima upisana je vansudska hipoteka u korist tuženog, a na osnovu založne izjave date u korist „Banca Intesa“ a.d. Beograd, čije potraživanje je po zaključenom Ugovoru o ustupanju potraživanja od 29.12.2015. godine, prema dužniku „Koncern“ d.o.o. Kosjerić, stekao tuženi, što je u skladu sa Zakonom o hipoteci. Kako je drugostepeni sud pravilno zaključio, za ocenu osnovanosti tužbenog zahteva je bez značaja savesnost prodavca sporne nepokretnosti, kao založnog dužnika i „Banca Intesa“ a.d. kao založnog poverioca. Dakle, kod postojanja pravnosnažne sudske odluke kojom je odbijen zahtev da se utvrdi ništavost založne izjave, u ovom postupku sud nije ovlašćen da kao prethodno pitanje ceni ništavost založne izjave. Ukoliko bi se prihvatio stav tužilje da se na osnovu date založne izjave ne može dozvoliti namirenje izvršnog poverioca, navedeno bi bilo suprotno donetoj pravnosnažnoj sudskoj odluci kojim je odbijen zahtev za utvrđenje ništavosti ove založne izjave i suprotno načelu pravne sigurnosti.

Što se tiče navoda tužilje da je hipoteka nastala izvršenjem krivičnog dela okr. BB, Vrhovni sud ukazuje na to da ovaj postupak nije od uticaja na rešavanje ove pravne stvari, budući da se radi o postupku koji je još uvek u toku, te ne postoji pravnosnažna osuđujuća presuda, koja bi išla u prilog ovim revizijskim navodima.

Sledom svega navedenog, neosnovana je revizija tužilje, te je Vrhovni sud primenom odredbe člana 414. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća - sudija

Tatjana Matković Stefanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković