Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj na osnovu člana 404. ZPP, radi ujednačavanja sudske prakse. Tužilac smatra da postoji potreba da Vrhovni sud da svoje mišljenje o tome da se savesnost državine mora pretpostaviti dok suprotna strana ne dokaže suprotno, a u interesu ravnopravnosti građana i radi ujednačavanja sudske prakse. Takođe, smatra potrebnim da Vrhovni sud zauzme stav o tome šta se podrazumava pod zabranom manjeg značaja, u kontekstu ukidanja zabrane prometovanja poljoprivrednog zemljišta.

Tužena AA je podnela odgovor na reviziju. Naknadu troškova je opredeljeno tražila.

Članom 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11... 10/23–dr. zakon), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija), dok je stavom 2. istog člana propisano da o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Pobijanom drugostepenom presudom pravnosnažno je odbijen tužbeni zahtev da se utvrdi da tužilac ima pravo svojine na 225/2208 idealna dela kat. parc. br. ... KO ..., što predstavlja deo parcele bliže označeno u izreci prvostepene presude. Nižestepeni sudovi su na osnovu izvedenih dokaza utvrdili da je Ugovor o privremenom pravu korišćenja od 01.03.1995. godine zaključen između tuženih, kao davaoca i primaoca prava na privremeno korišćenje dela parcele, što predstavlja 255/2208 idealnih delova iste, do privođenja zemljišta planiranoj nameni, za međusobno ugovorenu naknadu, a da se isti ugovor smatra ugovorom o prodaji ukoliko bude dozvoljen promet zemljišta, u kom slučaju je davalac kao prodavac saglasan da se primalac kao kupac na osnovu ovog ugovora može uknjižiti kao vlasnik, te da su potpisi na ugovoru overeni u sudu. Zabeleženo je u katastru postojanje ugovora o privremenom pravu korišćenja u korist tuženog BB. Tužena je upisana kao vlasnik zemljišta i pomoćne zgrade, a vlasnik kuće na zemljištu je otac tužene. Tužilac je pravni sledbenik pravnog lica PTP „Krmivo- produkt“ sa p.o. Beograd-Surčin, čiji je osnivač u vreme zaključenja pomenutog ugovora bio tuženi BB.

Sudovi su zaključili da ne postoji valjan pravni osnov na strani tužioca za sticanje prava svojine predmetne nepokretnosti u traženom delu, jer Ugovor o privremenom pravu korišćenja od 01.03.1995. godine nije mogao biti osnov za promet poljoprivrednim zemljištem, niti se na osnovu istog traženi deo parcele mogao uneti u imovinu tužioca. Takođe, nižestepeni sudovi obrazlažu da tužilac nije ni savesni držalac sporne nepokretnosti budući da je u momentu zaključenja Ugovora o prenosu prava korišćenja direktor tužioca bio ovde drugotuženi, a ugovornim stranama je nesumnjivo bilo poznato da nije dozvoljen prenos prava svojine na predmetnom zemljištu (što je i navedeno u članu 5. Ugovora), pa kasnija izmena propisa nije mogla konvalidirati predmetni ugovor u smislu odredbe člana 107. stav 2. ZOO.

Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, način presuđenja i razloge na kojima su zasnovane nižestepene presude, Vrhovni sud nalazi da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužioca kao izuzetno dozvoljenoj. Pogrešna primena materijalnog prava na koju revident ukazuje u pogledu ocene savesnosti državine, ne može sama po sebi biti osnov za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj. Nižestepeni sudovi su na osnovu svih izvedenih dokaza i utvrđenog činjeničnog stanja zaključili da tužilac nema savesnu državinu dela nepokrenosti čiji idealni (su)svojinski deo traži, a koji zaključak je zasnovan na konkretnim činjenicama u trenutku raspologanja predmetnom nepokretnošću. Odredba Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa da je državina savesna ako držalac ne zna ili ne zna ili ne može znati da stvar koju drži nije njegova, te da se savesnost pretpostavlja, iz člana 72. stav 3, ne zahtev novo tumačenje, niti ujednačavanje sudske prakse.

Navodi revidenta da je neophodno tumačenje i pravno mišljenje revizijskog suda u pogledu primene odredbe člana 107. stav 2. ZOO nije od značaja za odlučivanje o reviziji kao posebnoj, imajući u vidu da se radi o primeni materijalnopravne odredbe čiji se domašaj i pravne posledice cene u svakom konkretnom slučaju, a u zavisnosti od razloga zbog kojih je ništavost ustanovljena. Odluke Vrhovnog kasacionog suda na koje se revident poziva u reviziji (rešenje Rev 6077/2020 od 09.12.2021. godine i presuda Rev 3464/2021 od 20.01.2022. godine), ne mogu ukazivati na različitu sudsku praksu budući da su zasnovane na drugačijem činjeničnom utvrđenju. Iz navedenih razloga nema potrebe u konkretnom sporu za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa, pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti je potrebno novo tumačenje prava.

Zato je Vrhovni sud primenom odredbe člana 404. stav 2. doneo odluku kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije tužioca na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da revizija nije dozvoljena.

Tužilac je podneo tužbu dana 02.11.2017. godine. Vrednost predmeta spora koju je tužilac označio iznosi 100.000,00 dinara, što predstavlja protivvrednost od 840,10 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra, po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Odredbom člana 33. stav 2. istog zakona propisano je da ako se tužbeni zahtev ne odnosi na novčani iznos, merodavna je vrednost predmeta spora koju je tužilac označio u tužbi.

Kako u konkretnom slučaju označena vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi zakonom propisani cenzus od 40.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, Vrhovni sud zaključuje da revizija tužioca nije dozvoljena.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Primenom odredbe člana 154. stav 1 Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je u stavu trećem izreke odbio zahtev prvotužene za naknadu troškova revizijskog postupka, jer troškovi nastali povodom odgovora na reviziju nisu nužni radi odlučivanja o reviziji.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković