U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudije dr Dragiše B. Slijepčevića, kao predsednika veća, sudije Branka Stanića i sudije Gordane Ajnšpiler Popović, kao članova veća, u pravnoj stvari tužilje AA iz ..., Ulica ... broj ..., koju zastupa punomoćnik Zoran Stamenković, advokat iz ..., protiv tuženog „BB“ iz ..., Ulica ... broj ..., koga zastupa punomoćnik Mila Savić, advokat iz ..., radi poništaja odluke, odlučujući o reviziji tužilje koja je izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž broj 5803/15 od 03.08.2016. godine, doneo je u sednici veća održanoj dana 06.04.2017. godine sledeću

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilje AA iz ..., izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž broj 5803/15 od 03.08.2016. godine.

ODBIJA SE zahtev tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka, kao neosnovan.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Leskovcu P br. 337/2015 od 03.06.2015. godine, usvojen je tužbeni zahtev tužilje prema tuženom i poništeno kao nezakonito rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu broj ... od 21.05.2009. godine, kojim je tužilji otkazan ugovor o radu i naloženo tuženom da tužilju vrati na rad na poslovima administrativnog radnika „…“, na kome je radila pre otkaza ugovora o radu, ili na bilo koje drugo radno mesto koje odgovara njenoj stručnoj spremi, u roku od osam dana po prijemu presude. Obavezan je tuženi da tužilji na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 234.000,0 dinara, u roku od osam dana od dana prijema presude.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž broj 5803/15 od 03.08.2016. godine, preinačena je presuda Privrednog suda u Leskovcu P broj 337/2015 od 03.06.2015. godine u stavu 1. izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilje da se poništi kao nezakonito rešenje tuženog „BB“ iz ... o otkazu ugovora o radu broj ... od 21.05.2009. godine, kojim je tužilji otkazan ugovor o radu, te da se naloži tuženom da tužilju vrati na rad na poslovima administrativnog radnika „…“, na kome je radila pre otkaza ugovora o radu ili na bilo koje drugo radno mesto koje odgovara njenoj stručnoj spremi i obavezana je tužilja da tuženom na ime troškova parničnog postupka plati 239.250,00 dinara, u roku od osam dana od dana prijema presude.

Protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž broj 5803/15 od 03.08.2016. godine, tužilja je blagovremeno, preko punomoćnika iz reda advokata, izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

U odgovoru na reviziju, tuženi je u celini osporio navode revizije tužilje i predložio Vrhovnom kasacionom sudu da istu odbije kao neosnovanu. Troškove revizijskog postupka je tražio i opredelio.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim članom 399. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 125/04 i 111/09), a u vezi sa članom 506. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11) i utvrdio da revizija tužilje nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

Tužilja se poziva na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1 i stav 2 tač. 6, 8, 10, 11 sada važećeg Zakona o parničnom postupku, učinjene u postupku pred drugostepenim sudom, ali ne obrazlaže u čemu se sastoje bitne povrede odredaba parničnog postupka, pa se revizija u ovom delu ne može ni ispitati. Osim toga, bitne povrede postupka iz člana 374. stav 2. tačka 6, 8, 10. i 11. očigledno ne postoje, jer drugostepeni sud nije doneo presudu niti na osnovu priznanja, ni na osnovu odricanja, propuštanja ili zbog izostanka, u postupku je upotrebljavao srpski jezik i pismo koje tužilja upotrebljava, ne radi se o presuđenoj stvari, niti je u istom postupku bilo doneto rešenje o isključenju javnosti na glavnoj raspravi.

Tužilja je tražila da se poništi kao nezakonito rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu broj ... od 21.05.2009. godine, na osnovu koga joj je prestao radni odnos i da se naloži tuženom da tužilju vrati na posao – radno mesto na kome je radila pre udaljenja iz preduzeća. Tužilja smatra da je navedeno rešenje nezakonito i da je doneto na njenu štetu obzirom da je potreba za istim radnim mestom postojala, a imajući u vidu činjenicu da je nakon otkaza tužilje na isto radno mesto primljen drugi radnik.

Prvostepeni sud je zaključio da nisu bili ispunjeni uslovi iz člana 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu, za otkaz ugovora o radu, nalazeći da je samo formalno smanjen broj izvršilaca na poslovima … koje je obavljala tužilja, iako je potom na istim poslovima, samo sa promenom naziva prema sistematizaciji, raspoređeno još četvoro radnika, što je prema nalaženju prvostepenog suda suprotno odredbi člana 182. Zakona o radu. Tuženi, prema stavu prvostepenog suda, nije trebao da tužilji da otkaz ugovora u radu, već da je rasporedi na drugo radno mesto koje bi odgovaralo njenoj kvalifikaciji i sposobnostima na osnovu procene komisije, jer tužilja, obzirom na godine starosti (30 godina i 7 meseci radnog staža), nema mogućnost da se zaposli kod drugog poslodavca, pa je na osnovu svega navedenog, poništio rešenje o otkazu ugovora o radu primenjujući odredbu člana 191. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05 i 61/05), obavezujući tuženog da tužilju vrati na radno mesto na kome je radila ili na drugo radno mesto koje odgovara njenoj stručnoj spremi, sposobnostima i kvalifikacijama.

Drugostepeni sud nije prihvatio pravno stanovište prvostepenog suda kao pravilno i na zakonu zasnovano, već je zaključio na osnovu izvedenih dokaza i utvrđenog činjeničnog stanja, da je sporno rešenje doneto u skladu sa članom 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05), koji je važio u vreme otkaza ugovora o radu, a kojim je poslodavcu data mogućnost da radniku otkaže ugovor o radu. U konkretnoj situaciji, u postupku stečaja koji se sprovodio nad tuženim, usvojen je plan reorganizacije, tuženi je dostavio dokaze da je u skladu sa odredbama Zakona o radu, kao i zbog potrebe za racionalizacijom i efikasnijom organizacijom stečajnog dužnika, zbog uvođenja automatske obrade podataka,sproveo propisani postupak radi ukidanja pojedinih mesta ili smanjenja broja izvršilaca u pratećim službama, sve to u smislu člana 153. stav 1. tačka 2. i čl. 155, 154, 157. i 158. Zakona o radu. Tužilji je otkazan ugovor o radu u postupku Programa rešavanja viška zaposlenih, a na osnovu utvrđenih rezultata rada, kvaliteta i obima obavljenog posla u odnosu zaposlenih prema radnim zadacima. Iako je tuženi kao poslodavac, primio u radni odnos nove izvršioce zbog drugačije sistematizacije, prestala je potreba za obavljanje poslova koje je tužilja izvršavala.

Vrhovni kasacioni sud prihvata izraženo stanovište drugostepenog suda kao pravilno, tako da se navodi iz revizije ne mogu prihvatiti kao osnovani.

Neosnovan je revizijski navod da u konretnom slučaju nisu bili ispunjeni uslovi za otkaz ugovora o radu tužilji u smislu člana 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu, jer je samo formalno smanjen broj izvršilaca na poslovima koje je obavljala tužilja, a da je potom na istim poslovima samo sa promenom naziva prema sistematizaciji raspoređeno više radnika, što je u suprotnosti sa članom 182. Zakona o radu. Neosnovan je sa razloga što je poslodavac u okviru sprovedenih organizacionih promena izvršio prerasporedelu drugih radnika na radno mesto na kome je bila raspoređena tužilja, tako da prednost za zaključenje ugovora o radu na osnovu člana 182. Zakona o radu postoji samo kada poslodavac zasniva radni odnos sa trećim licem, a ne i u situaciji kada vrši raspoređivanje već zaposlenih lica. Novim Pravilnikom o sistematizaciji, kako je to utvrđeno u postupku, ukinuti su poslovi koje je tužilja obavljala a sistematizovano je novo radno mesto, sa opisom poslova, koje pored poslova koje je obavljala tužilja, obuhvata i druge poslove. Tužilji je otkazan ugovor o radu kroz usvojeni Program rešavanja viška zaposlenih nakon utvrđenih rezultata, kvaliteta i obima obavljenog posla i odnosa prema radu te nema povrede odredbe člana 182. Zakona o radu, što je deo radnika preraspoređen na duga radna mesta, a ne radi se ni o zapošljavanju novih radnika na istim poslovima.

Neosnovano je i pozivanje revidenta na propust tuženog da tužilji ponudi premeštaj na druge poslove u skladu sa članom 155. stav 1. tačka 5. Zakona o radu, budući da je njeno radno mesto na koje je bila raspoređena ukinuto. Programom rešavanja viška zaposlenih od 18.03.2009.godine koji je donet u skladu sa članom 153. Zakona o radu obuhvaćeni su svi elementi iz člana 155. istog zakona, te su predviđene i mere za zapošljavanje upućivanjem radnika kod drugog poslodavca, koncentracijom nekih poslova na postojeće izvršioce, dok je višak radnika nakon isplate otpremnine upućen na evidenciju Nacionalne službe za zapošljavanje. Zbog racionalizacije, kako radnih mesta, tako i broja zaposlenih, te kako tužiljino radno mesto administrativnog radnika „…“ više nije bilo predviđeno Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta kao posebno radno mesto, to tuženi nije imao obavezu da tužilju rasporedi na drugo radno mesto, jer se ne radi o licu iz člana 101. Zakona o radu, te nema identiteta činjeničnog stanja sa presudom Prev 380/2015, na koju se revident poziva u smislu obaveze tuženog da tužilji ponudi premeštaj na druge poslove, ako je njeno radno mesto ukinuto. Primena novog Pravilnika zahtevala je smanjenje ili ukidanje pojedinih poslova što je i uslovilo prestanak potrebe za određenim brojem radnika koji su te poslove obavljali.

Neosnovano je i ukazivanje revidenta da je kod tuženog usvojen Plan reorganizacije, varijanta 2 od 06.04.2006.godine, te da je on u konkretnom slučaju jedini osnov koji se može primeniti, a Planom reorganizacije nije regulisano da će radno mesto tužilje biti ukinuto, niti da će tužilja biti proglašena tehnološkim viškom. Planom reorganizacije u smislu člana 128. stav 1. tačka 16. Zakona o stečajnom postupku, kao jedna od mera može se predvideti i otpuštanje zaposlenih, ali se prava zaposlenih u skladu sa članom 133. stav 4. istog zakona ostvaruju u skladu sa propisima koji regulišu radne odnose, osim ako ovim zakonom nije drugačije određeno. Planom reorganizacije se kao mera predviđa otpuštanje zaposlenih, koja mera se konkretizuje i realizuje donošenjem novog Pravilnika o sistematizaciji i pojedinačnih rešenja u smislu člana 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu, a po postupku sprovedenom u skladu sa članom 153. do 160. Zakona o radu.

Kako ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena kao ni razlozi na koje se pazi po službenoj dužnosti, Vrhovni kasacioni sud na osnovu procesnih ovlašćenja iz člana 405. Zakona o parničnom postupku, odbio je reviziju tužilje kao neosnovanu.

Na osnovu ovlašćenja iz člana 161. Zakona o parničnom postupku odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova odgovora na reviziju, jer se ne radi o troškovima potrebnim radi vođenja parnice u smislu člana 154. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

dr Dragiša B.Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić