Ispitujući pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je odlučio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Nije učinjena ni bitna povreda u postupku pred drugostepenim sudom, iz člana 374. stav 1 ZPP-a, u vezi člana 8. istog zakona na koju ukazuje revident, jer je drugostepeni sud prihvatio činjenično stanje utvrđeno od strane prvostepenog suda koji je sprovodio dokazni postupak. Ocena dokaza u prvostepenom postupku ne može biti predmet pobijanja revizijom, prema odredbama člana 407. Zakona o parničnom postupku. Revizijski navodi kojima se osporava ocena dokaza i utvrđeno činjenično stanje nisu dozvoljeni u konkretnom slučaju, imajući u vidu da se pravilnost utvrđenog činjeničnog prema odredbi člana 407. stav 2. ZPP-a može osporavati samo u procesnoj situaciji iz odredbe člana 403. stav 2. ZPP-a, što ovde nije slučaj.

Predmet tužbenog zahteva je novčano potraživanje tužioca u iznosu od 7.608.393,95 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom na ime cene isporučene robe, dok je predmet protivtužbenog zahteva novčano potraživanje tuženog u iznosu od 34.376.526,54 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, od čega iznos od 31.818.788,34 dinara na ime neosnovanog obogaćenja i iznos od 2.557.738,20 dinara na ime naknade štete.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju parnične stranke su bile u poslovnom odnosu po osnovu Ugovora o ovlašćenoj prodaji od 15.03.2007. godine kojim je tužilac dao pravo tuženom da vrši promet robe iz proizvodnog programa tužioca. Na osnovu navedenog ugovora, tuženi kupuje i prodaje u sopstveno ime i za sopstveni račun proizvode tužioca, i preuzeo je svu odgovornost za finansijski rizik koji tom prilikom snosi. Ugovor je zaključen na neodređeno vreme. Međutim, parniče stranke su predvidele i mogućnost raskida ugovora bez otkaznog roka, ukoliko je neka od ugovornih strana u znatnoj meri povredila bilo koju odredbu ugovora i ukoliko u roku od 30 dana nakon zahteva druge strane, poslatog preporučenim pismom, nije otklonila posledice te povrede ugovora. Nakon Ugovora o ovlašćenoj prodaji od 15.03.2007. godine, parnične stranke su 2009. godine zaključile Ugovor o franšizingu br. 1, na period od 5 godina, sa mogućnošću da se ugovor automatski produži, skladu sa definisanim uslovima. Obaveza tuženog, kao primaoca franšizinga, bila je da ne prodaje bilo koje proizvode koji nisu proizvodi tužioca – Garinello, a navedeni ugovor odnosi se na poslovanje tuženog u maloprodajnim objektima u TC Ušće i u Zemunu, Ul. gospodska br. 9. Dalje je utvrđeno da je tužilac mejlom od 29.03.2018. godine obavestio tuženog o uslovima daljeg nastavka saradnje i pozvao ga da izmiri dug u iznosu od 9.037.574,19 dinara, tako što bi otplata duga tuženog prema tužiocu trebalo da otpočne od aprila 2018. godine uplatom od 400.000,00 dinara, a od maja 2018. godine uplatama u iznosu između 500.000,00 dinara do 1.000.000,00 dinara. Iz istog mejla prvostepeni sud utvrđuje i da se roba ima plaćati po veleprodajnim cenama i to svakog utorka, kao i da će i ubuduće važiti dogovor da se tuženom odobrava rabat od 10%, kao i do tada. Iz Nalaza i mišljenja sudskog veštaka Ljiljane Božović prvostepeni sud je utvrdio da dug tuženog prema tužiocu iznosi 7.608.393,95 dinara i odnosi se na utužene račune koje je tužilac ispostavio tuženom u periodu od 20.08 - 12.12.2018. godine, da je tužilac umanjio fakture tuženom za 10% u odnosu na veleprodajne cene iz veleprodajnih cenovnika za gotove proizvode i trgovinsku robu za 2018. godinu, te da je tuženi evidentirao u svojim poslovnim knjigama sve utužene fakture tužioca.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi zaključuju da je tužbeni zahtev osnovan, pa isti usvajaju u celini primenom odredbi članova 262. i 277. Zakona o obligacionim odnosima. Obrazlažu da je tužilac isporučio tuženom robu fakturisanu utuženim računima, a da tuženi nije ispunio svoju ugovornu obavezu isplate cene isporučene robe, pa, imajući u vidu nalaz i mišljenje veštaka ekonomsko - finansijske struke, postoji obaveza tuženog da plati utuženi iznos od 7.608.393,95 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom počev od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa duga do isplate.

Odlučujući o osnovanosti protivtužbenog zahteva, nižestepeni sudovi nalaze da je isti neosnovan. Obrazlažu da tuženi nema pravo na isplatu naknade na ime doprinosa za razvoj brenda tužioca u periodu od 2009. godine do 2019. godine, u iznosu od 9.470.883,64 dinara imajući u vidu da takva obaveza nije ugovorena između parničnih stranaka. U pogledu potraživanja u iznosu od 22.347.904,70 dinara po osnovu neosnovanog obogaćenja na ime odobrenog rabata od 10%, nižestepeni sudovi nalaze da je isti neosnovan, imajući u vidu da je iz nalaza i mišljenja veštaka utvrđeno da je tužilac umanjivao cene iz cenovnika za 10% i tako umanjene iznose fakturisao, a da tuženi nije dokazao da je u toku trajanja poslovnog odnosa isticao prigovore na ispostavljene račune. Takođe, neosnovan je u protivtužbeni zahtev kojim tuženi potražuje iznos od 2.557.738,20 dinara na ime naknade štete zbog nepoštovanja otkaznog roka od 3 meseca, a nižestepeni sudovi obrazlažu da je tužilac u skladu sa zaključenim ugovorom poštovao ugovoreni rok od 30 dana i upozorio tuženog o propustu koji čini neplaćanjem računa, te opravdano raskinuo ugovor, a da otkazni rok od 3 meseca ugovorom nije predviđen.

Revident osporava materijalnopravne zaključke nižestepenih sudova. Ukazuje da su nižestepeni sudovi pogrešno tumačili ugovore koji su parnične stranke zaključivali, te da se ugovor iz 2007. godine ne može primeniti na prodaju robe tužioca u maloprodajnim objektima tuženog, niti se ugovor o franšizingu može primeniti na maloprodajne objekte koji nisu obuhvaćeni tim ugovorom. Dalje ističe da tužilac nikada nije dostavio cenovnike tuženom kao distributeru, te da je stoga pogrešno utvrđeno da su cene koje je tužilac fakturisao tuženom sadržale rabat od 10%. Ukazuje da je tužilac u decembru mesecu 2018. godine prestao da isporučuje robu tuženom, iako je ugovor raskinuo tek 31.01.2019. godine, te da nije imao pravo da zahteva da tuženi iz maloprodajnih objekata izbaci svu robu koja nije proizvedena od strane tužioca, te je zbog takvog ponašanja tužioca, tuženom pričinjena šteta.

Revizija tuženog nije osnovana.

Najpre, kada se radi o pobijanom delu drugostepene odluke kojom je pravnosnažno usvojen tužbeni zahtev, nižestepeni sudovi su utvrdili pravnu prirodu obligacionog odnosa između parničnih stranaka kao vrstu složenog ugovornog odnosa, zasnovanog na obliku poslovne saradnje između tužioca kao davaoca franšize i tuženog kao primaoca franšize. Reč je, dakle, o ugovoru koji je rezultat poslovne prakse i kao takav nije izričito regulisan Zakonom o obligacionim odnosima, pa su u tom smislu za prava, obaveze i odgovornosti ugovornih strana relevantne ugovorne odredbe, naravno dok su u skladu sa normama prinudnih propisa i javnog poretka. Potraživanje tužioca obuhvaćeno tužbenim zahtevom odnosi se na neplaćenu cenu za isporučenu robu koju je tuženi u svoje ime prodavao u svojim maloprodajnim objektima, a visina ovog potraživanja utvrđena je veštačenjem poslovne dokumentacije preko veštaka ekonomsko finansijske struke. U situaciji kada je veštačenjem utvrđeno da tuženi nije ispunio svoju obavezu po fakturama koje je tužilac ispostavio u periodu od 20.08 - 12.12.2018. godine, a pri tom je tužilac cenu obračunao u skladu sa ugovorom, a tuženi sve fakture bez prigovora evidentirao u svojim poslovnim knjigama, i na njih nije prigovarao, to je onda pravilna odluka nižestepenih sudova kojom su obavezali tuženog da tužiocu isplati iznos od 7.608.393,95 dinara sa zateznom kamatom, pravilno se pozivajući na ugovorne odredbe i opšte odredbe Zakona o obligacionim odnosima iz člana 262. odnosno 277. kada se radi o zateznoj kamati.

U pogledu odluke nižestepenih sudova kojom je odbijen protivtužbeni zahtev, revident ponavlja navode koje je iznosio i tokom prvostepenog i drugostepenog postupka, a koji su cenjeni i pravilno ocenjeni od strane sudova, kao neosnovani.

Ugovorom o franšizingu nije ugovorena naknada za razvoj brenda što je uslov za njenu isplatu. Naime, kako je napred rečeno, ugovor o franšizingu nije regulisan Zakonom o obligacionim odnosima niti posebnim zakonom, pa stoga sva prava i obaveze (osim onih opštih koji su svakako svojstveni ugovorima kao izvoru obligacija) moraju detaljno biti uređena ugovorom. Naknada za razvoj brenda s obzirom na pravnu prirodu ugovora o franšizingu i njegove ekonomske posledice po ugovorne strane, može biti ugovorena i padati na teret davaoca franšize, ali u konkretnom slučaju stranke navedenu naknadu nisu predvidele ugovorom, zbog čega je neosnovan protivtužbeni zahtev u navedenom delu. Stoga protivtužbeni zahtev nema osnova u ugovoru kao izvoru prava i obaveza ugovornih strana, niti u zakonu.

Takođe, drugostepeni sud je na osnovu sadržine ugovora o franšizingu i tumačenja njegovih odredbi kojima su regulisani uslovi raskida, pravilno zaključio da ugovorom nije bio predviđen otkazni rok od tri meseca. Stranke su ugovorom predvidele da davalac franšize može raskininuti ugovor zbog neplaćanja cene proizvoda u dogovoreno vreme, uz pismeno obaveštenje o nameri raskida i ostavljanja roka od 30 dana za eventualno ispunjenje obaveze. Kako je tokom postupka utvrđeno da je tužilac postupao na opisani način, a da tuženi svoju obavezu nije ispunio u ostavljenom roku, to je ugovor raskinut u skladu sa definisanim uslovima, pa nema štetne radnje tužioca povredom ugovora, koja bi bila osnov njegove odgovornosti, zbog čega je pravilno protivtužbeni zahtev u tom delu ocenjen kao neosnovan.

Na kraju, kada se radi o potraživanju tuženog na ime rabata koji prema navodima tuženog, tužilac nije odobravao u skladu sa ugovorom, te da se na taj način neosnovano obogatio za iznos od 22.347.904,70 dinara, revizijski navodi nisu od uticaja na pravilnost pobijane odluke u navedenom delu. Ovo iz razloga što tuženi osporava nalaz i mišljenje veštaka u ovom delu koji je utvrdio da su fakture sadržale rabat u skladu sa ugovorenim uslovima, pa kako se radi o utvrđenju činjenice koju je sud jedino mogao da utvrdi veštačenjem, to se onda i pobijanje odluke u ovom delu prema revizijskim navodima, svodi na osporavanje nalaza i mišljenja veštaka, koji revizijski navodi u konkretnom slučaju nisu dozvoljeni, a iz napred navedenih razloga. Tuženi u reviziji ukazuje da je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje pogrešno utvrđeno, ali se iz sadržine revizijskih navoda osporava samo činjenično stanje, koje revizijski sud nema ovlašćenja da ceni. Stoga, na utvrđeno činjenično stanje da je tužilac odobravao rabat u skladu sa ugovorom, pravilno su nižestepeni sudovi odbili protivtužbeni zahtev u delu za isplatu iznosa od 22.347.904,70 dinara, jer nema pravno neosnovanog obogaćenja na strani tužioca.

Kako ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao ni razlozi o kojima revizijski sud vodi računa po službenoj dužnosti, primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić