Protiv navedene drugostepene presude je tužilac izjavio blagovremenu reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivom na odredbu člana 404. ZPP, radi usaglašavanja sudske prakse.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju.

Na osnovu odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/2011 .... 18/2020 – u daljem tekstu ZPP), revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti posebne revizije odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od 5 sudija.

Postupajući na osnovu citirane zakonske odredbe Vrhovni kasacioni sud je dozvolio odlučivanje o posebnoj reviziji tužioca. U konkretnom slučaju ispunjeni su uslovi određeni odredbom člana 404. ZPP, jer postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse, s obzirom da pobijana odluka odstupa od tumačenja prava izraženog u pravnosnažnim sudksim odlukama i pravnog stava Vrhovnog kasacionog suda o dozvoljenosti ugovaranja troškova kredita usvojenog na sednici građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda održanoj 22.05.2018. godine.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. ZPP i našao da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju parnične stranke su zaključile ugovor o kreditu br. ... .../... dana 31.07.2017. godine, kojim je tuženi odobrio tužiocu kredit u iznosu od 8.500 evra. Ugovor sadrži odredbu u članu 7. tačka 1. podtačka 1. koja predviđa obavezu tužioca na plaćanje fiksne jednokratne naknade za obradu kreditnog zahteva od 1% iznosa kredita. Članom 5. tačka 5. tačka 11. ugovora određena je visina efektivne kamatne stope od 9,75 % godišnje, s tim da ista uključuje nominalnu kamatnu stopu koja je definisana u ovom članu u visini od 6,23% po promenljivoj kamatnoj stopi, uvećanu za naknade i troškove precizirane u članu 7. ugovora. Članom 19. ugovora tužilac je potvrdio da su mu uručeni plan otplate kredita, izvod iz opštih uslova i pregled obaveznih elemenata kredita. U planu otplate kredita iskazana je nominalna kamatna stopa od 6,23%, efektivna kamatna stopa 9,75% i da druge uplate iznose 94,16 evra. U dokumentu naslovljenom kao Obavezni elementi ugovora naveden je iznos kredita, period na koji se kredit odobrava, troškovi kredita, visina i vrsta svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, među kojim je navedena i naknada za obradu kreditnog zahteva od 1% što iznosi 10.215,55 dinara, a i u ponudi su navedeni isti podaci, među kojima i da je naknada za obradu kreditnog zahteva 1% što iznosi 10.215,55 dinara. Među parničnim strankama je nesporno da je tužilac platio naknadu za obradu kreditnog zahteva u iznosu od 85,00 evra u dinarskoj protivvrednosti u skladu sa ugovorom. 

Predmet tužbenog zahteva je utvrđenje da je ništava navedena odredba ugovora o kreditu iz člana 7. tačke 1. podtačka 1., kojom se određuje obaveza tužioca da plati fiksnu jednokratnu naknadu za obradu kreditnog zahteva od 1% iznosa kredita i zahtev za vraćanje datog po takvoj ugovornoj odredbi, kao posledica ništavosti.

Nižestepeni sudovi zaključuju da navedena odredba ugovora o kreditu nije ništava, već primenom odredaba člana 10. i 1065. Zakona o obligacionim odnosima, odredbe člana 43. Zakona o bankama i podzakonskih akata – Odluke Narodne banke Srbije o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope, izgledu i sadržini obrazaca koji se uručuju korisniku („Službeni glasnik RS“ br. 65/11) smatraju da nije zabranjeno, odnosno da nije isključeno pravo banke da obračunava druge troškove povodom kreditnih usluga, pri čemu je tužilac bio upoznat sa ovakvom svojom obavezom povodom zaključenja predmetnog ugovora. Posebno, kada je tužilac upoznat sa visinom efektivne kamatne stope, tada je upoznat sa stvarnim troškovima konkretnog ugovora o kreditu, koji mogu biti iskazani u procentualnom iznosu i naplaćuju se samo kroz obračun efektivne kamatne stope. Stoga zaključuju da nije ništava odredba ugovora o kreditu u delu obaveze tužioca da tuženom na ime naknade troškova obrade kredita isplati iznos od 1% odobrenih kreditnih sredstava, zadržavanjem od strane tuženog dela odobrenih kreditnih sredstava.

Vrhovni kasacioni sud ne prihvata stanovište nižestepenih sudova.

Po odredbi člana 103. ZOO ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, ako cilj povređenog pravila ili zakon ne upućuju na nešto drugo. Na ništavost se pazi po službenoj dužnosti, po odredbi člana 109. ZOO.

Načelo savesnosti i poštenja uspostavljeno odredbom člana 12. ZOO kao opšte pravilo u zasnivanju i ispunjenju obligacionih odnosa određuje i pristup i ponašanje banke – davaoca kredita. I kod ugovora o kreditu po pristupu stoji sloboda pregovaranja i ugovaranja uslova ugovora, u granicama prinudnih propisa, javnog poretka i dobrih običaja. Upravo zbog toga korisniku kredita moraju biti dostupni svi ekonomski efekti kreditnog zaduživanja. Ako su tim povodom učinjeni propusti doveli do konstituisanja nepravičnih ugovornih odredaba na štetu tužioca i povrede osnovnih načela obligacionog prava i člana 12., 15. i 16. ZOO, isti mogu voditi ništavosti ugovornih odredaba.

Tumačenjem odredbe člana 1065. ZOO koja propisuje da se ugovorom o kreditu banka obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom, proizilazi da nije isključena mogućnost banke da obračunava i naplaćuje troškove povodom odobravanja kredita i stavljanja na raspolaganje određenog iznosa novčanih sredstava po kreditu. To pravo banke proizilazi i iz člana 43. Zakona o bankama („Službeni glasnik RS“ br. 107/2005, 91/2010 i 14/2015) o jedinstvenom načinu obračuna i objavljivanju troškova, kamata i naknada bankarskih usluga, a uređeno je podzakonskim aktom i to Odlukom Narodne banke Srbije o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrazaca koji se uručuju korisniku („Službeni glasnik RS“ br. 65/11) na osnovu odredbe člana 43. Zakona o bankama, kojom se bliže utvrđuju uslovi i način obračuna efektivne kamatne stope. U odredbi tačke 12. navedene odluke, određeno je da je banka dužna da korisniku kredita pre zaključenja ugovora uruči ponudu sačinjenu na odgovarajućem obrascu koji obuhvata troškove kredita i visinu efektivne kamatne stope, a po odredbi tačke 13. i pregled obaveznih elemenata ugovora takođe na odgovarajućem obrascu, i plan otplate sačinjen na odgovarajućem obrascu, koji sadrže i podatke o kamatama i drugim uplatama – troškovima koje korisnik kredita plaća povodom korišćenja kredita na osnovu zaključenog ugovora o kreditu među kojima i troškove obrade zahteva. Prema uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope, iz tačke 3., efektivna kamatna stopa je diskontna stopa iskazana na godišnjoj osnovi koja se izračunava na osnovu propisane formule i izjednačava sadašnju vrednost svih novčanih tokova po osnovu korišćenja finansijskih usluga. Ista obuhvata nominalnu kamatnu stopu i iznos naknade troškova koje banka obračunava klijentu koji su poznati na dan zaključenja ugovora, i koja banka obračunava klijentu u toku realizacije ugovora o kreditu. Stoga, kada je korisnik kredita upoznat sa visinom efektivne kamatne stope, tada je upoznat sa stvarnim troškovima zaključenja i realizacije konkretnog ugovora o kreditu. Efektivna kamatna stopa time postaje pokazatelj koliko će tačno iznositi troškovi ugovora o kreditu i izražava se u ponudi i planu otplate kredita. Troškovi obrade kredita i puštanja u tečaj kao i drugi troškovi koje banka obračunava korisniku prilikom odobravanja kredita, ili koji su poznati na dan obračuna, i koje banka obračunava korisniku u toku realizacije ugovora o kreditu, mogu biti iskazani i u pocentualnom iznosu, a naplaćuju se samo kroz obračune efektivne kamatne stope. Stoga odredba ugovora o kreditu kojom se korisnik kredita obavezuje da banci plati troškove obrade kredita može biti pravno valjana samo pod uslovom da je ponuda banke, odnosno plan otplate kredita sadržao jasne i nedvosmislene podatke o troškovima i da se naplata troškova vrši kroz obračune efektivne kamatne stope. Banka obračunom i naplatom efektivne kamatne stope vrši naplatu troškova obrade kredita, pa i kreditnog zahteva. Stoga ugovaranje naplate troškova obrade kreditnog zahteva u jednokratnom iznosu i zadržavanje dela sredstava od odobrenog iznosa kredita, a ujedno i uključivanje ovih troškova u efektivnu kamatnu stopu dovodi do neravnopravnosti učesnika obligacionih odnosa u korist banke, protivno navedenim odredbama zakonskih i podzakonskih akata. Kada banka saopšti korisniku kredita iznos troškova obrade kreditnog zahteva i koliko iznosi efektivna kamatna stopa, koja prema odredbama navedene odluke iz tačke 4. podrazumeva sva novčana primanja i sve novčane izdatke korisnika koji nastaju povodom korišćenja kredita, a koji su poznati na dan obračuna, tada banka ne može posebno vršiti naplatu istih troškova izvan obračuna efektivne kamatne stope, odnosno u trenutku puštanja kredita u tečaj i to kroz zadržavanje dela sredstava iz odobrenog kredita. Imajući u vidu prethodno navedeno osnovani su revizijski navodi u delu koji se odnose na to da se predmetni prihodi banke iz ugovora o kreditu moraju naplaćivati kroz efektivnu kamatnu stopu i da je suprotno postupanje protivno načelu savesnosti i poštenja i jednake vrednosti uzajamnih davanja.

U konkretnom slučaju, tužena banka je dostavila tužiocu kao korisniku kredita pregled bitnih elemenata ugovora o kreditu koji je uključivao troškove obrade kredita iskazane kroz efektivnu kamatnu stopu i plan otplate kredita u kome su takođe određene glavnica, visina kamate i naknade od 1%. Na taj način tuženi jeste upoznao tužioca sa visinom njegovih obaveza, ali je tuženi, iako je sam dao specifikaciju za obračun efektivne kamatne stope, posebno zadržao iznos na ime naknade za obradu kreditnog zahtev od 1% iznosa kredita od kreditnih sredstava koje je tužiocu odobrio, što je kontradiktorno uslovima otplate kredita i bitnim elementima ugovora o kreditu koje je sam tuženi sačinio i prezentovao tužiocu. Takvo postupanje ne može uživati pravnu zaštitu, već je odredba ugovora kojom je takvo postupanje tužene predviđeno iz člana 7. tačka 1. podtačka 1. – ništava. Usled posledica ništavosti, prema članu 104. Zakona o obligacionim odnosima, tuženi je u obavezi da vrati tužiocu ono što je primio po ništavoj odredbi ugovora o kreditu, što je prema utvrđenju prvostepenog suda dinarska protivvrednost iznosa od 85 evra, u skladu sa ugovorom. Međutim, visina tog iznosa nije utvrđena. Predmet tužbenog zahteva je isplata iznosa od 85 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate. Kako nedostaje utvrđenje činjenici o visini dinarskog iznosa koji je tužilac platio tuženom po ništavoj odredbi ugovora, to se o tužbenom zahtevu i u granicama tužbenog zahteva nije moglo odlučiti primenom odredbe člana 104. stav 1. ZOO, koji uređuje posledice ništavosti ugovora.

Prema iznetim razlozima odlučeno je kao u izreci po odredbi člana 416. stav 1. ZPP u stavu drugom izreke, a prema odredbi člana 416. stav 2. ZPP kao u trećem stavu izreke ove presude. U ponovljenom postupku će prvostepeni sud pouzdano raspraviti činjenicu o tome koliko i kada je tužilac platio tuženom po odredbi ugovora koja je utvrđena ništavom, te odlučiti u granicama postavljenog tužbenog zahteva za povraćaj novčanog iznosa i o troškovima celog postupka po odredbi člana 165. stav 3. ZPP.

Predsednik veća – sudija,

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić