Presudom Privrednog apelacionog suda 8Pž 1766/21 od 19.05.2022. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena navedena prvostepena presuda u stavovima II, III, IV i V izreke, te je odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Prema odredbi člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...18/20) revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti posebne revizije odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Ocenjujući ispunjenost uslova za dozvoljenost revizije tužioca, izjavljene na osnovu člana 404. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da u ovoj vrsti spora ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse, razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa, pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti je potrebno novo tumačenje prava, sve imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, način presuđenja i razloge na kojima su zasnovane nižestepene odluke. Nasuprot tome, nižestepenim odlukama odlučeno je o primarnom zahtevu tužioca za pobijanje procesnih radnji pravnog prethodnika tužioca i zahtevu za vraćanje nepokretnosti u stečajnu masu kao posledici pobijanja, i o eventualnom zahtevu za utvrđenje ništavosti pravnog posla prodaje, i to na način koji nije u suprotnosti sa aktuelnom sudskom praksom i pravnim shvatanjima Vrhovnog kasacionog suda. Tužbeni zahtevi su usmereni prema tuženom koji nije učesnik u parnici u kojoj je tužilac propustio procesne radnje, već mu je nepokretnost na koju se odnosi eventualni tužbeni zahtev prodata na javnoj prodaji i dodeljena u postupku prinudnog izvršenja, radi namirenja potraživanja izvršnog poverioca, trećeg lica, prema ovde tuženom kao izvršnom dužniku iz ostvarene kupoprodajne cene. Revizijski navodi tužioca ne predstavljaju pravno relevantan osnov za izjavljivanje revizije iz odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku, već njegovo tumačenje primene merodavnih normi povodom zahteva o kojem je odlučeno uz ponavljanje činjeničnih navoda na kojima je tužilac zasnovao tužbu u ovoj parnici. Revident ne ukazuje na postojanje drugačije sudske prakse izražene kroz pravnosnažne presude, ili odluke Vrhovnog kasacionog suda u odlučivanju o tužbenim zahtevima u istovetnim činjenično-pravnim situacijama. Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, načine presuđenja i razloge na kojima su zasnovane pobijane odluke nižestepenih sudova, Vrhovni kasacioni sud nalazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni zakonski uslovi koje propisuje odredba člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku za izuzetnu dozvoljenost revizije.

Zato je primenom odredbe člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku odlučeno kao u prvom stavu izreke ovog rešenja.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije primenom odredbe člana 410. Zakona o parničnom postupku i našao da revizija tužioca nije dozvoljena.

Predmetni spor ima karakter privrednog spora u smislu člana 480. stav 1. Zakona o parničnom postupku, budući da je vođen pred privrednim sudom, shodno zakonskim odredbama koje uređuju stvarnu nadležnost privrednih sudova.

Odredbom člana 485. Zakona o parničnom postupku je propisano da revizija u privrednim sporovima nije dozvoljena ako vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivrednost od 100.000,00 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužilac je protiv tuženog podneo tužbu dana 14.02.2020. godine. Vrednost pobijanog dela predmeta spora iznosi 3.602.912,32 dinara, što prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe iznosi 30.648,06 evra.

Kako navedena vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivrednost od 100.000,00 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe to revizija tužioca nije dozvoljena.

Na osnovu izloženog, primenom člana 413. Zakona o parničnom postupku, revizija tužioca je odbačena, kao nedozvoljena, u stavu drugom izreke ove odluke.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić